U nedelju, 18. septembra / 1. oktobra 2023. godine, uoči praznika Prenosa moštiju svetog Irineja, episkopa bačkog, ispovednika vere, i svetih mučenika bačkih, u Vaznesenskom hramu u Subotici upriličen je svečani doček Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija, koji će sutra načalstvovati na svetoj arhijerejskoj Liturgiji povodom proslavljanja Patrona Eparhije bačke.
U porti Vaznesenskog hrama u Subotici Svetejšeg Patrijarha srpskog dočekali su arhijereji, sveštenstvo i mnogobrojni verni narod, na čelu sa Preosvećenim Episkopom bačkim g. Irinejem. Po dolasku u portu hrama, Patrijarh srpski g. Porfirije je celivao mošti svetog Irineja, episkopa bačkog, ispovednika vere, i svetih mučenika bačkih, koje je prineo Episkop bački g. Irinej. Potom je Patrijarh srpski predao mošti svetiteljâ protojereju-stavroforu Mirku Šipki, umirovljenom svešteniku, i protonamesniku Milošu Petroviću, nastojatelju hrama, koji su u svečanoj litiji uneli mošti u hram.
U nastavku je u hramu služena doksologija u čast Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija. Svečanom dočeku i doksologiji u Vaznesenskom hramu u Subotici prisustvovali su: Mitropolit budimpeštanski i mađarski g. Ilarion iz Ruske Pravoslavne Crkve, Preosvećena gospoda episkopi banatski Nikanor, vranjski Pahomije, šumadijski Jovan, kruševački David, osečkopoljski i baranjski Heruvim, valjevski Isihije, šabački Jerotej, mohački Damaskin i umirovljeni episkopi Georgije i Filaret.
Posle doksologije, pozdravne reči Svetejšem Patrijarhu srpskom uputio je Preosvećeni Episkop bački g. Irinej:
– Vaša Svetosti, draga braćo arhijereji, braćo sveštenici, draga braćo i sestre! Blagosloven koji dolazi u Ime Gospodnje! Tim rečima psalmopojca Davida i ja izražavam blagodarnost Gospodu i radost u srcima svih nas sabranih ovde u divnom Svetovaznesenskom hramu grada Subotice, prilikom Vaše ne samo prve posete Subotici nego prve Vaše zvanične, u svojstvu Patrijarha srpskoga, posete našoj Eparhiji, zbog čega jeste i održana ova molitvena doksologija. Naravno, i pre ste bili, i kao Patrijarh, a pre toga decenijama, tri dobre decenije, u Eparhiji bačkoj, i uvek ste u njoj, i sa njom, i sa svima nama. Ali, ovaj put, povod je višestruk i svaki od njih je blagosloven i radostan. Pored ovoga već navedenoga, tojest Vaše prve patrijaraške svečane posete Subotici, njenoj Crkvenoj opštini i vernom pravoslavnom srpskom narodu u njoj, ovo je bila i prilika da iz mojih nedostojnih ruku Vama budu uručene mošti novoproslavljenoga svetoga vladike Irineja Ćirića, ispovednika vere pravoslavne, episkopa bačkog, i svetih mučenika bačkih, koje ste onda Vi, iz svoje osvećene patrijaraške desnice, predali sveštenstvu ovoga svetoga hrama, da budu unete, i ovde će, ako Bog dâ, ubuduće, posle Novog Sada, one biti izložene na poklonjenje, na molitveno poštovanje i na celivanje vernom narodu Božjem. Naravno, nije to jedino odredište za deliće, čestice svetih moštiju o kojima je reč nego će one biti ustupljene svugde gde je to neophodno, počevši od Beograda, pa rodnih Sremskih Karlovaca, odakle je sveti vladika Irinej ponikao, do Eparhije timočke, gde je najpre bio episkop, pa tek posle toga u Novom Sadu i Bačkoj, i drugde gde bude blagosloveno i dušekorisno i neophodno. To je veliki blagoslov, pogotovu što je Vaša poseta i svečano unošenje svetih moštiju svetih ugodnika Božjih u ovaj sveti hram upriličeno za dvostruki praznik koji obeležavamo, a to je upravo praznik Prenosa moštiju svetih bačkih mučenika i svetoga vladike Irineja, koji je, odlukom Svetoga Arhijerejskog Sabora, određen upravo za današnji dan, svake godine, jer i inače, kako sveti vladika Irinej tako i sveti mučenici bački, imaju svoje zasebne dane praznovanja, ali ovo je zajednički dan i na taj dan ubuduće će se uvek održavati eparhijska slava ili Patron Eparhije bačke, koji je ranije, silom različitih okolnosti, održavan više decenija u septembru, na praznik Čuda svetog arhangela Mihaila u gradu Honi ili Kolosi, ali će, ako Bog dâ, ubuduće biti održavan na ovaj dan, svaki put u drugom mestu naše Eparhije.
Vaše učešće, koje nije naravno prvi put, ali sada u svojstvu Patrijarha srpskoga jeste prvi put, na obeležavanju, na molitvenom proslavljanju Patrona, poseban je blagoslov i posebna čast i za Subotičane i za sve eparhiote Eparhije bačke, uključujući i mene nedostojnoga. Osim toga, pored samog praznika i eparhijske slave, valja napomenuti da je, divnom podudarnošću, u isti dan i svečana proslava – za nas pravoslavne hrišćane pre svega liturgijska i molitvena proslava, a tek onda kulturna i svaka druga – tristagodišnjice od zidanja našega hrama u Subotici. Pre trista godina, prvi hram u gradu koji je prethodio današnjoj Subotici, u to vreme je bio osnovan i, evo, mi proslavljamo tri puna veka njegovog plodnog postojanja i njegovog plodotvornog delanja. Za srpski narod u Subotici i okolini, a i šire, ubuduće, s obzirom na ovaj današnji, višestruki događaj, ovo toržestvo i slavlje, biće od posebnog značaja, i ostaće ne samo zabeležen nego, verujem, i nezaboravan u analima naše Eparhije i naše pomesne Crkve kao celine. Ja verujem da će blagoslov i prisustvo svetih ugodnika Božjih kroz njihove časne i čudotvorne mošti biti ubuduće onaj blagoslov koji prati život pravoslavne Crkvene opštine i parohijâ u gradu Subotici, i, naravno, u čitavoj našoj Eparhiji.
Ja sam Vam od srca najtoplije blagodaran, znajući sve Vaše obaveze i koliko ste stalno angažovani putujući neprekidno iz mesta u mesto, iz kraja u kraj, da biste proneli reč Jevanđelja Hristovoga, reč spasenja i života večnoga, što ste imali snage da dođete da sa nama podelite našu molitvenu radost i da nas sve blagoslovite i poučite svojom arhipastirskom mudrošću. U isto vreme želim da zablagodarim i svoj braći arhijerejima koji su se odazvali na moj bratski poziv, i koji ovde, na čelu sa našim Patrijarhom, takođe uveličavaju ovaj duhovni događaj i doživljaj, kao i sveštenstvu i vernom narodu koji će naročito sutra, nadamo se, biti sabran u odgovarajućem znatnom broju. Hvala Svetejši vladiko još jedamput, Blagosloven koji dolazi u Ime Gospodnje! Blagoslovite i poučite nas. Amin.
Usledilo je obraćanje Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija:
– Dragi vladiko, hvala na toplim rečima dobrodošlice, Visokopreosvećeni mitropolite Ilarione iz Ruske Pravoslavne Crkve, braćo arhijereji, braćo i sestre! Zaista se osećam blagoslovenim što sam danas ovde u hramu Vaznesenja Gospodnjeg u Subotici zajedno sa svima vama. Mnogo puta sam dolazio u ovaj grad, kao i u mnoge druge gradove i mesta Eparhije bačke. Među vama imam i mnogo bliskih braće i sestara, prijatelja. Kad god sam dolazio ovde u Suboticu uvek sam odlazio obogaćen, utešen, inspirisan i pokrenut na podvig života u Hristu, zato što sam ovde uvek nailazio na živu Crkvu i na istinsku, pravu pravoslavnu molitvu i podvig. A danas osećam ne samo poseban blagoslov nego sam istinski ganut što, kako reče vladika Irinej, postoji sugubi razlog okupljanja i sabiranja svih nas sa raznih strana naše pomesne Crkve, arhijereja, ali i vas braćo i sestre. To je, najpre, zbog toga što slavimo trista godina od osvećenja hrama ovde u Subotici, a onda što slavimo i Prenos moštiju bačkih mučenika i sve to je uokvireno u eparhijsku slavu – u slavu Eparhije bačke.
Eparhija bačka, sama po sebi, čitava jeste mučenička, i ne od juče. Ona je produženo mučeništvo čitavog našeg naroda kroz istoriju. Kada bismo gledali očima ovoga sveta, logikom ovoga sveta, tu mučeničku krstonosnu istoriju našeg naroda, onda bismo, kada podvučemo crtu, pesimistički, bez nade, mogli da konstatujemo da mi kroz istoriju putujemo iz poraza u poraz, iz gubitka u gubitak. Ali, budući da smo narod obeležen Krstom Hristovim, a to znači Jevanđeljem Hristovim i, iznad svega i pre svega, znači da smo obeleženi silom i blagodaću Duha Svetoga, Vaskrsenjem Hristovim – onda, kao i sve ostalo što čitamo kroz Jevanđelje i kroz Krst Hristov, kao i sve ostalo što čitamo iz perspektive večnosti i večnoga života, onda i ta naša raspeća vidimo u drugačijem svetlu i mučeništvo vidimo u drugačijem svetlu. Onda mučeništvo i pojedinačno i sveukupno mučeništvo našega naroda vidimo kao svedočenje, upravo onako kako i hoće sama ta reč mučenik, koja je zabeležena i u Novom Zavetu u svojoj izvornoj formi kao martis, što znači upravo svedok; martirija – svedočenje. Sâm Gospod, pre Svoga Vaznesenja, obraćajući se Svojim učenicima rekao je: Kada primite Duha Svetoga, dobićete silu da svedočite o meni u Jerusalimu, Judeji i Samariji i do kraja sveta. I, naravno, apostoli su svedočili s kraja na kraj vaseljene, najpre u Svetoj Zemlji, a onda s kraja na kraj vaseljene Ime Hristovo, svedočili Hrista kao Spasitelja rečju. I svaki je tu svoju reč zapečatio i mučeničkom smrću. A u Stefana Prvomučenika u potpunosti je svedočenje Isusa Hrista Raspetog i Vaskrslog kao Spasitelja dobilo dimenziju mučeništva. I zato nije čudo što su prvi hrišćani sabirali se da služe svetu Liturgiju, da vrše svetu Liturgiju na grobovima mučenika. A onda su se i sveti hramovi dizali na grobovima mučenika. A u Časnu Trpezu svakoga hrama, kroz vekove kasnije, ugrađivane su mošti – kao što su ugrađene i u ovaj hram – svetih mučenika, kao i u antimins.
Imajući sve to u vidu, mi bismo mogli reći da su prostori na kojima je živeo i živi naš narod do današnjih dana, budući da su svi zasejani mučeničkom krvlju i moštima svetih mučenika, jedna velika Časna Trpeza, jer nema tog mesta gde je pravoslavni Srbin, onaj koji je želeo i hteo da živi Jevanđeljem Hristovim i živeo u meri u kojoj je to bilo moguće – nema tog prostora i mesta koji nije obeležen i Krstom i stradanjem. Dakle, mučeništvo nije nešto što je strano hrišćaninu kao takvom, a i našem narodu kao hrišćanskom narodu kao takvom. Naravno, mučeništvo nije nešto što neko može svesno izazivati i provocirati. To je uvek dar Božji koji u svome korenu nosi veru i smirenje, veru i poverenje u Hrista, u sveznajućeg Boga, da On bolje od nas zna puteve kojima treba da hodimo i puteve koji su putevi našega spasenja.
Ali, i pored tog vidljivog, spoljašnjeg mučeništva, kroz koje je naš narod prolazio i prolazi do naših dana i, evo, u poslednje dane na Kosovu i Metohiji, podvig hrišćanski jeste podvig mučeništva, zato što je to podvig svedočenja, podvig koji podrazumeva skidanje staroga čoveka u svakome od nas sa sebe i oblačenje u Hrista. Podvig koji znači raspinjanje naše logike, logike koja je utemeljena u ovome svetu koji neće Hrista, neće Boga i opredeljenje za logiku Jevanđelja, za logiku Hristovu. Svakoga dana svaki od nas je suočen sa takvom raskrsnicom i sa takvim izazovima. Kad god nam se nudi da prihvatimo da porodica, naprimer, nije zajednica muža i žene i dece nego nešto drugo, mi smo na Raspeću, mi smo na Krstu. I ako se opredelimo da se držimo Jevanđelja Hristovog i onoga što, naprimer, o porodici kaže Jevanđelje – to je što kaže Sâm Bog – ako prihvatimo reč Božju to podrazumeva Raspeće, zato što ćemo tog trenutka, bez obzira što ćemo se moliti za svakog čoveka i za svoje neprijatelje i što nećemo nikada pomisliti da smo bolji od drugih i što ćemo se truditi da ne osudimo nikoga, čak i one koji biraju drugi put – ali tog trenutka kada se opredelimo za logiku Jevanđelja mi ćemo biti meta onih koji neće Hrista, koji neće Jevanđelje Njegovo i to, braćo i sestre, ne znači ništa drugo nego Krst i Raspeće. Ali, upravo u svom najdubljem smislu te reči, znači svedočenje i s radošću prihvatanje Krsta Hristovog, jer Krst Hristov nosi u sebi pobedu. Već sam po sebi on jeste i prostor Vaskrsenja i prostor pobede.
Zato, braćo i sestre, nije čudo što se sabiramo na mestima gde se nalaze mošti svetih. I, naravno, da na tim mestima, sabirajući se oko mučenika, najpre oko Prvomučenika i Mučenika Hrista, Onoga Koji se raspeo za nas odričući se i Samoga Sebe, uzimajući na Sebe sve što je naše, osim greha, da bi nas prigrlio i umesto nas, za nas, pobedio našeg najvećeg neprijatelja, trojedinog, smrt, greh i satanu. I pobedio umesto nas naš egoizam, naše samoljublje i svaku mogućnost, ako se opredeljujemo za Njega, da možemo pasti u ruke nečastivog i time izgubiti Tajnu spasenja i Carstvo Božje. Kada se okupljamo, dakle, na mestima mučenika i u svetom hramu u čijem se središtu nalaze mošti svetih mučenika, mi se ne okupljamo da bismo vršili komemoraciju, tojest da bismo se sećali na junake i podvižnike koji su nekada postojali, da bismo se sećali na njih ličnosti iz naše prošlosti, iz prošlosti istorije našega naroda, nego se sabiramo na mestima gde su sveti mučenici, zato što se na tim mestima projavljuje tajna Carstva nebeskog, sabiramo se da bismo služili svetu Liturgiju koja nije ništa drugo nego Carstvo nebesko među nama i to ne kao fikcija, ne kao apstraktna ideja, nego kao realnost u kojoj i mi učestvujemo i postajemo sugrađani tog Carstva nebeskog, Carstva Božjeg.
Zato, braćo i sestre, makoliko nam izgledalo da ponekada ne možemo da ponesemo svoj krst, makoliko nam izgledale istorijske mene i promene kroz koje prolazimo nešto što je teret pod kojim nam klecaju kolena, ako imamo vere, ako imamo smirenja, ako imamo poverenja u Hrista, onda negde dubinski već sada i ovde znamo i osećamo da u tom smirenju, kada nosimo krst i kada je on Hristov, on jeste radost i jeste pobeda i jeste smisao. I otuda, braćo i sestre, kada danas slavimo trista godina od osvećenja ovoga hrama, sećamo se iskustva našega naroda koji je, samo što je najpotrebnije uzimajući, bežao iz svojih domova, napuštao domove, započinjao nove živote. I kada još nije uspeo da sazida ni najskromniji krov nad glavom, on je zidao hramove, jer je znao da možemo imati sva blaga ovoga sveta i onda kada imamo državu možemo imati i ekonomsko blagostanje, možemo imati i takozvani kulturni život i zabavu, možemo imati i sve što je potrebno da čuvamo svoju zemlju, ali ako nemamo pravoslavne vere i Pravoslavne Crkve, onda je to sve uzalud, onda je to sve samo prazna ljuštura koja nema istinski i pravi sadržaj. A vera pravoslavna koja nas je uobličavala i vodila kroz vekove i onda kada smo bili nemoćni i kada nismo imali krov nad glavom, i kada nismo imali ni svoju državu, budući da je verom Hristos bio prisutan među nama, mogli smo da prođemo između Scile i Haribde i da u takvim, čak i u takvim teškim vremenima, ostavljamo duhovni trag koji se vidi i na mnogim kulturnim, kako kažu, dobrima.
Radujem se što sam danas ovde sa svima vama i zajedno sa braćom arhijerejima. Pozivam i sve vas, braćo i sestre, da umnožimo molitve, da nam Bog dâ vere, da doda veru na veru, kako bismo osećali i smisao i radost i lepotu života, ali u isto vreme, da umnožimo svoje molitve danas za našu braću i sestre koji žive na Kosovu i Metohiji, koje je čitavo Časna Trpeza, mesto vekovnog uznošenja molitve Bogu, i za sebe i za svoj narod i za čitav svet, mesto koje je sve to ne samo zbog nas nego i za spasenje sveta. Da se molimo Bogu da prestanu stradanja naših braće i sestara, da se molimo Bogu da On probudi i umove i zagreje i srca i onih velikih i moćnih koji, spolja govoreći, možda više nego mi drže u svojim rukama ključeve mira; da učine sve što je potrebno i što mogu, a mogu mnogo, da dođe mir i za našu braću i sestre na Kosovu i Metohiji, ali i za sve ljude koji žive tamo, jer vara se onaj koji misli da može da obezbedi samo mir sebi, a da drugima stvara nemir. Ko hoće da ima mir u sebi i oko sebe, mora se boriti za mir onih koji su pored njega. Mi smo to znali i znamo i uvek tako činimo.
Neka vas sve Gospod blagoslovi, i ovaj trostruki praznik koji nas je sabrao ovde, i da Bog dâ da uvek budemo jedno u dobru, jedno u vrlini i jedno u veri, jer samo to jedinstvo garantuje život punim plućima, i spoljašnji, ali što je još važnije, unutarnji, duhovni život koji je prostor našeg susreta sa Bogom, ovde i sada pre svega. Zato Ga slavimo, a slavićemo Ga i u vekove vekova. Amin.
Izvor: Eparhija bačka
