„Slađane, treba ga previti, rana je dosta prljava. Nakupilo se krvi”, rekao je prof. dr Andrija Tomanović svom mladom kolegi Slađanu Petroviću, koji je tog dana odbranio specijalistički ispit. Potom se obratio teško ranjenom mladiću: „Biće to sve u redu!” i otišao.
Siniša Živić, ustreljen na benzinskoj stanici u Prištini, bio je njegov poslednji pacijent. Pamti svaki detalj haosa i trenutke kada se, u njemu i oko njega, sve nalazilo negde između života i smrti. Profesor je izašao iz Kliničko-bolničkog centra Priština i nestao.
Doktor Slađan Petrović je sutradan rekao ranjenom Živiću: „Moraš da bežiš odavde. Profesor nije došao kući, javila je gospođa Tomanović. Mislili su da je prekonačio kod nekog…” Od tog trenutka do dana današnjeg o njemu se ne zna ništa. Ovo je poslednja poznata i pouzdana kockica i slika iz mozaika jednog izuzetnog života iz velike i uticajne porodice. Živić je preživeo, a na neki novi put, potpuno nepoznat, odveli su profesora potomka primorskih kapetana, istaknutih političara i naučnika. Njegov predak Lazar Tomanović iz Boke bio je prvak Srpske stranke u primorju, predsednik Vlade Kraljevine Crne Gore, pisac, istaknuti poznavalac Njegoša. U Jugoslaviji su se Tomanovići otisnuli i na kontinent, a Andrijin otac Vaso, zajedno sa suprugom Katicom iz poznate dubrovačke porodice Franasovića, stigao je do Skoplja gde je bio asistent znamenitom Aleksandru Beliću.
Kada je profesor Tomanović došao u Prištinu, ovaj grad je dobio najboljeg hirurga u svojoj istoriji. I krenuo je razvoj institucija, ulaganje u ljude u zajednički život. Sa njim je bio i kolega Albanac – uvek sa šeširom i uvek gospodin.
„Andrija je bio srećan što živi u Prištini, osećao je da pripada tom podneblju i narodu”, kaže njegova supruga Verica. Ona održava svest o značaju porodice, nasleđu i spaja pokidane veze ovog prostora, ona – dve i po decenije – piše pisma od vrha Ujedinjenih nacija do lokalnih moćnika, ona čuva pisma koja su mu pisali unuci i nikada ih nisu poslali.
„Dragi deda, ja sam tvoj unuk Andrija, imam sedam godina, idem u prvi razred osnovne škole. Učiteljica me je pohvalila. Ovoga leta sam bio u Lepetanu, naučio sam da plivam. Vole te tvoji unuci Aleksandar i Andrija. To su zamotuljci, stoje na mome stolu, slala sam ih Crvenom krstu”, priča Verica Tomanović.
U ovim danima, pre dvadeset pet godina, jedan britanski oficir Kfora mu je garantovao bezbednost, ali on je odlučio da ostane:
„Kad smo ga pred upad Albanaca molili da se povuče, rekao je: „Ja sam iz porodice pomorskih kapetana, znam gde mi je mesto kad brod tone”, svedočila je ranije za „Politiku” Jovanka Maoduš, pravnica Hirurške klinike u Prištini.
Na nekom skupu, u Beogradu, oficir Kfora je, sa puno naknadne pameti, ispovedio da nije uspeo da zaštiti doktora Tomanovića.
U institucijama, redakcijama, i jednom delu javnog života Albanaca u Prištini sačuvala se istinita priča o profesoru Tomanoviću, koji usred krvavog sukoba 1999. i pod NATO bombama, operiše i spasava život pripadniku Oslobodilačke vojske Kosova. Hirurzi su isticali da je u masivnim ranama nepogrešivo prepoznavao put metka i da je to presudno uticalo da spasava ljude. Za Andriju u doba mira nije bilo spasa.
Postojao je model za nestanak Srba u gradovima: ubijani su viđeni lekari, profesori, novinari, poznata lica.
Andrija Tomanović je obrazac žrtve u koju je uključena prošlost velike porodice, propast savremenog trenutka i budućnost u kojoj je, posle njegovog nestanka, nestao njegov grad, u koji se svojom profesijom, dobrotom i gospodstvom ugradio.
Šta je ostalo iza doktora Andrije danas u Prištini?
Onaj njegov kolega Albanac je ostao u svom gradu. Gospodin, sa šeširom, štapom i besprekornim odelom bio je deo gradske slike. Kada se sistem, nakon ulaska mirovnih snaga, raspao, nove Unmik vlasti su odlučile da daju penzije od 45 evra svima koji su za njih stekli starosni uslov. Andrijin kolega je, onako svečan, prikupio dokumenta i otišao da uzme svoju penziju. Predao je papire službenici koja ih je pregledala i upitala: „Stari, hoćeš li da potpišeš ili da staviš prst?” Zastao je nekoliko trenutaka i rekao: „Staviću prst!” Nestao je jedan grad, nestali su njegovi temelji, nestao je svet koji može da prepozna gospodina.
Život Tomanovića je prošao u zaštiti, slušanju i okrenutosti ka drugima, u pravilu da su pacijenti i ugroženi uvek bili u pravu.
„Kako objasniti da postoje ljudi koji su ličnom hrabrošću u ratnom vremenu pružali maksimalnu pomoć pacijentima svih nacionalnosti. Sećam se jedne mlade Turkinje kojoj je mašina u fabrici nepažnjom pritisnula trbuh, stradala je slezina, povređeni mnogi organi… Nadam se da je i danas dobro”, govori Verica.
Porodica Tomanović zna sve – zna da unuci moraju da nauče da plivaju u Boki kotorskoj, da je Priština njihov grad i da deda mora da se traži, ali nemaju rešenje za najteže pitanje: „Ide strašni dan, dan nasilne otmice našeg voljenog dede, oca i supruga i dvadeset pet godina je upornog traganja bez rezultata. Sve je bez odgovora – muk i tišina!”
Živojin Rakočević
Foto: privatna arhiva
Izvor: Politika
