Његово Високопреосвештенство Архиепископ и Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије служио је са свештенством, на празник Успења Пресвете Богородице – Велика Госпојина, у четвртак 28. августа 2025. године, Свету Архијерејску Литургију у Пивском манастиру, чиме је ова светиња прославила своју крсну славу.
Саслуживало је више свештеника и свештеномонаха, а у евхаристијском сабрању молитвено је учествовао, у великом броју, вјерни народ пивског краја, других мјеста Црне Горе и Херцеговине, као и гости Великоуспењског сабрања.
На малом входу Високопреосвећени Митрополит Методије је, Синодском одлуком, произвео протосинђела Јефтимија (Шкулетића), настојатеља ове свете обитељи, у чин архимандита.
Сабрани свештенослужитељи и вјерници, који су из разних крајева дошли под сводове древног пивског манастира Успења Пресвете Богородице, примили су Свето причешће.
По одслуженој Литургији, освештан је и пререзан славски колач и освештано славско жито у славу Божију и у част Пресвете Богородице и Њеног Успенија.
Сабранима у светом богослужењу обратио се Архиепископ Методије, честитао је велики и дивни празник, бесједећи о Успењу Пресвете Богородице.
„Од Васкрсења Христовог смрт више не значи таму, хладноћу, самоћу, очај, ништавило, последњу станицу у овом животу. Данашњи празник упокојења Пресвете Богородице, које називамо успењем, та смрт која је саставни дио живота је само прелаз у онај љепши, дивнији, свјетлији, топлији, благодатнији, приснији простор и мјесто које зовемо Царство Њеног Сина Христа васкрслог. Ми овдје, сјећајући се упокојења Пресвете Богородице, славимо живот јер Она Која је, родивши остала дјева, тако је и уснувши остала жива. Ова икона цјеливна којој сви приступамо у храму и коју цјеливамо најбоље говори о смислу и суштини овог данашњег празника. То је сабор Светих апостола у чијем лику су оприсутњени сви вјерујући у Цркви у историји рода људског, сабрали су се око одра Пресвете Богородице да је испрате на онај свијет“, казао је Владика, додавши да преминути значи прећи, премин је прелаз с тога хришћани за смрт кажу упокојење, налажење покоја у Христу васкрслом.
„Преминуо је значи прешао је из овога свијета у онај, то је стара словенска ријеч коју су сачували још увијек Македонци, Сјеверној Македонији, у коју кад се улази пише гранични премин, значи прелаз. Дакле, на тој икони, поред тог сабора око Њеног одра сабраног, Цркве Божје, ту је и глава Цркве Христос изображен Који узима своју мајку у наручје као што је Она Њега држала у наручју. Сви празници Пресвете Богородице које славимо, велики, заповједни и они мањи, који нису црвено слово, од Њеног рођења преко Ваведења, па Сретења, и Сретење је Богородичан празник, иако је Она Христа носила тада у Јерусалимски храм на очишћење, али је Њен празник, Њој приписан, онда имамо Благовјести, затим Њено славно Успење“.
„Поред тога и Покров славимо Њен, и Полагање ризе и Полагање појаса, који нису заповједни празници, црвена слова, али сви ти празници извиру из једне слике, а то је гдје Она као мајка држи Богомладенца у наручју, из те тајне рођења Бога у овом свијету кроз Њу Приснодјеву Марију, оставши навијек дјевица и ушавши Христос у матицу овог живота, ношен на Њеним рукама, одгајан на Њеним прсима и грудима, храњен Њеним млијеком, задајан и Њеним молитвама и бригом васпитаван заједно са Праведним Јосифом, из тог Њеног наручја у којем носи Богомладенца извиру сви Њени празници, а и то је слика најдубља, најдивнија и најрадоснија слика наше вјере, наше наде, наше љубави коју имамо према Њој и према Ономе Кога Она на свом наручју носи“, бесједио је Његово Високопреосвештенство.
Додао је да је Она, на тој цјеливајућој икони, све казала и све рекла, шта је данашњи празник, ко је Она ако је рекла: Ево слушкиње Божје, нека ми буде по ријечи Твојој, послушно приклонивши главу пред вољом Божјом и пред ликом архангела Гаврила који јој је благовијестио да ће кроз Њу доћи спасење овог свијета.
„Ни о ком тако мало у јеванђељима није писано као о Оној Која је најпоштованија и најпрослављенија. Само неколико ријечи има код двојице јеванђелиста, на почетку и на крају, на свадби у Кани Галилејској се помиње код Јована, на почетку јеванђеља и код Крста Христовог, и нигдје више, и код Матеја кад је описивано рођење Христово. Нигдје немамо других података писаних о Њој, а нико тако поштован и вољен и омиљен у Цркви Христовој није као мајка Христова. Сви циклуси богослужбени и дневни, и седмични, и годишњи преиспуњени су пјесмама и химнама и канонима Богородичиним. То најбоље знају они који свакодневно учествују у богослужењу и богослужбеним циклусима. Нема ниједне службе, ниједне јектеније да се не завршава на крају прозбом Пресветој Мајци да нас штити, закрили, сачува под омофором својим“.
„Из те љубави Божје из које се Христос родио и дошао у овај свијет, па Њене љубави према Богу кроз коју се Господ оваплотио, и све тако из љубави у љубав и с љубављу, с љубави на љубав, дошли смо до овог светог храма и ове свете обитељи као плод љубави два брата, иако су били на различитим странама, чак, и вјерама, плод њихове љубави Макарија и Мехмед паше, великог везира, је највећи процват после Немањића Српске Цркве, пуних сто, сто педесет година. И овај овдје храм, подигнут Саватијем Соколовићем Митрополитом херцеговачим, још у вријеме Макаријевог живота, почео је да се прави, та дивна умјетничка, иконописачка, преписивачка школа, та архитектура, која је цвјетала, 40 епархија обновљене Пећке Патријаршије 1557. године у које су спадале не само оне које су биле у Душановом царству, и после Урошевом, него и Славонија, Барања, Бачка, Банат, Далмација, све те земље и простори, све је то у вријеме Макарија Соколовића обновљене Пећке Патријаршије и љубави два брата из које је највећи процват, ренесанса после Немањића Српске Цркве, био и који се догодио“, навео је Митрополит Методије.
То је, по Владикиним ријечима, било најтеже вријеме окупације отоманске империје, али љубав два човјека васкрсла је српски народ и Српску Цркву на овим просторима.
„То је порука овог празника, ове свете обитељи од љубави Божје и љубави мајке Божје и оних који сљедују тој љубави и иду, тихо корачају, угледајући се на мајку Божју и на Њен живот, а Она је игуманија Свете Горе, молитвеног, безмолвног, смиреног живота, дубоке повезаности са Богом и још дубљег смирења пред Богом, очараности Његовом љепотом и љубављу, а смирењем и сагледавањем својих слабости и немоћи. Дакле, из те љубави на љубав која се надовезује до данашњег дана Господ нам поручује само једно – да љубимо једни друге, да од те љубави веће нема да ко живот да за ближњег свог, то је мјера нашег међусобног односа. Једини начин и модел како може достојно, поштено, хришћански да се живи у овој долини плача, у овом пролазном животу док нас не сусретне смрт као саставни дио живота и прелаз у онај други љепши, свјетлији, топлији, божански простор за који се спремамо и коме гредимо“.
„Срећна вам слава, и свима нама да буде на наук љубити, љубити и љубити Бога и ближњега свога, то је једини модел за наш опстанак, а то ћемо показати молитвом Богу и дјелатном љубављу према своме ближњему“.
„Нека је са срећом нашем игуману архимандритски чин у који је уздигнут, највиши по достојању за једног игумана да буде архимандрит. То му је част, привилегија и велика обавеза, задатак да иде још чвршће, ревносније, молитвеније, смиреније, трпељивије и са још више љубави овим путем којим је увелико закорачио наш дивни и вољени игуман Јефтимије. Бог да га благослови, укријепи са свима нама заједно“, поручио је Митрополит будимљанско-никшићки Г. Методије.
Заједничарење је настављено уз трпезу љубави. Домаћин славе био је Лука Ћаласан заједно са Црквеним одбором.
Организован је богат културно-умјетнички програм током којег је празничну бесједу произнијела књижевница Злата Коцић.
