У част Славне Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије
Историјски документи сведоче да се Леснинска икона Пресвете Дјеве Марије пројавила 14. септембра 1683. године пастирима села Буковки код Бјеле, које се налази преко реке Буг (у данашњој Пољској).
Када је напасао стоку на месту древних ровова, један од пастира је одлучио да се сакрије од врућине у густом шикару и одједном је у гранчицама крушке, угледао, блиставу икону Свете Дјеве.
Икона је добила назив по великом женском манастиру Лесна, (који се сматра као матица првог српског манастира после светског рата) у коме је почивала, од његовог оснивања, 25. априла 1884. у Сједлецкој Губернији, Холмске епархије (Пољска).
У годинама грађанских тешких времена почетком 20. века, после пада тврђаве Брест-Литовск, морала је по наређењу војних власти, цела манастирска обитељ (са 300 сестара, 300 послушница и питомаца, 3 манастирска духовника, 1 вероучитељицом, 2 ђакона, 2 псалмошчика и чудотворном иконом Богородице Леснинске) напустити свој манастир. Читава обитељ је допутовала у Петроград, међутим, ускоро су морале да напусте и Петроград те су се 1. септембра 1916.године са 200 сестара и 2 духовника, женском школом и педагошким курсевима у којима је било 150 ученица – из Тверске губерније преселиле у Бесарабију у Кишињевску епархију, у манастир Жапку; са собом су носили драгоцену светињу.
После успешно завршених усмених преговора, које је игуманија Екатерина (Јефимовскаја) водила са Архијерејским сабором у Београду, преселиле су се 17. августа 1920. године са 60 сестара и 1 духовником у тадашњу Југославију, у манастир Кувеждин, а одатле у манастир Хопово, који је актом Министарства вера од 4. октобра 1920. године, одређен као њихово стално пребивалиште.
Њихов долазак у Хопово, одушевио је многе Српкиње, жељне монаштва. Са светом обитељи, на свим њиховим путешествијима, налазила се и главна манастирска светиња – чудотворна икона Пресвете Богородице, Леснинске.
Тадашња игуманија манстира Кувеждин, Меланија Кривокућин између осталог, бавила се везом у злату, уз помоћ руске монахиње Ангелине. Мати Меланија је била и иконописац, радила је ликове на иконама, које су сестре везле свилом и златом. Једна таква икона сада се чува у манастиру Ваведењу у Београду, на Топчидерском брду.
Оригинална светиња је у путешествијима руских монахиња, делила њихово странствовање, а тренутно се налази у православном женском Леснинском манастиру на периферији Париза.
Тако су од иконе убрзо почела да се дешавају чудесна исцељења.
За датум прослављења узет је 8. септембар по новом, односно 21. септембар по старом календару. Постоји још један дан у години када се ова света икона прославља, то је 14. септембар по новом календару, односно 27. септембар по старом календару.
Богомајка је приказана у допојасном положају како у наручју носи, Онога Који све носи док прстима леве руке показује на Божанственог Младенца. Због старости иконе, лица су у потпуности затамњена, како код Мајке тако и код Вечног Младенца. Видимо да им се на главама налази царска круна, богато украшена, која симболизује митру и представља архијерејско достојанство које Мајка и Син имају – Он је дакле Цар и Првосвештеник, докле је Она, Владичица, Царица Неба и земље.
Одежда Приснодјеве је украшена, бисерјем, драгим камењем, а на грудима јој висе три напрсна крста и панагија. Панагија је део богослужбене одежде архијереја и предстваља стално подсећање на Господа Исуса Христа и заступништво Богоматере, које треба да има онај који је носи. Док напрсни крст сиболизује печат истинитог исповедања вере које излази из срца свештенослужитеља. Видимо да су плавим сафирима декорисане звезице на раменима и часној глави, Свете Пречисте, као симболи Њене девствености.
Лесна икона Богородице уклесана је на тамноцрвеном овалном камену, окружена сребрним оквиром са излазним зрацима.
Елза Бибић
превод с руског: О.Б.
Литература
https://www.deva-maria.ru/:icona-bozhiei-materi-lesninskaya
Монахиња Теодора Васић: Прва Српска игуманија после средњег века – Манастир Ваведење Пресвете Богородице, -Београд, 2006. г. стр: 27- 28, 30-32, 54;
