Поводом 160 година од оснивања Цетињске богословије, у Светогергијевском дому под Горицом, 30. октобра 2023. године одржана је дијалошка трибина на којој је свештеник Гојко Перовић угостио ректоре и професоре четири богословије Српске Православне Цркве. То су били јеромонах Исидор Јагодић, професор и васпитач у Богословији Светих Кирила и Методија у Призрену, свештеник Љубомир Пријовић, ректор Богословије Светог Петра Дабробосанског у Фочи, свештеник Благоје Рајковић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског и свештеник Дејан Крстић, ректор Богословије Светих Кирила и Методија у Нишу.
Отац Благоје на почетку је изнио кратак историјат почетка рада Богословије и значајну улогу књаза Николе и архимандрита Нићифора Дучића, као и историјат њеног постојања у наредним периодима, када је било неколико прекида и обнављања њеног рада.
У наставку је истакао да је настанак универзитета из првобитних манастриских школа европска традиција, не само у Православној цркви, већ и на хришћанском Западу. „Велики монашки центри, манастири, били су у Средњем вијеку главни извори знања, и из њих су касније настајале високе школе и универзитети.“ Посебно је навео примјер Монтекасина, првог значајног великог манастира у Италији, који је основан 529. године послије Христа. „Тако је било и код нас у Црној Гори. Цетињска богословија, која је настала при Цетињском манастиру, у конаку Цетињског манастира, такозваној Биљарди, она је управо из те једне манастирске школе изродила касније, можемо слободно рећи, Универзитет Црне Горе“, закључио је отац Благоје.
Казао је и да се константно разговара о реформи црквене просвјете, те да већина колега из богословија сматрају да је боље да школа буде у трајању од четири године, али да то не буде крај њиховог образовања, већ да се оно настави на Богословском факултету. Такође, вјероватно ће доћи и до увођења неких општих предмета.
Отац Исидор навео је да је историја призренске богословије везана за личност познатог трговца и задужбинара Симеона Андрејевића Игуманова, који је роћен у Призрену. Како сам пише, желио је да учини нешто за свој народ, јер је обилазећи свијет видио како остали народи напредују у писмености, умјетности, и на осталим пољима. 1871. године основао је богословско-учитељску школу. За првог ректора постављен је дечански игуман архимандрит Сава Бараћ, потоњи епископ жички.
О томе да рад богословије није био нимало лак свједочи чињеница да је до ослобођења сваки четврти ученик богословије изгубио живот у ратовима или сукобима. Значајну помоћ Симеону Андрејевићу пружио је руски конзул Јастребов. У периоду Краљевине се богословија значајно изградила и школовала значајне црквене дјелатнике.
Као што је познато, њен рад је прекинут 1999. године, након чега је измјештена у Ниш, а у Призрен се вратила 2011. године. „Хвала Богу, увијек је сила добра јача и увијек је онај који ствара у предности у односу на оног који разара, те је Бог учинио тако да се јако брзо обновила како сама зграда школе у физичком смислу, тако су се обновили и професори и ученици, те је богословија у потпуности освећена и обновљена у мају 2016. године, а те године је управо и завршавала своје школовање прва генерација ученика од обнове.“
Говорећи о односу вјере и науке, отац Исидор је истакао да ако знање не прати моменат човјековог мијењања на боље, оно се може врло лако злоупотребити. За Цркву не представља проблем знање као такво, знање било које врсте. Знање није по себи лоше и може се увијек пронаћи оно што је добро и искористити. Појаснио је да је Црква увијек интегрисала чак и у догматско учење знања других области и дисциплина. Ако то иде у корист и на преображавање, побољшање човјека, и ако је то нешто што може помоћи цијеломе друштву, онда је то у исто вријеме и дјело Цркве, као и све што се може добро учинити за једну заједницу.
По питању интернатског начина живота ученика, казао је да је то предност богословија, и да циљ није да ученици буду изоловани, већ учење заједничком животу. На тај начин постају више повезани и укључени у животе једни других, јер дијеле и простор, храну, богослужење, молитву, лоше моменте…
Отац Дејан, говорећи о настанку нишке богословије, казао је да је Бог умножио дјело чика Симе, као ученици називају ктитора своје школе. Непријатељи нашег рода, непријатељи наше Цркве су жељели да богословије у Призрену нема, али је Бог замислио нешто друго, те умјесто једне, сада постоје двије богословије са истим именом и истим ктитором. По отпочињању бомбардовања, призренска богословија је престала са радом, да би у фебруару 2000. наставила са радом у Нишу.
Нагласио је да наука сама и тајна творевине Божије несумњиво свједоче о Творцу. „Наука и вјера нису супростављене једна другој, оне треба да дјелују као Свето Писмо и Свето Предање у Цркви, да надопуњују једна другу.“ То све зависи од настројења човјека, јер ако човјек жели да види препреку за вјеру или за напредовање науке, он ће то лако да учини.
На тему живота у богословији, казао је да се труде да буду као родитељи, и да им никада прва реакција на неки проблем није казна или грдња, већ разговарају и покушавају да ђаке учине учесницима рјешавања проблема, а не да као нека виша сила одозго доносе правила по којима они морају да живе.
„Живот у свакој заједници је врло комплексан. Родитељи који имају више дјеце знају да оно што пролази код једног дјетета неће проћи код другог, а оно што је прошло код другог, неће код четвртог. Оно што је данас прошло као педагошка мјера, сутра или прекосутра неће тако лако проћи.“
Закључио је да је педагошки процес двосмјеран, те да је бити васпитач и родитељ креативан посао.
Отац Љубомир испричао је историјат настанка фочанске богословије од богословије Света Три Јерарха из Крке, која је имала један тежак период од 1992. до 1995. године. Ученици су са својим професорима морали да крену у избјеглиштво и дошли су у Дивчибаре код Ваљева.
1996. године донијета је одлука Светог Архијерејског Сабора да се богословија привремено смјести у Фочу. 2000. године добија име по Светом свештеномученику Петру, митрополиту сарајевском и дабробосанском, који је пострадао током Другог свјетског рата, а одведен је у заробљеништво 12. маја 1941. од стране њемачких власти. До данас није познато гдје је пострадао.
За вријеме постојања фочанске богословије, око 850 ученика је завршило своје школовање. Осврнуо се и на постојање друге двије богословије на простору данашње Босне и Херцеговине, бањалучке и сарајевске, које су радиле у 19. вијеку и 20. вијеку. Управо у сарајевској богословије школовао се блаженопочивши Патријарх српски Павле.
Казао је да се у Богословији углавном изучавају стручни предмети, али има и других као што су страни језици, историја, психологија, философија, информатика…
Као предност богословије, наводи да су ученици богословије много зрелији од својих вршњака.
„Наши ученици у току свог петогодишњег школовања у богословији уче се реду, раду, дисциплини, уче се богослужбеном животу, и оно што је најбитније, учимо их да поштују старије и уважавају млађе.“ Поред тога, уче се заједници која траје и након завршетка богословије.
Отац Дејан је закључио да су богословије интернатског типа будућност. „Вјерујем да ће доћи дан када ће родитељи хтјети да упишу своју дјецу у богословију, да се науче науци, да се науче богословљу, да се науче како да се моле Богу, да сачувају своју дјецу од штетних и лоших утицаја које носи улица и који могу да их одведу на странпутицу.”
Отац Гојко захвалио је учесницима, и најавио следећу трибину за петнаест дана.
Снимак трибине могуће је погледати на јутјуб-каналима Острог Тв Студио и Црква Светог Ђорђа под Горицом.
Лазар Шћекић
