Чудотворне иконе Мајке Божије Келиотска

Чудотворне иконе Мајке Божије: Келиотска

Има томе тачно 130 година, када се 3. септембра (21. августа по старом календару) 1903. године у руском манастиру Светога Пантелејмона на Светој Гори десио, неприметан за свет, један догађај.

 

Тог дана, братија је последњи пут имала намеру да на манастирским вратима подели милостињу убогим монасима-сиромасима-келиотима (путницима по Светој Гори који немају „одређено место за живот“), ходочасницима и странцима – пошто су манастирске залихе ионако биле на измаку. Могуће да је овоме допринела лоша ситуација у Русији, услед које је све мање прилога пристизало манастиру.

Такође је из Светог Кинота (светогорске владе) дошло обавештење да више не деле милостињу, јер је неефикасно. У образложењу је стајало да се такви монаси стално враћају, лутајући од манастира до манастира, здрави и млади, али склони да живе на туђ рачун, уместо да се труде и извршавају послушања..

Као што ћемо видети, живот светогорских бескућника и угрожених, драматично се изменила под утицајем једне фотографије.

Одређен је монах Гаврило који је требао да фотографише последњи овакав догађај, дељење милостиње сиромашним келиотима. Светогорски старци су се окупили на заједничко фотографисање, после донетог већања. Међутим, видео је међу окупљеним монасима једну Жену, која се необично кретала међу светогорским старцима. Када је развио негатив он је, на његово велико изненађење, видео на црно-белој фотографији фигуру сиромашно одевене Жене, која је покорно примала благословени комад хлеба, окружену сјајем.

Новост се брзо пронела манастиром и сазнало се да је један пустињак такође неколико пута видео код манастирских врата великолепну Жену. Оци су закључили да је то Пресвета Дјева Марија и да је током овог јављања – тужна, да је против такве одлуке коју је донео Сабор стараца – па су одлучили да наставе са давањем милостиње сиромашним келиотима.

Закључило се да када Богородица остави видљиви знак свог присуства – то је знак за неку поруку: упозорење, укор, милост.

Дан у коме се јавила Света Дјева одређен је за датум њеног прослављења, а то је 3. септембар по новом, односно 21. август по старом календару.

Чуда

Дакле, септембра 3/21. августа 1903. г. догодило се указање Пресвете Богородице у манастиру Свети Пантелејмон. Фотографија је направљена тог дана, а архив светогорског манастира Свети Пантелејмон ју је у јавност изнео тек 1997. г. Увеличана фотографија коју је направио монах Гаврило данас стоји увеличана на зиду манастира Пантелејмон, а на месту појављивања Мајке Божије појавио се извор где су забележени случајеви излечења болесних који су пили воду са тог извора.

Из те приче изродио се и нови чудесни приказ Богородице. Међутим, негатив фотографије је изгубљен, а након бројних непријатних догађаја (укључујући и пожаре) који су били истраживани у манастирском кругу током двадесетог века, није било више наде да ће он бити пронађен.

Почетком 2015. г. негатив је пронађен у току спремања манастирских архива. Садашњи игуман манастира (2015. године) Светог Пантелејмона, схиархимандрит Јеремија (Алехин) оценио је догађај као пројављивање милости Пресвете Владичице, указујући на то да је Игуманија Атонска благонаклона према монаштву и прихвата све могуће чинове одрицања његових досадашњих монаха. 

 Данас је на месту чудесног јављања Свете Дјеве подигнута капела Њој у част.

Изображење

Пречиста понизно прима положени, на Њене руке, комад хлеба, као да је једна од сиромашних и угрожених. У тој ситуацији Она, свим Својим понашањем буквално реализује јеванђењске речи: „кад учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25,40). Својим уласком у ту свакодневну ситуацију Пресвета показује Своју силу, добијену од Сина Божијег – силу да загрли срцем сву васељену.

Подвижници овако објашњавају: што се човек више усавршава у чињењу добрих дела, идући ка Крсту, тиме се више приближава христоподобном послушању – максималном сједињењу са Богом (вертикално) и ближњима (хоризонтално).

Мајка Божија је у томе достигла савршенство, препуштено једино истинској и апсолутној љубави Самог Бога. За Њу је сваки човек – ближњи.

Овде видимо два приказа Свете Дјеве, први, на коме је приказана како стоји међу монасима, који се припремају за сликање. Фигура је у ризи, у потпуности затамњена, са јасним обрисом женске фигуре, у стојећем положају, лицем окренута од монаха; док у подножју Њених ногу јасно видимо одблесак сијања, не од овога света. То окретање лица Њеног од монаха, можемо тумачити као Њено неодобравање одлука – коју су донели на састанку који је претходио. Свакако са Њеним благовољењем, приказ је материјализован и нама дат, на поуку и уразумљење.

На другом Њеном приказу, на икони која је овом приликом осликана, видимо Свету Дјеву у стојећем положају, приказаној у целој фигури. Одежда је у потпуности у карактеристичној плавој боји; горња хаљина, доња као и мафорион су оивичени златним порубима. На раменима и Часној глави извезена је по једна звезда – који представљају сиболе непорочне чистоте Њене. Око Свете Главе Њене је ореол а читава фигура исијава светлошћу. У левој руци носи комад хлеба – као израз Њене воље, коју је наменила сиромашним келиотима. Тиме нам својим указањем, слободно можемо рећи, говори, да није сагласна са одлуком Сабора стараца, која је непосредно пре тога на састанку о келиотима, донета.

Њено јављање за век, тако остаје као поука свима – да и у тренуцима нашег немања и недостатка, не заборавимо оне, који имају мање од нас.

Елза Бибић

 Литература

https://srpska.pravoslavie.ru/фотографија Мајке Божије/ Годишњица једног чуда са Свете Горе/ превод с руског Слађана Митровић2015. г.