Šta za duhovni život hrišćanina znači Sveto Pričešće jasno je iz reči samoga Gospoda: „Ja sam živi Hleb koji je sišao s neba. Ko jede od ovoga Hleba živeće večno… Ako ne jedete tela Sina čovečijeg i ne pijete krvi njegove, života nećete imati u sebi. Ko jede Telo moje i pije Krv moju ima život večni i ja ću ga vaskrsnuti u poslednji dan. Jer je moje Telo pravo jelo i Krv moja pravo piće.“ Iz potpune vere u ove reči Gospodnje, prvi su hrišćani žurili Pričešću ne po nekom naređenju, nego neposredno iz osećanja da bez Njega ne mogu duhovno živeti, upravo onako kao što čovek ne diše po naređenju, nego spontano, osećajući da se bez vazduha guši i da umire. Odlazili su svagda nedeljom i praznikom na Liturgiju i na đakonov poziv – „sa strahom Božjim i verom pristupite!“ svi su, u redu, prilazili i pričešćivali se. Oni su pritom potpuno osećali da pristupaju najdubljoj tajni naše vere i najvećem daru Božijeg milosrđa, pa su se trudili da Svesvetom i Prečistom Bogu, u Pričešću, prilaze u čistoti i svetosti srca i duše. Zvali su se „sveti“ i zaista su bili sveti; čuvali su se od svakog greha, jer su znali da „ko čini greh, rob je grehu“, da greh okreće čoveka na pravac koji vodi suprotno od Boga, prlja dušu i čini je nesposobnom za sv. Pričešće. Onaj ko bi ipak pao u greh, odmah se dizao, ispovešću čistio dušu od njega da ne bi u nečistoti primio Sveto Pričešće: „Jer, koji nedostojno jede i pije ( Hleb i Čašu Gospodnju ) sud sebi jede i pije, ne razlikujući Tela i Krvi Gospodnje.“
U isto vreme, hrišćani su sveto držali i ustanovu posta, znajući da je post božanska ustanova, jer je još u Starom Zavetu Bog naredio post kao „naredbu večnu“. U Novom Zavetu je sam Gospod Isus Hristos postio i rekao da će Njegovi učenici postiti. Postili su Apostoli i svi Sveti… Post su držali u određeno vreme radi potrebe posta, a pričešćivali se radi potrebe pričešća stalno, kako za vreme posta tako i za vreme mrsa; u postu se postilo i pričešćivalo, u mrsu se mrsilo i pričešćivalo, onako kao što danas čine sveštenici. Prvobitno nije bilo neke posebne pripreme za Pričešće, niti je post smatran za jedno od sredstava za njega. Za Sveto Pričešće se pripremalo celokupnim životom, držanjem svih Božjih zapovesti i čuvanjem od svakog greha.
Tako su postupali i sveštenici i vernici u hrišćanskoj Crkvi za čitavo vreme progona, za prvih 300 godina, dok su u nju stupali samo oni koji su iz čvrste vere u Carstvo nebesno bili spremni na sve teškoće da bi ga zadobili. Moralni život hrišćana tada je bio na velikoj visini. No, kada je došla sloboda, pod carem Konstantinom, 313. godine, Crkvi su počeli prilaziti i oni koji u njoj nisu tražili i našli „blago skriveno u polju“ i koji nisu bili spremni da sve dadu da bi kupili to polje… Stoga se nivo moralnog života hrišćana u mnogome snižava. Svetom Pričešću mnogi pristupaju i tada redovno, ali bez ozbiljnog staranja da za Njega budu što dostojniji. Drugi, pak, počinju svoj redovan prilazak Svetoj Čaši da odlažu, sa izgovorom da žele da se što bolje pripreme. Ali borbu za očišćenje svoje duše nisu vodili stalno, nego povremeno, samo nekoliko dana pre Pričešća. No, i to im je padalo teško, pa su sve češće odlagali pripremu i samo pričešćivanje, dok nisu spali na to da se pričešćuju samo četiri puta godišnje ili još ređe.
Zbog onih prvih, Crkva je, po rečima sv. Jovana Zlatousta, i ustanovila 40 – dnevni post pred Božić i Vaskrs: Primetivši štetu koja dolazi od nemarnog postupanja, Oci odrediše 40 dana… da bi smo svi mi, očistivši pažljivo u ove dane molitvama, milostinjom, postom, svenoćnim bdenjem, suzama, tako pristupili Pričešću čiste savesti, koliko je to moguće.“ One druge, pak, Sveti Otac opominje da se moraju truditi ne povremeno, pred samo Pričešće, nego da im valja da stalno žive tako da mu čiste savesti mogu redovno pristupati. Na pitanje „kojima treba dati za pravo, onima koji se retko pričešćuju, ili onima koji to čine često“, on odgovara: „Ni jednima ni drugima, nego onima koji se pričešćuju sa čistom savešću, čistim srcem i besprekornim životom. Takvi neka pristaju svagda. A koji nisu takvi – nijedanput. Zato što oni na sebe navlače sud, osudu, kaznu i muke.“
No od svih sredstava čišćenja duše za ovaj najprisniji susret i za sjedinjenje sa Gospodom, o primanju Njegovog Tela i Krvi, u svesti našeg naroda došlo se dotle da se u telesnom postu vidi sve i sva. Mnogi od sveštenika postaviće pred Pričešće vernom samo jedno pitanje: „Jesi li postio?“ i , kad čuju potvrdan odgovor, reći će: „Pristupi!“ Kao da je to jedino važno, a sve drugo nebitno, i to – da li ovaj zna čemu pristupa i zašto, i to – zna li Simvol vere i osnovne molitve, i da su mu usta i jezik čisti od laži, psovki i ružnih reči, i da možda nisu bludnici; a ako je u pitanju žena, da nije možda sujeverna, da ne ide vračarama i gatarama, da ne nosi nikakve amajlije, ili da možda ne vrši pobačaj… A o interesovanju sveštenika za redovnu molitvu, čitanje Pisma i bogomislije onoga ko želi da se pričesti, i da ne govorimo.
Protiv ovakvog mehaničkog pristupa Pričešću, u pravoslavnom svetu sveštenici – pastiri intenzivno nastoje na tome da se verni što češće, po mogućstvu na svakoj Liturgiji pričešćuju, spremajući se za to stalnim bdenjem nad svojom dušom. Poznajući dobro duhovno stanje svakog pojedinačnog člana svoje pastve, jednima savetuju da se pričešćuju više puta u toku posta, drugima da to čine i u vreme mrsa, pri čemu nekima da poste dva – tri dana nekima sedam dana, a nekima da se pričešćuju stalno i bez posta…
Neosporno je da i shvatanje naših vernih treba uzdizati u pravcu redovnog pristupanja Tajni Pričešća, ali pod uslovom da stalno bdiju nad čistotom svoje duše, nad držanjem duhovnog posta, čuvanjem srca, očiju, ušiju, i sviju čula od svega grešnog, a ne samo držanjem telesnog posta i to samo nedelju dana pred Pričešće. Znači, treba se sačuvati svake krajnosti i jednostranosti.
Blaženopočivši patrijarh Pavle
Izvor: Ibarske novosti – rubrika „Žički blagovesnik“
petak, 15. mart 2024. godine
