Пише: протојереј Игор Балабан
Недавно смо од бившег предсједника Црне Горе чули како је, по његовим ријечима, аутокефалност данашње Српске православне Цркве заснована на аутокефалности Црногорске Цркве.
Овдје треба напоменути да појам ”Црногорска Црква” историјски означује православну црквену заједницу на територији Црне Горе, а често је, још конкретније, означавао самосталну Православну Цркву на територији Књажевине и Краљевине Црне Горе (од укидања 1776. до обнове Српске Патријаршије 1918-20. године – о њој говори и Вујановић) и ни на који начин тај појам није имплицирао да је та Црква не-српска, а још мање анти-српска.
Карловачка и Црногорска Црква су на исти начин себе препознавале као дио, несрећним историјским околностима, разједињене Српске Цркве и чим су се створили елементарни услови за васпостављање Патријаршије, обје су се томе приљежно посветиле и тај циљ оствариле.
Аутокефалност савремене Српске православне Цркве, у њеном самосазнању је заснована на обнови Пећке Патријаршије након њеног насилног укидања у вријеме отоманског ропства. У формалном канонско-правном смислу се заснива на Томосу Патријарха Мелетија IV из 1922. године којом се Света Уједињена Автокефална Православна Српска Црква прима као сестринска Црква ”која има и ужива сва права автокефалности, према прописима и реду Свете Православне Цркве”, као и на његовом прихватању од свих Православних Цркви, без изузетка.
Црква у Књажевини и Краљевини Србији је, за разлику од оних у Црној Гори и Карловцима, тражила и добила, најприје аутономију, а потом и аутокефалност од Цариградске Патријаршије.
Ове друге двије црквене установе, Карловачка и Црногорска, су своју самосталност црпиле из аутокефалности Пећке Патријаршије и то је јасно свакоме ко је имао прилику да се елементарно упозна са историјским изворима. Не треба трошити ријечи на то како је Карловачка Црква свој континуитет са Пећком Патријаршијом успостављала преко чињенице да се посљедњи слободни Пећки Патријарх, са великим бројем свог вјерног народа, преселио на подручје над којим је она касније имала канонску јурисдикцију. Црногорска Црква тог времена, пак, своју независност је заснивала на чињеници да је остала, како се тада говорило, једина слободна столица насилно укинуте Пећке Патријаршије.
Оваква свијест је присутна, на примјер, у писму митрополита Саве Петровића Његоша који се, управо у вријеме укидања Пећке Патријаршије, обраћа митрополиту московском Платону у име свих ”српских архијереја” и свог ”српског национа” па му, између осталог, каже:
”Мени је у руке то предато од свих архијереја славеносрпских као најстаријему и никаквој власти неподлежном с мојим црногорским народом”.
Нешто касније, 1804. године, у вријеме када Свети Петар Цетињски бива оклеветан код руског Синода, црногорски главари поручују истом том Синоду:
”По свој прилици није познато руском синоду, да је народ српски православни имао свог патријарха, коме су српски архијереји били подвласни све до 1769. године, а тада, пошто је запламтио рат између порте отоманске и руског царства, патријарх српски и свега Илирика, Василије Бркић, уклонивши се у наше крајеве од предстојавше му погибије, пође у Русију и у Петербургу преставио се, на којем се и пресјекла битност славено-српских патријарха; по томе дакле наш господин митрополит остао је сам за себе у овдашњој цркви, независан ни од какве власти.”
Такав став је био толико раширен и утврђен међу Црногорцима да се и послије сто педесет година од укидања Патријаршије исто могло чути од најугледнијих Црногораца. Најбољи примјер је говор предсједника Владе др Лазара Томановића одржан у Црногорској Народној Скупштини 15. августа 1910. године поводом уздигнућа Књажевине Црне Горе у ранг Краљевине у којој предсједник Томановић наводи да је Митрополија Цетињска једина ”Светосавска Епископска столица, која је без прекидања до данас сачувана”, и да је ”као таква законита престоница и насљедница Пећке Патријаршије…“.
Сличан став, али много оштрији и изразито полемички, можемо да прочитамо чак и у послијератном ”Гласу Црногорца”, бр. 88 из 1920. године (дакле, за живота краља Николе), који је био гласило црногорске Владе у егзилу, а излазио је у Неји на Сени код Париза. У чланку под насловом ”Српска Патријаршија”, између осталог, а поводом проглашења обновљења Српске Патријаршије, пише следеће:
”Према историском праву наше цркве једино митрополиту пећском припада право да буде патријарх цјелокупне српске православне цркве… Чим се Црна Гора васпостави, митрополит пећски има бити проглашен са свима његовим историским правима за патријарха цјелокупне српске православне цркве. Тога се права Црна Гора као вјечно слободна српска држава и као ослободитељка Пећи неће смјети никада одрећи… Пећ и пећска патријаршија мора бити опет оно што је некада била српском народу и српској цркви.”
У овом, дакле, званичном реаговању на проглашење Српске Патријаршије, нема ни ријечи о томе да уједињена Српска Патријаршија не треба да постоји нити да Црногорска Црква није дио и не треба и формално да опет буде у јединству Српске православне Цркве.
Снажно се критикује званични Београд и династија Карађорђевића, и личне увреде иду до граница неукуса (те наводе овдје нисмо пренијели), али се суштина и потреба самог уједињења не доводе у питање.
Дакле, не само да је погрешна теза да је аутокефалност данашње Српске православне Цркве заснована на аутокефалности Црногорске Цркве, већ је управо супротно. Црногорска Црква из времена од укидања Пећке Патријаршије до њене обнове 1918-20. године, своју независност, коју су несумњиво звали и аутокефалношћу, темељила је на аутокефалности Српске Пећке Патријаршије и континуитету са њом.
Извор: ИН4С
