Slovenska Plaza Budva

Ђакон Павле Љешковић: Криво је море

КРИВО ЈЕ МОРЕ

(о једном необичном сусрету)

Пише: Ђакон Павле Љешковић, професор богословије

 

Ђакон Павле ЉешковићНакон завршене службе у будванској цркви Свете Тројице, одлучујем се да прошетам стазом, која се налази у непосредној близини Словенске плаже. Лијеп септембарски дан је измамио многе Будване да изађу вани, па је и у овом дијелу града било мноштво свијета. Но и поред тога,нуспио сам да у тој гужви препознам двојицу људи, са којима сам заједно одрастао, у Никшићу осамдесетих и деведесетих година прошлог стољећа. Обиљежја и знамења која су носили на себи, сведочила су о томе да намјеравају да присуствују комитском митингу који је био заказан на Цетињу, у послеподневним часовима, те да су одлучили да период до скупа проведу у Будви, заједно са својим супругама. Одлучио сам да им приђем и да их поздравим, будући да ме за њих веже дио успомена из мог дјетињства, дјечаштва, младости. Међутим, када сам им пришао, као по некој команди, у истом тренутку су окренули своје главе, избјегнувши тако да ми се јаве…

КРИВА СУ МОЈА СЈЕЋАЊА

Сјећам се, када смо заједно са осталим дјечацима из краја, подијељени у навијачке таборе, преко транзистора пратили радио преносе фудбалског дербија у којем су се надметала два београдска клуба са Топчидерског брда. Сјећам се када су њих двојица, први у нашем дворишту, набавили музичку касету са српским родољубивим пјесмама и како су читав њен репертоар знали напамет. Сјећам се како су се, за разлику од мене, радовали свакој гранати која је пала на Дубровник. Сјећам се како су из друштва изопштавали наше другове чији су родитељи били чланови Либералног савеза, док сам ја настављао да се дружим са тим прогоњеним другарима. А онда је у другом дијелу деведесетих година, дошло код њих двојице до великог преокрета, баш као и код још неких мојих суграђана, које сам познавао. Године 1997., ја сам увелико био ученик богословије, а они новопечени активисти партије, за коју се касније испоставило да је владала пуних 30 година. Сјећам се када су уочи предсједничких избора те године, покуцали на моја врата безуспјешно ме убјеђујући да гласам за њиховог кандидата и увјеравали ме да су они чланови Српске православне цркве ништа мање него ја. Сјећам се и те, за њих, свијетле мајске зоре, године 2006., јутро после референдума, када сам их кроз прозор своје собе угледао како се враћају са цијеловечерњег пијаног славља. Сјећам се како су прилично лако добили послове у државним фирмама, а кад су се оженили, успјели су да врло брзо упосле и своје супруге. И сада, док посматрам потиљке њихових од мене окренутих глава, схватам да су та моја сјећања по њих незгоднија више него што су икада била.

КРИВИ СУ ЊИХОВИ ПОГЛЕДИ

А шта ако је разлог окретања глава у стиду који су осјећали због својих погледа испуњених мржњом према мени, мантији коју носим и Цркви којој припадам? Понекад се у срцу којег је оковала мржња јави и стид због ње саме. Међутим, стид није довољно јако оружје у борби против мржње. Када мржња у потпуности овлада човјеком, она истисне стид из његовог срца. Мржња се ту готово никада не зауставља, већ подстиче човјека да влада и господари другим људима. У својој знаменитој студији “О човјековом ропству и слободи”, Николај Берђајев истиче да у свијету постоје само три типа људи: господар, роб и слободан човјек. Најпарадоксалније је то што је од њих суштински поробљен само господар, који је роб своје тежње да господари слободним људима. Иако своје тежње покушава да прикрије, одаје га поглед у којем се мржња очитава. Зато је такав човјек приморан да при сусрету са ближњима свој поглед обара, а главу окреће.

КРИВО ЈЕ МОРЕ

Док сам се враћао, прошавши бечићки тунел, затекао сам их како сједе на истом месту на којем сам их и оставио. Чињеница да су се мјештани према њима односили хладно и равнодушно, навела их је на то да поскидају своја комитска обиљежја и бар на тренутак заличе на обичне људе који су у том тренутку били у близини Словенске плаже. На тренутак сам застао да завежем пертлу на ципели и сасвим случајно се загледао у бескрајно морско плаветнило. Тада сам одлучио да успомене и сјећања на моје, сада већ бивше, пријатеље предам мору, које га је спокојно и равнодушно прихватило. Запамтило је оно многа бивша пријатељства и похранило их у себе. Ту, на морском дну, моја сјећања ће и по мене и по њих бити знатно безазленија…