Ni kiša nije sprečila mnoštvo srpskog pravoslavnog vernog naroda iz Severne Dalmacije, ali i iz drugih obližnjih krajeva da potpuno ispuni čitav prostor ispred drevnog manastira Krke, manastirsku portu i hram. Svom najdražem gostu, duhovnom poglavaru svih pravoslavnih Srba, Svetejšem Patrijarhu g. Porfiriju, obradovali su se svi, od čestitih starina, koji i u ovom milenijumu čuvaju veru pradedovsku i Kosovski zavet, što svedoče divnim narodnim nošnjama, do učenika najstarijeg srpskog bogoslovskog učilišta, Srpske pravoslavne Bogoslovije Sveta Tri Jerarha, a pogotovo bratstvo Svetoarhangelske krčke lavre, sa nastojateljom, arhimandritom Sevstijanom na čelu.
U čast dolaska srpskog prvojerarha u manastirskom hramu služena je svečana Doksologija, u prisustvu Preosvećene gospode episkopa: dalmatinskog Nikodima, niškog Arsenija, buenosajreskog i južno-centralnoameričkog i administratora Mitropolije zagrebačko-ljubljanske Kirila, zahumsko-hercegovačkog Dimitrija, osečko-poljskog i baranjskog Heruvima, valjevskog Isihija, šabačkog Jeroteja i jegarskog Nektarija, sveštenstva, monaštva, profesora i učenika Bogoslovije Sveta Tri Jerarha.
Preosvećeni vladika Nikodim je u ime sveštenstva, monaštva i vernog naroda, pozdravio najsvetijeg Patrijarha našeg Pofririja, i sa ponosom istakao da je Episkopija dalmatinska drevna hrišćanska zajednica, apostolska Crkva, koju je blagoslovom Svetog apostola Pavla osnovao njegov učenik apostol Tit, koji je ujedno bio i njen prvi episkop. „Dobrodošli ste u Eparhiju Srpske Pravoslavne Crkve koja je jedina pomenuta na stranicama Svetog Pisma i koja je od svog početka prožeta mučeništvom i stradanjem, ali u svemu tome, život ljudi prožet je neopisivom radošću u Hristu.“
Potom se prisutnima obratio i Patrijarh srpski Porfirije i rekao da je Dalmacija ukrašena brojnim svetinjama Crkve Hristove, Pravoslavne Crkve koju odlikuju vera, trud, podvizi, raspeća i vaskrsavanja našeg naroda koji ovde vekovima živi. „Manastir Krka jeste mesto koje uznosi molitve vekovima, ne samo za žitelje svete obitelji, ne samo za one koji žive ovde, nego za sav narod koji je kroz vekove živeo i živi sada, ali i za svu našu braću i sestre, gde god se nalaze, štaviše i više od toga, jer je to pravoslavna jevanđelska vera, da se molimo i za čitav svet. To naravno jeste i razlog zbog koga se ovde sabiramo. Svako vidi ovu svetinju kao svoj dom, jer dom je uvek tamo gde je dom Božji, gde je prisustvo blagodati Božije, pa čak i onda kada su oskudna i teška vremena. Naš narod na ovim prostorima, kao i svugde gde živi, nije obraćao pažnju na to da li je lako. Narod naš zna da onaj koji je hteo da mu ne bude lako, taj je neretko bivao izgubljen i prestajao je da bude to što jeste. Naš narod, baš zato što je Hristov i kad god je bio Hristov, znao je da je važno, da je istinito, da je ispravno i zato je uvek birao put istine, išao putem istine.“
Danas, na dan praznika Sveta Tri Jerarha, patrona Krčkog bogoslovskog učilišta, 12. februara, Svjatjejši Patrijarh služi Svetu liturgiju, a u podne će biti održana Svečana akademija.
Vekovno sabiralište pravoslavnih Srba severne Dalmacije, manastir Svetih Arhangela, na reci Krki, nedaleko od Kistanja, antičkog Burnuma, mesta gde je apostol Pavle propovedao Dalmatincima, osnovala je 1350. godine, Jelena Šubić-Zrinjska, rođena sestra cara Dušana Nemanjića, udovica kneza Mladena Šubića.
Bogosloviju Sveta Tri Jerarha, utemeljenu na tradiciji crkvenog školstva pri manastirima Studenici, Žiči, Peći, Hilandaru, ustrojenu po ugledu na romejske bogoslovske škole, osnovao je 1615. godine, Mitropolit dabrobosanski Kir Teodor, da do skončanja veka bude utverždenie svjatija našeja veri! Krčka Bogoslovija je tada zapalila plamen crkvene prosvete čime je započeto stvaranje crkvenih učilišta širom pravoslavnog Srpstva.
Izvor: SPC
Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija održana 11. februara 2024. godine na doksologiji u manastiru Krki
Dragi vladiko, oče igumane, braćo monasi, dragi učenici Bogoslovije, dragi bogoslovi i profesori, braćo i sestre pravoslavni Srbi, draga duhovna deco,
Ja sam neizmerno blagodaran na divnim i toplim rečima dobrodošlice. Dragi vladiko, ja sam istinski ganut ljubavlju Božjom i Njegovim blagoslovom što mogu, evo danas, ovde zajedno sa svima vama da se molim u ovom predivnom danu u manastiru Krki. Mnogo puta sam bio u Dalmaciji i istinski u dubini duše osećam da nisam nikada ni odlazio i da pripadam ovim prostorima, jer osećam čitavim svojim bićem da pripadam vama, pravoslavnim Srbima, koji živite u Dalmaciji. Dok sam boravio u Hrvatskoj, kao i svaki čovek, prolazio sam razne uzlete i doživljavao radosti, ali imao i trenutke padova i malodušnosti. I u ovim poslednjim trenucima, u trenucima malodušnosti i padova, neretko bih dolazio u Dalmaciju, u manastir Krku, da ponovo uspostavim svoj puls, duhovni puls, da ponovo otkucaje srca uredim tako da i moja duša i moje telo mogu da dišu, da misle i da kucaju Jevanđeljem Hristovim i umom Srbina, a to je jedno te isto. Nema Srbina bez Jevanđelja Hristovog, bez pečata Hristovog, tj. može postojati kao biološka monada, ali kao slovesno biće koje čelom i srcem gleda u nebo, a u isto vreme hodi i zemljom kao takvom zapravo nemoguće je da postoji.
Dolazio bih, dakle, neretko ovde da opet postanem svoj i da osetim da pripadam Hristu i Crkvi Njegovoj i svome narodu. I tada sam slutio, a sada zasigurno znam, da to nije slučajno, jer Dalmacija – a unutar Dalmacije njene svetinje i iznad svega manastir Krka – jeste tačka u koju je Hristos upisao svoju brigu, svoju ljubav i svoju promisao o spasenju ljudskog roda, o spasenju svih ljudi, a u tom broju i o spasenju našeg naroda. Jer kao što svi znamo, od najranijih vremena delovanja Crkve Hristove u svetu, ona deluje i ovde i seme Crkve i vere pravoslavne zasejano je rukom ne bilo koga drugog nego velikog apostola naroda, velikog Svetog apostola Pavla. I otuda nezavisno od toga kolike su nam snage, čak i od toga koliko smo svesni koliki je naš trud, blagodaću Božjom i ljubavlju Njegovom to seme zasejano rečju Svetog apostola Pavla donosi plodove kroz vekove i donosi plodove sve do naših dana.
To je, naravno, i razlog zbog koga je ovaj krš i beli kamen, kako reče vladika, ukrašen i isprepletan plavim tokovima reka i sinjim morem okovana. Ta Dalmacija je ukrašena brojnim svetinjama Crkve Hristove, pravoslavne Crkve naše, i verom, trudom, podvigom, raspećima i vaskrsavanjima našeg naroda koji ovde vekovima živi. Manastir Krka jeste mesto koje uznosi vekovima molitve ne samo za žitelje svete obitelji, tj. ne samo za one koji žive ovde, nego za sav narod koji je kroz vekove živeo i živi sada, ali i za svu našu braću i sestre gde god se nalaze. Štaviše, i više od toga, jer to je pravoslavna jevanđeljska vera i za čitav svet. To naravno jeste i razlog što se svi ovde sabiramo i svako se oseća da postaje svoj i svako vidi ovu svetinju kao svoj dom. Jer dom je uvek tamo gde je dom Božji, gde je prisustvo blagodati Božje, pa čak i onda kad su oskudna i teška vremena. Rekli ste, vladiko, da nije lako i da nikada lako nije bilo, ali naš narod na ovim prostorima, kao i svugde, živeći nije obraćao pažnju na to da li je lako. Onaj koji je hteo da nije lako, taj je neretko bivao izgubljen i odlazio i prestajao da bude to što jeste. Naš narod je baš zato što je Hristov i kad god je bio Hristov znao šta je važno, šta je istinito i šta je ispravno. Zato što je uvek birao put istine, išao putem istine i mogao je da bude tako razigran, veseo i šarmantan, ali u isto vreme i duboko zamišljen, tvrd i grub. Mogao je u sebi na ovim prostorima da spoji krajnosti i da te krajnosti postanu jedna celina kao izbrušeni najdragoceniji kamen i biser kakav jeste dalmatinski čovek. I u tom smislu, reći ću sada, jeste ukras našeg pravoslavnog srpskog naroda u celini.
Dakle, na nama je da uvek idemo putem istine. Na nama je da ne obraćamo pažnju na to da li je lako ili je teško. Na nama je da ne mislimo najpre na to da li nam je dobro, nego da vodimo računa o tome da budemo dobri, da budemo onakvi kakvim nas je Bog zamislio i na šta nas je pozvao. I baš zbog toga što jesmo takvi, što smo bili takvi, kao oni koji su nam ostavili sve ono što jesmo mi i što imamo, dužni smo da to što smo primili predamo i onima koji dolaze posle nas.
Ovde dolazimo uvek da se osnažimo, da se obnovimo i da se prosvetlimo, jer ovo je mesto prosvećivanja i prosvete, baš zbog toga što je mesto prisustva svetlosti Božje koja jedina može da istinski prosvećuje. Otuda vekovima naša Crkva ovo mesto ima i kao mesto na kojem se uče i vaspitavaju budući sveštenici, monasi, episkopi i, u svakom smislu te reči, vođe našeg naroda. Neka Bog da da uvek manastir Krka, manastiru Krupa, Dragović i Oćestovo, ali i drugi naši hramovi i u Šibeniku, i u Zadru i u Splitu. Da Bog da, da kažem i to, da dočekamo da se hram Svetog Save, neka bude, makar nastavi da se gradi. Ne vidim da postoji ikakav razlog da to ne bude tako, izuzev ljudske volje koja samo ako to hoće može da se preobrazi, da okrene svoj pogled ka nebu i da razume da i taj hram posvećen Svetom Savi može da bude ne samo nova lepota kulturna koju treba videti, nego da bude još jedno mesto i još jedna tačka na koju će pasti Božji zrak, zrak Božje blagodati.
Da se sabiramo ovde i, evo kako je danas običaj da se kaže, da se vraćamo na fabrička podešavanja, tj. da se vraćamo sebi u dobru, u vrlini, u blagodati, u ljubavi; da se vraćamo sebi u samospoznaji, da se utvrdimo u onom što jesmo, da budemo to što jesmo, da znamo to što jesmo, a to znači istiniti, a to znači oni koji traju. U isto vreme samo takvi bićemo iznutra stabilni, bez shizofrene podele, duhovno psihološke u sebi, ali i sposobni da doprinosimo izgrađivanju zajednice sa drugima koji su drugi ipak, gledano kroz prizmu Jevanđelja i reči Božje, samo po našoj slabosti, po slabosti nas palih ljudi. Jer, drugi je bližnji, naravno najpre svoj, onaj koji je pored tebe, otac, majka, brat, sestra, komšija, rođaci… Bližnji koji je sazdan po slici i prilici Božjoj, kao i svako od nas, postoji da bismo mi posvedočili da smo mi ljudi Božji, ljudi Hristovi, ljudi sposobni da izađemo iz svoje samoograničenosti u susret drugom, da drugoga obogatimo i da budemo njim obogaćeni. Sve to možemo i moći ćemo, kao što smo mogli odolevajući olujama i vetrovima netrpeljivosti i mržnje kroz vekove, i zaista onda ako smo Hristovi. A onda ako smo Hristovi i ako smo svoji – to je dvojedina tajna, svoji smo samo kad smo Hristovi – onda smo i ljudi otvoreni, ljudi koji idu ka univerzalnom čoveku.
Neka vas sve Gospod blagoslovi molitvama svih svetih podvižnika koji su se podvizavali kroz vekove, od apostola Pavla, na ovom mestu; molitvama svih svetih iz kršne ponosne i dične Dalmacije koji su Gospodu prosijali, znanih i neznanih kroz vekove, mučenika i stradalnika, ali i podvižnika; molitvama svih svetih iz roda našeg, a i molitvama svih svetih iz roda pravoslavnog. Neka vas sve Gospod blagoslovi, a čitavom svetu da da ono što je najpotrebnije, a to je mir, koji je opet produkt isključivo i samo vraćanja Hristu i Jevanđelju Njegovom, da svim ljudima otkrije tu istinu koja je već unapred data onog trenutka kada smo progledali i okom i dušom, a to je da je svaki čovek bližnji. Neka sve Gospod blagoslovi! Živeli na mnogo godina i da se uvek u radosti srećemo ovde u Krki i na svakom mestu Dalmacije, ali i širom ove divne zemlje i širom sveta, ne samo u Hrvatskoj, nego i u Srbiji, i u Crnog Gori, i u Bosni i u Hercegovini, i na Kosovu i u Metohiji i gde god žive pravoslavni Srbi širom sveta. Da ste blagosloveni, živeli na mnogo godina!
Foto: TV Hram
