Бесједа Епископа пакрачко-славонског Јована – 30. октобар 2023. љета Господњег
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Ево нас овдје пред часом у коме је сав јеврејски народ, старозавјетна црква, који је хиљадама година чекао и уздисао да дође час у коме ће доћи обећано вријеме и пуноћа времена, које је обећано још од Бога Аврааму, који му је рекао: ”Даћу ти земљу ову обећану.” Та земља није само земља физичка, иако и јесте, обећана земља, која је данас опет у свом немиру, несрећи, невољи, крви и јаду. Aли ево каже: ”Исус се мољаше насамо и с Њим бијаху ученици”, значи у моменту када је после молитве био посебно испуњен силом Духа Светога, и Он и они, запита све ученике говорећи: ”А шта говори народ, ко сам ја?” То је народ којем је Бог обећао преко Авраама земљу и рекао: ”Изађи из дома свога и дома оца свога из земље своје и завичаја свога”, из Ура халдејскога, тамо гдје је било и богато и медно и пуно вода, да пође и да ће му дати земљу обећану, земљу камена, земљу безводну, у земљу како кажу Јевреји: ”Јесте нама Господ обећао земљу, али нам није обећао мир у тој земљи.”
Тако је било од памтивјека, те када улази Исус Навин и он мора земљу да осваја, па онда све до Давида, који мачем осваја Јерусалим и до те мјере пролива крв, да Господ каже да неће он подићи Храм јер је много крви пролио, него његов син Соломон. Он подиже Храм и од тада ишчекује јеврејски народ то спасење које се имало збити, приноси жртве покајања, приноси очишћење када прилази у Храм. Три пута годишње, успиње се у Храм јерусалимски из свих крајева куда су Јевреји живјели, молећи се само за једно, а то је да дође Месија који ће све да испуни. И Господ, истински Бог и истински човјек, долази и пита да ослушне како народ Њега прима, како Га поима, зна ли народ да је то остварење његовог вишевјековног очекивања. Ученици одговарајући рекоше: ”Једни веле да си Јован Крститељ, а други да си Илија”, што је за Јевреје тада било још веће, јер је Илија вазнесен на небо и сваки пут када се обрезује ново мушко јеврејско дијете, поставља се посебан трон крај тог мјеста и кажу: ”То је трон Илијин”, јер је Илија вјечити кум јеврејског народа, који сваки пут потврђује завјет и обрезање у име завјета. А онда Господ пита ученике који су се молили са Њим и којима гораше срце тада као послије Луки и Клеопи док су ишли у Емаус, па им каже: ”Шта кажете ви који сте са мном, који ходите за мном од галилејске земље до Тира и Сидона горе на обали медитеранског мора до Јерусалима и који сте свједоци свега онога што говорим, чуда која учиних и прије свега срца које гори у вама?” Петар одговарајући рече: ”Христос Божији, Месија, Ти си Онај Кога чекамо оволике вијекове и хиљадама година, Кога чека сва твар, уздишући да се јаве синови Божији”, а Он не рече ништа, него само запријети и заповједи да то никоме не казују, рекавши да Сину човјечијему треба много пострадати и да ће га старјешине, првосвештеници и књижевници одбацити, да ће бити убијен и трећега дана да ће устати. Ево саблазни за Његове ученике, јер њима је речено и у писму налазили, у синагогама учили и у храму учили, да ће Месија доћи и уредити сав свијет, да ће Он бити побједник, Онај који доноси побједу народу јеврејскоме над свим народима који су га окруживали и да ће сјести на трон јерусалимски и царовати довијека. А Он им говори: ”Мени треба много пострадати и старјешине, првосвештеници и књижевници ће ме одбацити и бићу убијен и трећег дана ћу устати”. Говори им оно што они не могу да појме и што нису ни ишчитали из Писма и што ће им објаснити тек по Своме Васкрсењу, да васкрсења не бива без смрти. Да ће и Илија и Енох пострадати када дођу у своје вријеме да објаве Његов Други долазак и да је судбина овога свијета да кроз њега ходимо на крсту и да васкрсавамо као што је данас рекло Јеванђеље, да заувијек будемо једно, да заувијек сједимо под ногама Господњим, као што мученици у бијелим хаљинама већ сједе Њему под ногама, те да Он са Свога трона суди васколиком роду људскоме, јер Он када улази у Јерусалим каже: ”И када ће заплакати сва племена на земљи, тада улазим на капију милосрђа”, и одатле својим милосрђем које је непојмљиво за нас, за човјека, за Његов народ изабрани, суди цијелом свијету, е да ли би цијели свијет ушао у Царство небеско, Царство Оца, Сина и Светога Духа, Тројице јединосушне и нераздјељиве, Којој је слава увијек и у све вијекове. Амин.
Бесједа Митрополита црногорско-приморског г. Јоаникија – 30. октобар 2023. љета Господњег
У име Оца и Сина и Светога Духа.
Благодарим браћи архијерејима: Митрополиту ловчанском из братске Бугарске господину Гаврилу, Архиепископу прашком и чешких земаља господину Михаилу и нашим драгим архијерејима Јовану славонскоме, Методију будимљанско-никшићкоме и Димитрију захумско-херцеговачкоме и приморскоме, браћи свештеницима, монасима и монахињама и свима вама, драга браћо и сестре, што сте дошли да се заједно помолимо Богу данас на дан спомена блаженопочившега Митрополита Амфилохија.
Његов дан, његов спомен је уочи Светог Петра Цетињскога и уочи дана упокојења Светога Петра II Ловћенског Тајновидца. Он се придружио двојци великих и светих својих претходника. Када говоримо о њему, говоримо као о светом човјеку. Није лако о њему говорити, јер он је био као орао – високо над многим бригама и над многим мислима и над многима у овоме свијету. Али када је човјек тако богате биографије и тако великог дјела, када је ушао у душу свога народа, онда можемо о њему увијек говорити и свако од нас, чини ми се, може говорити о Митрополиту Амфилохију, макар о појединим стварима из његовог живота и, увјерен сам, да га је свак доживио као свога духовнога родитеља и покровитеља. Заиста је живио светим начином живота и не знамо у ком погледу је успјешнији, да ли као педагог, јер је извео многе генерације студената на Богословском факултету у Београду, да ли као проповједник, јер је као проповједник био чувен не само у Српској православној цркви, него и много шире. Наравно, понајвише се говори о његовој архијарејској служби и о духовној обнови коју је носио са собом гдје је год стигао, од Грчке до Београда и Баната, па до Црне Горе, гдје је оставио и најдубљи траг, те до Аргентине, и свуда је имао великог успјеха.
Њему је Бог као Своме угоднику дао, драга браћо и сестре, све што је започео и што је благословио, да је то процвјетало. То најбоље видимо по овоме Светоме храму који је градио двије деценије. Он се уградио у овај Свети храм, уградио се у град Подгорицу преко овога храма, а знамо добро да је овај Свети храм Васкрсења Христовог васкрсао Подгорицу, улио нови живот у овај град и живот грађана Подгорице откада је подигнут овај храм се измијенио набоље. Исто тако и у Бару.
Пошто увијек имамо духовне свечаности и уочи дана Митрополита Амфилохија и уочи Светог Петра Цетињскога и Његоша, желим да напоменем да смо се још једном осврнули на дјело Митрополита Амфилохија, славећи 160. годишњицу од оснивања Цетињске богословије, чији је он био обновитељ и са његовим благословом ево већ 31 годину ова духовна школа ради и доноси дивне плодове, а то је најдужи период њенога рада у континуитету. Иако је давно основана, много пута је насилно укидана и престајао је њен рад на извјесно вријеме, а најдуже после 1945. до 1992. године, до Митрополитовог доласка у Црну Гору. Са његовим благословом, пошто је он обновитељ те школе, ова школа, хвала Богу, ради, радиће и напредоваће. То је повод и да кажемо коју ријеч о светој служби педагога, духовног учитеља, нашега вољенога и приснопамјатнога Митрополита Амфилохија.
Свако од нас ко је учио неке школе, памти поједине добре наставнике код којих је милина било учити и оне чија су предавања била памћена и није требало много учења после њихових предавања јер су све знали да објасне, знали су да пренесу знање. Исто тако памтимо поједине који тај дар нису имали па су се и они мучили са ђацима и студентима, а и ђаци и студенти су се мучили са таквим професорима који нису педагози. То је посебан дар који је несумњиво имао, и то у огромној мјери, наш блаженопочивши Митрополит Амфилохије. Он је и рођен са тим даром, али је много на њему и радио учећи се и образујући се, а посебно молећи се Богу и трудећи се да своје срце очисти и припреми за стан Божији, да се у њему настани вјечни Логос Божији са Својим божанским енеријама: са мудрошћу, са истином, са правдом и са љубављу. Он је био христоносац и своје велико знање које је сабрао учећи марљиво од основне школе до доктората, и послије доктората трудећи се да настави да се бави научним радом и духовним усавршавањем, а тиме се бавио читавога свога живота. Он је тај дар од Бога који је имао, дар да преноси знање, до такве мјере усавршио, да су људи једва чекали да чују његову ријеч и у учионици, и у цркви, и на трибинама, и гдје се год појавио. Он је био такав учитељ и наставник, да су многи због његове ријечи промијенили свој начин живота и поглед на овај свијет и на науку и образовање. Он је говорио, истицао и знао лијепо да пренесе, да је право и истинско образовање – откривање образа Божијега у човјеку и у сусрету са Прволиком, са Христом вјечним Логосом Божијим у коме је сва мудрост и знање. Био је оригиналан у свему, па и као педагог. Он који је увијек изгледао као неки строги монах, био је наравно строг према себи, али према својим ученицима је био јако снисходљив и трпељив, што се није тако често сретало ни тада, а ни данас. Заправо, он је и знање преносио са бригом о души и о спасењу човјека, јер је знао, нарочито за млади свијет, за дјецу и омладину, колико је важно образовање и колико је тешко образовати људе који се највише и формирају кроз школу и образовање. Често смо, када сретнемо човјека који је завршио факултет, говорили да је то човјек зрио, паметан, коме се могу повјерити највеће дужности и понекад је било тако, а понекад и није. Блаженопочивши Митрополит је, бринући се да дјеци и омладини пружи право истинско знање засољено Јеванђељем, да пружи јеванђелску науку, етику и оно знање које изграђује човјека, свега себе жртвовао и цио живот се за то трудио. Имао је тај дар да разговара о најдубљим темама богословља, књижевности, историје и људског живота уопште, са најобразованијим, са зрелим људима, али исто тако са омладином и посебно са дјецом. Знамо колико су га дјеца вољела и са дјецом био је као дијете. Он, старац од 80 година, знао је да се спусти на ниво дјетета и видјели смо да је он сачувао дјетињу чистоту и дјетињу радост у својој души цијелог свог живота, и зато су дјеца њему као Божијем човјеку, као правом и истинском учитељу, хрлила, желећи да узму његов благослов, а он је свакога знао, не само да благослови, него и да помилује, да упита, да утјеши, да упути, зато му дјеца пјевају најљепше пјесме.
А већ какав је био проповједник! Каквог ауторитета, какве ријечи! Он је заправо говорио оно што је имао у себи, у своме срцу, у својим мислима, оно што је сам својим животом свједочио. Није говорио много из књига. Та ријеч, иако је он знао ријеч из књига, нарочито из Светог писма, али користећи ријечи из Светога писма, он је говорио ону ријеч коју је доживио и преносио искуство, био апостол Христов. Кроз њега су дисали вјекови православног искуства и предања, зато је и био тако велики духовник, јер млади који су се сусретали са њим, нарочито они који су жељели да дођу до дубљих истина и духовних садржаја, осјећали су да је наш блаженопочивши Митрополит извор воде живе и благодати Духа Светога, сасуд Духа Светога, зато су му у Господу повјеравали своје душе и он их је руководио, приводећи их не себи, јер је он знао какве су опасности ако духовник чеда приводи себи да би га она величала. Он то никада није дозволио, нити некоме од својих духовних чада, нити себи, него је привољавао сва своја духовна чеда Христу Господу, желећи да их настани у наручје Божије и да их приведе спасењу, да нађу смисао живота. Тако је са највећом љубављу вршио Свету службу и педагога, божанског учитеља и духовника и архијереја.
Драга браћо и сестре, велика су дјела нашега блаженопочившега Митрополита Амфилохија. Немамо амбицију да у једној бесједи кажемо све о њему. Знајући да ће се о њему говорити, стално се говори и још више ће се говорити и изучавати његово дјело, а оно што је нама најважније – као што се уградио у овај храм, тако се уградио и у Црну Гору, тако се уградио у своју Цркву, тако се сјединио са својим народом и уградио се у душу свога народа. Тако га свуда и са радошћу помињемо, а корисно је да га се стално сјећамо, јер је њега Бог послао у ово најтеже вријеме и докле је ходао по овој земљи, а и сада је са нама овдје да нас кријепи, да нас тјеши, да нас приводи Христу Господу да не посустанемо, да будемо прави хришћани, да будемо Црква Божија Света и истинита.
Нека Господ упокоји његову душу са свима светима. Много се потрудио и нека га Господ награди за његове трудове, за његову жртву, за његова распећа, за његове бриге, за његове сузе које је изливао за своју паству, за свој народ, а посебно за Црну Гору. Ево, имамо ту прилику да видимо како га Бог обдарује, како народ стално у ријекама долази његовом гробу, и православни и они који су друге вјере, да њему повјере своје бриге, своје мисли и да нађу утјеху код његовога светога гроба.
Још једном захваљујем браћи архијерејима, свештенству, монаштву и цијелом вјерном народу, свима који сте данас дошли да се заједно помолимо пред светом гробницом нашег блаженопочившега Митрополита, а посебно захваљујем нашим драгим архијерејима Гаврилу и Михаилу који су дошли издалека и донијели нам благослов и љубав, своју и својих цркава, свештенства и народа.
Бесједа Архиепископа прашког и чешких земаља господина Михаила – 30. октобар 2023. љета Господњег
Ваше високопреосвештенство, драги Владико Јоаникије, Ваша преосвештенства, драге владике, многопоштовани духовни оци, драга браћо и сестре, од срца вам честитам пазник, који није само данас, већ се и сјутра наставља. Моје срце се радује што могу данас да служим овдје са вама и да се помолим у ове празничне дане.
Желим да заблагодарим Богу и особито Вама, Митрополите, што данас могу да се помолим са вама и да молитвено споменем блаженопочившег Митрополита Амфилохија, који је пошао код Господа прије три године.
Владика Амфилохије који је био заштитник јединства српског народа, заједништва и слоге међу свим словенским народима, обнављао је и подизао храмове и манастире у Црној Гори. Снажно се супростављао продору срамних вриједности савременог друштва у живот и свијест православних људи. У том свом дјеловању, Митрополит се није бојао казне и прогона. Такви су црногорски митрополити, служитељи Истине Христове. ”Ако је Бог са нама, ко ће против нас”, ове ријечи Светог апостола Павла су постале животно Вјерују многих овдашњих архипастира.
Ви, драги Митрополите, достојно настављате дјело својих претходника. У нашем не тако једноставном времену, за које се каже да су све силе ада устале на Цркву Христову, потребно је не мало храбрости. Да Вас Господ Исус Христос утврди у овом служењу и благослови Ваша архипастирска прегнућа у славу Свете Цркве Христове.
Честитам вам празник, драги моји, нека вас чува Господ и Пресвета Дјева Марија. Дозволите ми, драги Владико, да Вам предам орден светог Новомученика Епископа Горазда, који је повезан са Вашом Црквом тако што је примио монашки постриг, игумански и архиманритски чин и Ваш сјетјејши Патријарх са архијерејима га је рукоположио за Епископа чешког и моравског.
Дозволите ми и да од мене лично добијете ову скромну панагију.
Тијана Лекић
фото: Борис Мусић
