Rozdestvo Hristovo

Поводом упокојења протопрезвитере Младенке Зековић – Иван Александрович Иљин: “Божићно писмо”

Иван Александрович Иљин

Било је то прије пар година. Сви су се спремали дочеку Божића, припремали јелку и поклоне. А ја сам био усамљен у туђој земљи: ни породице, ни друга – и мени се чинило да сам остављен и заборављен од свих људи. Около је била празнина и није било љубави: далеки град, туђи људи, очврсла срца. И ето, у чамотињи и малодушности, сјетих се хрпе старих писама које сам успио сачувати упркос искушењима наших црних дана. Дохватио сам је из кофера и нашао то писмо.

То је било писмо моје покојне мајке, написано прије 27 година. Каква срећа што сам се сјетио тог писма! Препричати га није могуће и зато га у цјелости наводим.

“Драго моје дијете, Николицe. Ти се мени жалиш на самоћу, а кад би само знао како је мени тужно и болно слушати твоје ријечи. Ја бих са таквом радошћу дошла теби и убиједила те да ти ниси сам и не можеш бити сам. Ти знаш да је не могу оставити оца, он много пати, и моја му њега може бити потребна сваке минуте. А ти свакако требаш спремати испите и завршавати универзитет. Него, дај да ја теби кажем зашто ја никада не осјећам усамљеност.

Видиш, човјек је усамљен само тада када он никога не воли. To je зато што је љубав попут нити које нас везују са вољеним човјеком. Тако ми и букет творимо. Људи – то су цвјетови, а цвјетови у букету не могу бити усамљени. И ако се цвијет само расцвјета и почне мирисати, њега баштован убере и дода у букет.

Тако је и са нама, људима. Ко воли, његово срце цвјета и мирише; и он поклања своју љубав исто тако, као што цвијет поклања свој мирис. Али, он тада није усамљен, зато што је његово срце код онога кога он воли: он о њему мисли, брине се о њему, радује се његовим радостима и пати са њим у његовим патњама. Он и нема времена да би се осјећао усамљеним и размишљао о томе да ли је он усамљен или не. У љубави човјек заборавља на себе; он живи са другима, он живи у другима, а то и јесте срећа.
Ја већ видим твоје упитне плаве очи и већ чујем твоје тихо противљење, што је то само пола среће, јер цијела срећа није само у том да волиш, него у томе да и тебе воле. Е, ту је малена тајна, коју ћу ти ја на увце рећи: ко заиста воли, тај не запиткује и не ситничари. Не смије се стално пребројавати и запиткивати: а шта ће мени донијети моја љубав? а чека ли мене узајамност? а можда ја волим више него што мене воле? да ли уопште вриједи давати толико љубави?…Све је то нетачно и непотребно; све то значи да љубави још нема ту (још се није родила) или је већ ту нема (умрла). То опрезно премјеравање и измјеравање прекида живу струју љубави која тече из срца и задржава је. Човјек који мјерка и вага – не воли. Онда се око њега формира празнина, недосегнута и незагријана зрацима његовог срца, и други људи то тада осјећају. Они осјећају да је около њега празно и хладно и круто, окрећу се од њега и не чекају никакву топлину с његове стране. То њега још више хлади, и ето – он сједи потпуно сам самцат, заобиђен и несрећан…

Не, драги мој, љубав треба стално да струји слободно из срца, и не треба се забрињавати о узајамности. Треба људе разбуђивати својом љубављу, треба их вољети и вољењем их призивати да воле. Вољети – то није пола среће, него цијела срећа. Само то признај и около тебе почеће да се дешавају чуда. Предај се струји свога срца, ослободи своју љубав, пусти да њени зраци свијетле и грију на све стране. Онда ћеш ускоро осјетити како ка теби теку са свих страна повратне љубави. Зашто? Зато што твоја директна, ненамјерна доброта, твоја непрекидна и безусловна љубав невидљиво изазива у људима доброту и љубав.

И онда ти осјетиш то повратно струјање не као “пуну срећу”, која ти је била потребна, него као незаслужено земаљско блаженство, у којем ће твоје срце цвјетати и радовати се.

Николице, дијете моје! Размисли о томе и сјети се мојих ријечи чим се опет осјетиш усамљеним. Посебно тада, када мене више не буде на земљи. И буди спокојан и благомислен, зато што је Бог – наш баштован, а наша срца – цвијеће у Његовом врту.

Ми те обоје њежно грлимо, и твој тата и ја.

Твоја мама-“.

Хвала ти, мама! Хвала ти за љубав и за утјеху. Знаш, ја увијек завршавам читање твог писма са сузама у очима. И тада: тек што сам завршио са читањем писма, почело је Божићно свеноћно бденије! О, незаслужено земаљско блаженство!

 

(Преузето из књиге: Иван А. Илыин, Поющее сердце, 10, изд, Москва, 2017, стр. 258- 262.)

Превод са руског: др Драгана Павловић, љекар и постдипломац Санктпетербуршког државног института.

Приређивач: Александар Вујовић, професор Цетињске богословије и уредник Катихетско-образовног програма Радио Светигоре.

Нека овај прилог буде мала воштаница за покој новопрестављене слушкиње Господње, попадије Младенке-Маше Зековић, дивне и узорне мајке хришћанке, на коју треба да се угледају сви који су је познавали, а будућим покољењима да буде примјер мајчинства и доброчинства, радости и вјере у живот и васкрсење.

 

Вјечан јој спомен и Царство јој Небеско, а породици утјеха од Господа.

Христос воскресе – Ваистину воскресе!

 

Петровград, 6. новембра 2017. године