Црквена општина подгоричка синоћ, 3. јануара 2021. године, била је домаћин пете дијалошке трибине, овога пута на тему „Болести душе- религијски и медицински поглед“
Трибина је одржана у сали Светогеоргијевског дома под Горицом, а заинтересовани су је могли пратити преко јутјуб канала Острог Тв Студио, пошто због важећих епидемијских мјера присуство публике није било могуће.
Учесници су били Дара Вешовић, дефектолог психотерапеут, Бошко Илић, мастер психологије и аналитичар снова, и Иван Миловић, дефектолог и специјални педагог.
Госпођица Дара Вешовић започела је своје излагање објашњењем тродјелне структуре личности. Личност се састоји из ида, ега и суперега. Ид је „животињски“, нагонски дио наше личности, који не функционише по законима људске логике, те стога мора бити стављен под контролу. Его је свјесни дио личности, наше ја, које је задужено за комуникацију са спољашњим свијетом. Он тежи задовољавању нагона и избјегавању бола. Такође, успоставља баланс између ида и суперега, који представља морални и савјесни дио нас, чије формирање зависи од васпитања.
Ако сваки дио функционише како треба, онда кажемо да човјек функционише у складу са друштвеним нормама. У супротном, долази до поремећаја личности, болести душе и болести зависности.
Потом је говорила о свом тренутном раду са дјецом и са проблемима са којима се сусреће у комуникацији са родитељима.
Осјећај припадности који пружа религијска заједница позитивно утиче на личност. Такође, пост који представља одрицање, уздржавање, јачање самоконтроле, помаже да одржимо функције наше личности очуваним. Исповијешћу човјек освјешћује своје погрешно понашање, а молитвом добија мир.
Господин Миловић изнио је став да смо сви ми мање или више болесни, ако узмемо у обзир дефиницију здравља као психо-физичког благостања, јер се данас мало ко налази у том стању.
Сфера интересовања г. Миловића су болести зависности и разлози који човјека окрећу таквом виду понашања. Закључио је да је недостатак смисла који превладава у одређеним периодима живота окидач за нека друштвено неприхватљива понашања.Затим се осврнуо на Достојевског , који је на најдетаљнији начин давао увид у психичко стање својик ликова. Зависност је дефинисао као « облик аутодеструктивног понашања, у коме човјек наставља да се понаша аутодеструктивно, иако види да та зависност која га је савладала на њега оставља негативне ефекте».Изнио је своје увјерење да излечења болести зависности без Бога, ма како га ко појмио, нема. Души, кад оболи, треба дати неки смисао већи од самог живљења, а то може само религија.Међутим, сагласио се са о. Гојком да злоупотреба религије и ревновање не по резуму може човјека да одведе у прелест, да му нашкоди и одведе га у непожељне облике понашања.
Господин Илић изнио је кратку историју настанка анализе снова као научне дисциплине, која потиче од психотерапије, на којој су посебно радили Фројд, Јунг, Адлер и Фром.Осврнуо се и на библијску идеју да се Бог обраћа човјеку преко снова. Отац Гојко је ту констатацију допунио сазнањем из пастирског искуства Цркве, које каже да снови осим што могу да буду простор Божије објаве, често су и простор човјекове самообмане. Присјетио се концепта православне психологије који је баштинио Владета Јеротић. На питање оца Гојка да ли вјерујућу људи имају одређени имунитет на болести душе, г. Илић је рекао да психолози раде на решавању тренутних криза у којима се човјек налази. Када се човјек стабилизује, онда долази на ред прича о вјери, која може да буде одређена врста штита који би човјека бранио од тога да се излијечене ствари поново десе. Ту постоји простор за синергију психолога и свештеника. Такође је подвукао негативан ефекат окретања неким врстама духовности које немају утемељење у нашем народу и на нашим просторима.
Отац Гојко је завршио трибину најавом следећег предавања за петнаест дана, у нади да ће се оно одвијати у бољим здравственим околностима, како би присуство публике било могуће.
