Besjeda protosinđela Vasilija 9.avgusta 2026. godine, na praznik Svetog velikomučenika Pantelejmona u manastiru Miholjska Prevlaka.
U ime Oca i Sina i Svetoga Duha!
Braćo i sestre, oci i deco, Hristos vaskrse!
Evo nas u ovome letnjem danu, u malom podvigu radi večnoga spasenja, na svadbi Jagnjetovoj, ovoj gde je trpeza spremna i postavljena i čeka one koji su pozvani da okuse od samoga Jagnjeta, koje je prinelo sebe na zaklanje radi života sveta.
I mnogo je zvanih, a malo odazvanih. A i oni koji su se odazvali, a nadamo se i mi smo među njima, kao slovesno stado, slobodno i ljubavlju privučeno, svako na svoj način: neko kroz neko dobro učinjeno mu, neko kroz neku patnju i bol, neko sa znanjem, neko srcem. Ali od tog početnog priziva krećemo putem trnovitim ka Hristu.
Hristu koji se danas, vidimo u Svetom jevanđelju, spušta sa Gore Preobraženja, gde je pokazao slavu svoju učenicima svojim, gde ih je ozario nestvorenom svetlošću blagodati svoje i pokazao im onoliko koliko oni kao ljudi mogu da prime.
A onda se ponovo spušta u ljudsku patnju i bol, i tu već, u podnožju gore, sreće nesrećnoga oca koji tuguje za svojim bolesnim sinom, sinom koji je obuzet nečistim duhom i ne vlada sobom, već stalno pada čas u vatru, čas u vodu. A sveti oci pod vatrom podrazumevaju telesne strasti koje raspaljuju krv, a pod vodom uninije, teskobu, kako bi se modernim jezikom reklo, depresiju i očajanje.
I zaista, i danas mnogi od omladine su čas u vatri, čas u vodi.
A nemoćni otac, kada je iscrpeo sve ono što je mogao, kada je uvideo svoju nemoć, kada je uvideo svoj promašaj, kada čak ni apostoli nisu mogli pomoći, on se smireno obraća Hristu, smireno pada pred noge Njegove i moli za sina svoga, a napominje mu da čak ni učenici Njegovi nisu mogli da mu pomognu.
A i mi često u svom životu, tek kroz neku nevolju kroz koju ne vidimo izlaz, kroz neku bolest, ili svoju, ili kroz neku nepravdu koja nas stalno pritiska, ili teskobu i neljubav; kada vidimo da smo nemoćni, kada se godinama, decenijama borimo sa sobom, sa svojim gresima koje ne uspevamo da pobedimo; kada planovi koje smo sebi zacrtali, koji su nam se činili lako ostvarivim, postaju sve dalji i dalji; kada se prepreke nižu neprestano; kada shvatimo da smo nemoćni i kada u srcu poznamo da bez Njega ne možemo činiti ništa — onda se rađa istinska vera.
Onda, onako ogoljeni, ispražnjeni od sebe, od svoga egoizma, pripadamo Gospodu srcem i verom.
Gospod je rekao: „Ako imate vere kao zrno gorušično, moći ćete i gore premeštati.“ Ne traži od nas veru kao ovaj svemir, ili kao ovaj svet, ili kao sama gora, već je dovoljno, kaže, kao zrno gorušično.
Nije sama vera ta koja čini čuda, da ne pomislimo da se događa neka magija, da sve što poželimo u srcu treba i da se ostvari, već je sila u Onome u koga verujemo. I ono što nam je na spasenje Gospod daje kada poznamo da je upravo On Darodavac, a ne naša pamet, ili znanje, ili veština, koja nam jeste dar Božji, ali često, bez te iskrene vere i smirenja, postaje povod za gordost.
A apostol Pavle, koga slušamo u ovoj Poslanici koju smo danas pročitali, upravo je dostigao do tog nivoa, do te tačke, da sebe kao apostola vidi kao najponiženijeg od sviju ljudi, koga je ovaj svet prezreo, ponizio i odbacio, a opet vidi kroz sebe silu Hristovu koja pomera gore, preobražava svet, koja je doprla i do nas, i do ovog svetog mesta koje još od vremena apostola Pavla živi životom hrišćanskim i koje rađa plodove mučeništva, koje je zaliveno krvlju hrišćana i monaha, koja je dala i danas daje velike i besmrtne plodove.
I kada je bila najponiženija, ona je opet vaskrsla i opet živi. I vi koji ste ovde sabrani jeste svedoci i potvrda toga, da smo ovde zajedno sa kostima mnogih mučenika, od prvih vekova do najnovijeg vremena, da nam oni budu potpora i uteha, kao i sveti velikomučenik Pantelejmon, koga danas proslavljamo zajedno sa svom Crkvom pravoslavnom, veliki mučenik i veliki iscelitelj.
Gospod mu je dao velike darove, ali on je i te darove smatrao manjim od Onoga koji je darove dao i nije žalio svoj život da postrada za Hrista i da postane još moćniji iscelitelj i još veći pomoćnik.
Veliki deo njegovih moštiju dugo je bio u Cetinjskom manastiru, na ukrepljenje našem narodu kroz ono teško vreme turskoga ropstva. A kada su mošti Svetog Petra Cetinjskog izvađene i proslavljene i počele izobilno da toče isceljenja, mošti Svetog Pantelejmona su sklonjene i do današnjeg dana se ne zna gde su one. Ali pretpostavlja se da su u nekoj od svetinja naše Crkve, možda u Cetinjskom manastiru ili Stanjevićima, a postoji priča da su i u manastiru Podmaine, negde ispod poda male crkve.
Ali, bilo gde da su, njegov duh, Duhom Svetim ispunjen za života, toči isceljenja svuda i na svakom mestu onome ko ga sa verom proslavlja i kroz njega uzdiže slavu Gospodu Koji mu je te darove i dao.
Neka je slava Gospodu našemu Isusu Hristu, Koji nas blagosilja i osvećuje, i vaskrsava i podiže iz svih naših smrti, grehova i patnji. Njemu, Izbavitelju i Spasitelju našemu, sa Ocem i Duhom Svetim, u vekove vekova.
Amin.
