У част Славне Владичице наше Богородице и приснодјеве Марије
Ватопед је грчки манастир који се налази крај невеликог залива на североисточној обали Атона. Овај манастир је један од најстаријих, најбогатијих и највећих манастира на Светој Гори Атонској.
Према предању основао га је равноапостолни цар Константин у првој половини IV века, али га је у истом столећу разорио богоодступник Јулијан. Крајем IV века обновио га је грчки цар Теодосије у знак захвалности Богу, због избављења од бродолома, свога сина Аркадија. Године 862. поново су га разорили Арабљани, а у X веку по савету преподобног Атанасија Атонског, обновила су га тројица богатих мирјана, браћа – Атанасије, Николај и Антоније из Андријанопоља.
Саборна црква манастирска, једна од највећих цркава на Атону, посвећена у част Благовештења Пресвете Богородице, подигнута је у X веку и у њој су сачуване фреске из XVI века, а такође и део мозаика.
У оваквом једном манастиру налазе се бројне чудотворне иконе, међу којима је и Јелеотичива/Уљеточива, (грч.Елеовритис). Међу осталим манастирским светињама чувају се делови животворног Крста Господњег, делови трске, сунђера и огртача Христовог, као и јединствена, непроцењива Ватопедска светиња – Богородичин појас. Ту су и делови моштију Светих: Григорија Богослова, Андреја Критског, апостола Вартоломеја, великомученика Теодора Стратилата, Параскеве, Кирјака, Сергеја, Вакха, свештеномученика Харалампија, великомученика Пантелејмона, Трифуна, Јована Милостивог, архиђакона Стефана, великомученика Димитрија Солунског и других.
Јелеоточива икона, добила је име по следећем чудесном догађају:
У време када је у светом манастиру Ватопеду подрумар/дохијар био преподобни Генадије (његов помен слави се 17. новембра), једне године деси се толика оскудица, да манастир остане са залихом од једне једине посуде уља. Желећи да сачува те последње капи за кандила у цркви, преподобни Генадије почне закидати од братије. Надајући се међутим на помоћ од Богородице, којој је овај свети манастир и посвећен, игуман манастира му заповеди да слободно даје уље братији, а преподобни га послуша.
Сишавши једног јутра у манастирски подрум са мишљу да је залиха већ потрошена, на своје велико изненађење преподобни Генадије затекао је ћуп препун уља. Толико је уља било, да се преливало преко обода и обилато точило и цурило испод подрумских врата. Тада су сви монаси прославили Бога и Пресвету Богородицу која се тако матерински стара о онима који је поштују и заблагодаривши јој радосна срца пред овом њеном светом иконом, која се и тада налазила у подруму.
Од тада се света икона Богородице Уљеточиве налази у истом подруму, а из ње се шири чудесно и неисказано благоуханије. Зову је и Подрумарка и Келарница.
Датум прослављења иконе је 30.11. по новом, односно 17.11. по старом календару.
Чуда
Мајка Божија молитвом пред овом иконом помаже у свакодневним животним потребама, нарочито у домаћинствима где влада слога и једномислије, где се прославља име Сина и Бога Њеног.
Изображење
По доступним подацима икона потиче из 16. века и рад је непознатог иконописца.
Иконографски припада типу Богородице Одигитрије (Путеводитељке). О чему нам говори десна рука Богородице која указује на Младенца, Христа, Који почива на Њеној левој надлактици, док у руци држи свитак – Закон.
БогоДјева је приказана допојасно, у тамној одежди извезеној на порубима позлатом и звездама на раменима и Часној глави Њеној, – симболима непорочности Њене.
Христос, као Глава Цркве, као Законодавац благосиља архијерејским знаком ИС/ХС све који иду путем савршенства. Одевен је у стихар, одећу весеља и ризу спасења, златне боје као Цар и Првосвештеник. С обзиром да је носи Првосвештеник, она симболизује благодатне дарове који се преко Епископа изливају на верне. Обавијен је омофором, који има изглед дуге и широке траке, која подсећа на ђаконски орар и свештенички епитрахиљ. Он симболизује – ону изгубљену овцу коју је Христос као Добри Пастир нашао и ставио на рамена и тако привео Богу (а пошто Епископ током Богослужења представља Христа, дејствујући у Име Његово), у тој прилици он представља, прихватање, преузимање одговорности за грехе хришћана.
Икона је на сребрно позлаћеном раму, који на крајевима изображава четворицу Јеванђелиста; по ободима су угравирани хришћански симболи а ореоли Бодомладенца и Мајке су уметнички угравирани; код Младенца је нешто другачији, са угравираним латинским словим, Alpha и Omega – Почетак и Крај.
Елза Бибић
Литература
Тихомир С. Илијић: Велича душа моја Господа – Овоземаљски живот и Чудотворне иконе Пресвете Богородице, ВИЗ, Београд, 2002, стр: 246:
http://svetagora.info/Богородица-Уљеточива
http://svetagora.info/Манастир – Ватопед
