Lakićevići i Radovići su najbliži rod. Kada je vladika Amfilohije došao na Cetinje kao mitropolit, njegovom prethodniku Mitropolitu Danilu već su bili oteli i srušili jednu svetinju. Bila je to lovćenska svetinja, na najvišoj nadmorskoj i duhovnoj visini. Podigao ju je najveći pesnik koji je u njoj i počivao, a posvetio je svome stricu i prethodniku, cetinjskom svetitelju Petru Prvom Petroviću Njegošu. Nije to bila jedina svetinja koja je tada bila ugrožena, na udaru su bile mnoge svetinje, pogotovu one nematerijalne: vera, jezik, ime, dakle postojanje. Kao da je Mitropolit Amfilohije došao u Crnu Goru da sačuva te svetinje i to postojanje. Posle mnogo godina školovanja, stranstvovanja i odsustva, kad je došao u Crnu Goru Mitropolit Amfilohije bio je nemalo iznenađen. Nije to bila ona Crna Gora njegovog detinjstva, njegovog zavičaja, njegovog porodičnog vaspitanja. Crna Gora koju je on kao dečak poneo u svet bila je herojska zemlja sva od narodnog predanja, junačke poezije, primjera čojstva i junaštva, sa Gorskim vijencem oko glave. Crna Gora koju je on zatekao bila je umnogome razorena, duhovno opustošena, umnogome bezbožna, bratoubilačka i trebalo je mnogo truda i vremena da se ona probudi i da se dozove iz mrtvih. To je bio težak posao i možda nemoguć da vladika Amfilohije nnje bio od sastava kakvoga je bio. On je s jedne strane posedovao narodnu moračku mudrost, a s druge strane je posedovao znanje i obrazovanje iz visokih škola, knjiga i nauka, iz teologije, istorije i filosofije.
Sa takvom opremom on je počeo da golim rukama vadi žiške vere iz hladnog pepela ideologije, gordosti i tuđinskih interesa. Svetosavski, kosovski i njegoševski duh i zavet ispunjavali su poslove i dane Mitropolita Amfilohija. Zahvaljujući tom duhu i tom zavetu, on je mogao da prizove narod i ljudi su mu odmah poverovali, nekad manje, kasnije sve više. Ljudi su počeli na svojim imanjima da kopaju stare zidine za koje su im pričali da su zemanima bile crkve i čekali su da Mitropolit Amfilohije dođe da te crkve prepozna i osveti. Bilo je to vreme potrage za Crkvom u čoveku i pod zemljom, a njegov vladičanski štap bio je detektor za otkrivanje zatravljenih oltara. Život i rad Mitropolita Amfilohija bili su jedna velika drama. Njegova drama kao i Njegoševa, kad ju je opisao Ivo Andić, započela je na Kosovu. Drama Mitropolita Amfilohija imala je svoje junake i svi su u toj drami imali svoje uloge. Te uloge je najčešće određivao on, ali su i ljudi sami uzimali na sebe svoje uloge. Svi mi imali smo uloge u toj drami Mitropolita Amfilohija. Glavna pozornica te drame bila je Kosovo. Kosovo je Mitropolit Amfilohije primio sa majčinim mlekom, kao i njegovi preci, kao i njegovi prethodnici Petrovići. Kosovo je za Mitropolita Amfilohija bilo stožer našeg identiteta, i pojedinačnog i opšteg, pogotovo identiteta Crne Gore. Ako nemamo Kosovo, mi nismo mi. Mitropolit Amfilohije smatrao je da je Kosovo velika svetinja složena od mnogih svetinja. Njegovi dani na Kosovu i Metohiji 1999. godine sa pesnikom Slavkom Živkovićem posebno su poglavlje u njegovoj biografiji i to poglavlje već prelazi u legendu. Gde god da je došao, u selo, u grad, u crkvu, u manastir, svuda je Mitropolit Amfilohije bio shvaćen i kao blizak rod i kao visoki gost. Svaka njegova reč bila je Liturgija, a svaki njegov dan bila je služba. Sabor, slava, književno veče, dodela nagrade na Medunu ili na Beškoj, sve je to bilo uzvišeno i svečano ako u prvom redu sedi Mitropolit Amfilohije. Gde je on bio prisutan , to je bilo na najvišem nivou. A to je bilo zato što je on u isto vreme bio narodni vladika, razgovetan i duhovit s jedne strane, a istinski naučnik s druge strane. Vidi se to u njegovim knjigama i tekstovima, i kada je pisao popularne tekstove, i kada je pisao naučne tekstove sa potpunom naučnom aparaturom. On je bio i sledbenik dvojice velikih pravoslavnih mislilaca našega roda, Svetog vladike Nikolaja Žičkog i Ohridskog i Svetog Justina Popovića Ćelijskog, čije je bio duhovno čedo. Ako je neko hteo da vidi Mitropolita Amfilohija, najlakše mu je bilo da ode na aerodrom, jer on je stalno leteo sa kontinenta na kontinent, iz zemlje u zemlju. Kažu da je s one strane okeana na jednom aerodromu, u velikoj gužvi sveta i naroda, neko na srpskom pitao: „Je li ono Njegoš?“
Kad god bih pomislio na te njegove letove od Beograda do Podgorice i do drugih destinacija, uvek bih se setio jedne legende iz našeg zajedničkog zavičaja, o tome kako je Sveti Sava preleteo preko Kolašina. Tople jesenje noći sedelo je mnogo ljudi, žena i dece i komišao se kukuruz. A onda su svi ugledali na noćnom nebu jednu svetlosnu sliku kako proleće od Ključa i Bjelasice prema Vučju i nikšićkim planinama. A oko njega, kaže legenda, hiljadu pecavica. Neko je rekao: „ Ono je zmaj“, neko je rekao: „Ono je Sveti Sava“. Kada se bude živopisalo žitije Mitropolita Amfilohija, biće to veliki niz scena i slika iz njegovih poslova i dana, njegovih podviga za koje smo znali i za koje nismo znali. Biće taj film građa za okvir ikone, kao na onim slavnim ikonama iz Morače Svetoga Luke i Svetoga Save sa Svetim Simeonom Mirotočivim. A okolo su žitija Svetog Luke i Svetog Save. Za ovih godinu dana od upokojenja našeg Mitropolita, nema dana kada ga nismo pomenuli, i uvek smo pred sobom imali neke posebne slike. Ja sam izdvojio samo dve. To su freske-kompozicije. Na jednoj Mitropolit Amfilohije sa zlatnom mitrom predvodi veliki sprovod naroda za kovčegom Patrijarha Pavla, koji ide od Saborne crkve i Hrama Svetog Save prema Rakovici. To je milion ljudi Beograđana i ostalih, i koji su dotle verovali i koji nisu, shvatilo toga dana da je jedan istinski pravednik otišao sa ovoga sveta, pa da malo još idu za njim . Na drugoj kompoziciji Mitropolit Amfilohije sav u zlatu, umnožen u stotinu primeraka, predvodi stotinu litija koje iz raznih krajeva Crne Gore idu ka jednom cilju i pevaju: „Ne damo svetinje“. I to je bio probuđeni narod koji je on probudio, koji je izašao iz svojih kuća i u rukama nosi decu, kućne ikone, zastave, slike Patrijarha Pavla i Marka Miljanova, i pevaju: „Ne damo svetinje“. A te svetinje nisu samo građevine Nemanjića, Crnojevića i Petrovića, nego sve što je sveto i čestito i milome Bogu pristupačno, rekao bi Patrijarh Pavle. Sve te svetinje oni brane idući tim putem. Pristojno su obučeni i osmehnuti, lica su im ozarena sjajem starih i novih oreola. Starih oreola iz Morače, Ostroga, Mileševe, Hilandara, a novih oreola Svetih momišićkih mučenika i Svetog Vukašina iz Klepaca, koji su se na freske i ikone popeli u doba Mitropolita Amfilohija. Mi smo živeli u doba Mitropolita Amfilohija i nije nam to bila mala nagrada od Gospoda.
Otac Gojko: „Pitao bih Gospodina Lakićevića, pošto smo imali veče bogoslova, filozofa, književnika, koja bi bila ta nit, ili Božiji dar čovjeku koji je imao naš Mitropolit, a koji ga povezuje? Meni se čini da je to neko traganje, ili kako bi to on rekao bogotražiteljstvo koje daje silu i bogoslovu i filosofu od pamtivijeka, ali evo koliko shvatam večeras iz vaših riječi, i Mitropolitu kao književnom stvaraocu, i pjesniku.“
Dragan Lakićević : „Na početku svake naše antologije srpske poezije stoji Sveti Sava. On nije bio pesnik, ali je u poeziju prelazilo ono što je on govorio i pisao, postajalo je poezija. To se događalo i docnijim piscima srpskim, i koji nisu nosili mitru i mantiju. Recimo, Ivo Andrić u naslovima svojih čuvenih knjiga ima onaj drugi deo deseterca posle cezure: „To bijaše na Drini ćuprija, ono jeste travnička hronika, da pomenem Prokletu avliju“. To su sve odjeci deseterca u delu jednog velikog pisca. Prethodnici Mitropolita Amfilohija koje sam malopre pominjao, Sveti vladika Nikolaj i Sveti Ava Justin Ćelijski, pisali su razne žanrove, naučne studije, rasprave, žitija, bili su veliki besednici, i bili su pesnici. Pisali su pesme pojedinačne, kratke kao i ove iz knjige Mitropolita Amfilohija „U Jagnjetu je spas“. Mislim da je Mitropolit te svoje pesme pisao u nekim zastancima, na putovanjima, na ceduljama, najviše na aerodromima. Uzmite „U Jagnjetu je spas“, pa ćete videti koliko tu ima tragova aerodroma. Taj naslov „U Jagnjetu je spas“ setio me jednom da je pre dve godine u Šumadiji, u Gruži, sahranjen veliki pesnik Dobrica Erić. Opelo je bilo ispred njegove rodne kuće, i dok je trajalo opelo, u jednom trenutku zatišja, negde iz martovske svežine iznad kuće, oglasilo se jagnje, pravo jagnje. Činilo se da plače. Hvala.“
(Izlaganje na “Danima Mitropolita Amfilohija”, Podgorica, 29. oktobra 2021. godine)
