отац Драган Станишић

Час вјеронауке: “Архијерејство Светог Саве”

У Светогеоргијевском дому синоћ, 2. фебруара, у оквиру вјеронаука за одрасле “Добротољубље” при Цркви Светог Ђорђа под Горицом, отац Драган Станишић је одржао предавање на тему “Архијерејство Светог Саве: Законоправило како су обзнанили Васељенски сабори”.

Архијерејство Светог Саве је тема коју отац Јустин Поповић наглашава у Житију светих за 14/27 јануар. Он самосталност Српске цркве види као дјело самог промисла Божијег. У моменту кад Латини освајају Цариград била је таква ситуација да је појава Светог Саве и настанак Српске архиепископије значило јачање одбрамбене моћи православља.

Падом Цариграда под латинску власт 1204. г. настала је епоха великих потреса у Цркви. Сједиште цариградског патријарха помјерено је у малоазијски град Никеју, гдје су, иначе, одржани Први и Седми васељенски сабор. Инвазија крсташа била је окрутна и у опасности се нашла и сама Света Гора.

Сава из Хиландара са моштима свога оца Симеона долази у Србију и мири браћу, Стефана и Вукана, који су се били заплели у велико супарништво око првенства и наслеђа на српском престолу. Свети Сава се усрдно и непрекидно молио да Господ прослави њиховог оца, Симеона. Потекло је обилно миро из Симеоновог кивота и Стефан и Вукан, примивши благослов измирише се над моштима свога оца.

Сава остаде у Србији читавих десет година (1207-1217), заједно са Великим жупаном, Стефаном, радећи неуморно на духовном препороду и унапређењу црквеног живота. У близини Студенице Сава је изградио Испосницу, гдје се повлачио и молитвено тиховао. Сагледавајући положај Цркве у своме отачаству и цијелом свијету, Стефан и Сава решавају да се обрате и искажу подршку цару и патријарху у Никеји.

Године 1219. Сава одлази у Никеју и бива дочекан са великим почастима од цара и патријарха . Хиротонисан је за архиепископа и узведен на овај степен захваљујући и многим  молитвама свег збора светитеља Свете Горе. У Никеји је издејствовао и право да Српска црква самостално може постављати своје архијереје и крунисати световне владаре. Раније је то чинио римски папа, често  уцјењујући и подчињавајући оне које би тражили круну.

Послије договора у Никеји, Св. Сава долази на Свету Гору и тамо бива радосно дочекан као архиепископ. Многе монахе произведе у свештенике и ђаконе, по разним манастирима, а нарочито у Хиландару. Задржао се и у Солуну, у свом манастиру Филокалу, гдје је надгледао превод књига и повеља намијењених за Архиепископију.

У манастиру Жича Сава је установио сједиште Архиепископије, гдје је  посветио више епископа за нове епархије (Зетска, Хумска, Дабарска, Моравичка, Топличка, Будимљанска, Хвостанска и др). У Жичи је крунисао и Стефана за краља на државном сабору 1221. г.  Сава ће као архиепископ крунисати још два српска краља Радослава 1227. и Владислава 1234.

У прољеће 1229. Сава иде на своје прво ходочашће у Свету Земљу, са којег се у Србију враћа 1230. г.

Доментијан пише како Сава “свакојако исправивши своје отачаство, и приложивши га ка свакој доброј вери и чистоти … и све укрепивши сваким доброзакоњем… и сам владичествовавши у чину тога светитељства и добро послужи Господу своме четрнаест година”. Сава је на крају  зажелио да се повуче и предлаже 1233. године за свога наследника жичког јеромонаха Арсенија.

Године 1234. Сава иде на своје друго поклоничко путовање. Осим Палестине, посјећује  Египат и његове знаменитости. Са полуострва Синаја, Сава је отпутовао преко Јерусалима у Антиохију, гдје га је срдачно дочекао антиохијски Патријарх Симеон. Послије тога је допутовао преко Мале Јерменске и Мале Азије у Цариград. Из Цариграда је отпутовао у бугарску престоницу Трново да се види са својим пријатељем, бугарским царем Јованом Асеном II. У Трнову се Сава разболио и упокојио у ноћи између 13. и 14. јануара 1236. године. Свечану сахрану обавио је бугарски Патријарх Јоаким у припрати цркве Четрдесет мученика.

Свечани Пренос моштију Светог Саве из Трнова у Милешеву извршио је краљ Владислав 1237. године.