„Како спријечити пораст насиља у породици?“ – била је тема синоћне дијалошке трибине одржане у сали парохијског дома Цркве Светог Ђорђа под Горицом, чији је модератор свештеник Гојко Перовић, а на којој су говорили свештеник Жељко Ћалић, парох даниловградски, Сања Караџић Лалић, психолог и психотерапеут и судије Основног суда у Подгорици Ивана Бецић и Милена Брајовић.
„Онтолошко је питање откуд тај гњев у човјеку, откуд бијес који послије рађа насиље, нетрпељивост и непријатељство. Од када је свијета и вјека то траје, видимо да и послије свих тековина цивилизација, које су у међувремену настале па и хришћанства, ми и дан-данас имамо и говоримо о насиљу и то у насиљу у породици. А знамо да се оно ту не завршава, него да је оно много шири појам и данас смо свједоци, нажалост, разорних ратова. То је све последица управо тог проблема у човјеку, јер сваки извор свега што говоримо, сваки проблем у овоме свијету почиње у нама – ми смо тај извор. Човјек је биће које има огромне потенцијале од адских дубина до божанских висина, али човјек некад није ни свјестан тог потенцијала него се учаури у некој својој самодовољности“, казао је о. Жељко.
По његовим ријечима искон овог проблема је у самом почетку стварања свијета, када су се први створени људи окренули тој самодовољности. Мислећи да могу сами, удаљили су се од суштине свога постојања, окренули леђа Дародавцу, јер Бог као Творац дао им је све те потенцијале на дар. Онда је настао проблем, погријешили су али нису признали тај свој гријех, нису се покајали.
„Како тада тако и данас, у великој мјери човјек не жели да призна да је погријешио. И настала је агонија свијета која траје до данас у човјеку. Колика је димензија тог пада космичка и колико је она дубока, види се одмах у другој генерацији створених људ. Брат је устао на брата, као што знамо, Каин је убио Авеља из зависти, јер је у њему видио конкуренцију и непријатеља“, казао је прота, подсјетивши на Христову заповијест да љубимо непријатеље своје, а непријатељ ће бити наш ближњи – не у смислу да неког препознамо као непријатеља, него што ћемо га ми доживљавати као непријатеља. Дакле, кад у другоме не видимо себе, кад не видимо да је тај други потврда нашег постојања, извор и објекат наше љубави, онда је то проблем – он постаје наш непријатељ и ми треба да се с њим обрачунамо.
Судија Основног суда у Подгорици Ивана Бецић је истакла важност ове теме и изразила задовољство што је учесник ове трибине са које треба послати једну јасну и озбиљну поруку, полазећи од тога шта је то темељ породице како би сваки грађанин, па и судија који ради у предмету, разумио генерално шта значи насиље у породици:
„Првенствено треба да пођемо од значаја темеља саме породице, а то је љубав, поштовање, разумијевање. Ако схватимо да је то темељ породице, онда је узрок самог насиља у породици нешто што је све супротно од онога што је темељ саме породице. То је једна врло сложена проблематика. Сви ми људи смо на свој начин особени, али оно што се види у самој судској пракси и како заправо судије разумијевају сваки предмет појединачно, јесте то да се обично дешава да су узроци насиља у породици у карактеролошким особинама, васпитању, самом дјетињству појединца, пороцима, жељом за доминацијом, контролом жртве у породици.“
Госпођа Ивана Бецић је исказала своје мишљење да је у циљу спријечавања пораста насиља у породици, најважније да као друштво схватимо колико је значајно да подигнемо свијест о томе шта је то насиље у породици, колико оно недопустиво, колико породица сама по себи трпи и колико то представља један канцерогени механизам развоја болести у друштву.
„Уколико немамо здраву породицу, онда нећемо имати ни здраво друштво. Уколико је у све већем степену присутно насиље у породици, одатле ћемо имати дјецу која ће излазити са таквим моделом понашања – прихватаће такво понашање као нормално, као нешто што је природан и нормалан амбијент. Дакле, спријечавање самог насиља у породици треба кренути од самог дјетињства, дјецу треба васпитавати у том духу гдје треба слободно да дишу и да слободно покажу емоције. Да живе у једном љубавном амбијенту, да заплачу кад им се плаче, без обзира да ли је мушкарац или жена. Не можемо мушком дјетету рећи: ти си мушко, немој да плачеш, а он не плаче него трпи. Али зато може да бије жену јер његов тата бије маму и то је нешто што је нормално – он не плаче када отац бије маму, већ трпи јер је мушкарац. Замислите какви су то темељи васпитањa дјеце, и шта је смисао и суштина породице, уколико кренемо на такав начин да развијамо свијест о томе да je насиље у породици нормално и да треба осуђивати жене које пријављују насиље у породици, и да треба осуђивати невладине организације које подижу свијест о свему томе! То говори о нама да смо једно незрело друштво уколико тако посматрамо ствари“, поручила је, између осталог, судија Основног суда у Подгорици Ивана Бецић.
Сања Караџић Лалић, психолог и психотерапеут, осврнула се чињеницу да само један дио ситуације гдје постоји насиље у породици, дође до тражење правне заштите, јер много тога постоји у кућама, у породицама што нико не зна, што се потврђује и кроз њену праксу када клијенти кажу да по први пут о насиљу које трпе говоре са неким.
Осврнувши се на узроке насиља, казала је да насиље није нешто што се догађа изненада, већ да је оно резултат потиснутих емоција:
„Зато што ви никад нећете срести особу која је истински задовољна, испуњена својим животом, што не значи да нема проблема са којима се суочава, која је емотивно стабилна и код које некако постоји радост, да та особа буде насилна, него управо људи који нису задовољни собом, који не знају да каналишу сопствене емоције, који веома често и не знају како се осјећају, они су ти који експлодирају и кроз насиље показују то своје незадовољство.“
Указујући на то да у нашем друштву постоје одређена правила, којих се ми као друштво држимо, истакла је да су нека од тих правила сјајна јер нам помажу да функционишемо једни са другима. Међутим, нека од тих правила нам не иду на корист. Једно од тих правила јесте да не смијемо да се љутимо, поготово не смијемо да се љутимо ако некога волимо. Зато што ако смо љути на неког кога волимо, онда га баш и не волимо толико или како можемо да се наљутимо на неког ко нам је учинио услугу.
„Као да то двоје не може да постоји истовремено, као да ми не можемо да будемо захвални за неки поступак једне особе и да се љутимо на други поступак исте те особе. Значи искључиви смо.Такође некако женама је додијељено то да нијесмо културне ако покажемо љутњу, окарактеришемо се на различите начине, док је прихватљиво да мушкарац покаже љутњу, притом се мисли на агресију, јер љутњу можемо да покажемо на различите начине.“
Милена Брајовић, као судија парничар у Основном суду у Подгорици, истакла је да се сусреће са забрињавајуће великим бројем развода код нас и навела податак да је само она у октобру и новембру прошле године развела око 40 парова, што је аларм за цијело друштво и за сваког појединца, који има удјела у овај проблематици.
„Насиље је свакако један од разлога који доведе до развода и обично је то ситуација гдје жена трпи, па чак и више деценија или више година потискује насиље. И онда се деси нешто да се прелије она кап у препуној чаши и да се одлучи да га пријави сама или под сугестијом дјеце, а чак се дешава да разводимо и парове који имају свој унучад. Међутим, насиље није доминантан разлог за развод – мислим на физичко насеље. Ту је можда много опасније психолошко насиље, затим присутно је и економско насиље, као и сексуално.“
Госпођа Брајовић је изнјела статистичке податке о непријављивању насиља, који су рађени за потребе једног оваквог скупа:
„Кад је у питању кривично дјело силовања, пријављен је један случај на сваких 15, а кад је у питању физичко насиље један случај на сваких 10. Тако да је то забрињавајуће за друштво, и то управо указује на потребу да се подигне ниво свијести код сваког одговорног појединца у друштву и наравно институција. Такође, бих посвједочила да институције, као што је суд и остале с којима долазим у додир, дају свој допринос. Заиста, уназад можда деценију и више, поткрепљени смо што се тиче законске регулативе, обука и разних кампања које су спровођене. Свакако, треба да се поради на још неким стварима, да се сви механизми паралелно и подједнако укључе да се подигне свијест код сваког појединца и грађанина да да свој допринос, на начин што ако премијети симптоме, који се често и прикривају, у околини, комшилуку, родбини, то пријави. Није срамота пријавити и одреаговати. Постоје разни начини да се помогне жени жртви или дјетету“, казала је Милена Брајовић, судија парничар у Основном суду у Подгорици, истичући да су дјеца та која највише пате и када је у питању насиље у породици и кад је у питању развод брака.
Весна Девић
