Емисија “Питајте свештеника” са игуманом Подмаинским јеромонахом Рафаилом (Бољевићем)

Емисија “Питајте свештеника” са игуманом Подмаинским јеромонахом Рафаилом (Бољевићем)

Име: 21.02.2021 Pitajte svestenika Otac Rafailo Boljevic; Опис: Емисија "Питајте свештеника" са игуманом Подмаинским јеромонахом Рафаилом (Бољевићем) Тип: audio/mpeg

Отац Рафаило: “Држимо се покајничко-молитвеног вектора. Чувајмо се фарисејског вируса који убија душу“

Игуман подмаински јеромонах Рафаило (Бољевић) је, на почетку емисије, упутио најљепше жеље Његовој Светости Архиепископу пећком Митрополиту београдско-карловачком Патријарху српском г. Порфирију поводом његовог устоличења на Трону Српске православне Црве. Осим најљепших жеља које упућујемо 46. Предстoјатељу наше Цркве, отац Рафаило нас све позива да се потрудимо да, својим животом по Светом Јевађељу, нашем Патријарху Порфирију олакшамо патријарашку службу и тешко бреме. Игуман подмаински нас учи да ми не треба да се бавимо изборима и детективским пословима већ самима собом, јер управо својим јеванђелским животом највише можемо допринијети својој Светој Цркви и помоћи својим архипастирима и пастирима.

Игуман Рафаило (Бољевић)Тумачећи Свето Јеванђеље на прву припремну недјељу пред почетак Часног поста, Недјељу о митару и фарисеју, отац Рафаило каже да највише треба да се чувамо фарисејског вируса који убија душу.

“Обраћајмо се што више нашем Господу кроз Исусову молитву: Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног, ослобађајући се фарисејског духа осуђивања и бављења оним што нам није дато. Држимо се покајничко-молитвеног вектора чувајући се фарисејског вируса који убија душу“- учи нас отац Рафаило Подмаински.

Говорећи о предстојећем великом празнику Светог Симеона Мироточивог, отац Рафаило је казао да је овај празник литургијска смотра и виноградарска провјера ко је на чокоту а ко је ван винограда Божијег.

“Да Господ ове и сваке наредне године дочека виноград Светих Симеона и Саве у све благодатнијем и бројнијем стању“- помолио се отац Рафаило.

 

Игуман Рафаило (Бољевић): “Испитујмо темеље своје вјере а не поријекло вируса који влада“

На питања слушалаца Радија „Светигора“ у емисији „Питајте свештеника“ на Недјељу о митару и фарисеју, у недјељу 21. фебруара, одговарао је игуман манастира Подмаине у Будви јеромонах Рафаило (Бољевић). Једно од питања наших слушалаца било је о актуелној ситуацији изазваној ширењем вируса корона.

Свједоци смо да је појава корона вируса у великој мјери промијенила свијет какав знамо. Осим страха међу људима појавиле су се подјеле, па чак и међу црквеним људима. На једној страни имамо оне који се панично боје, избјегавају све контакте са људима, живе у страху. Много пута смо чули и теорије у којима се и свето Причешће доводи у питање. А на другој страни су они који сматрају да вирус не постоји, не придржавају се препорука љекара, развијају разне теорије итд. Међу црквени људима често можемо чути да су маска и све те мјере одраз маловјерја. Како један православни хришћанин треба да се постави према свему овоме?

Отац Рафаило позива да ово вријеме искористимо испитујући темеље своје вјере а не поријекло вируса који влада. Он додаје да се, у овим данима искушења и испитивања, најбоље може сагледати ко је православни хришћанин по Духу, а ко само по *.

„Дефинишући појам искушења, свети Марко Подвижник подсјећа да искушење није нешто за шта унапријед знаш да ће те снаћи. Док на примјер, када идемо кроз неку пустињу у којој живе лавови, ми очекујући да ћемо срести лава, имамо унапријед спремљене одбрамбене механизме, што, самим тим, није искушење. Тако је и у свим сличним ситуацијама кад знамо да ће нас нешто снаћи па се, мање или више, припремимо за то. Па снашло нас оно или не, то није искушење. Отац Марко наглашава да су искушења ситуације које нам долазе изненада, за које се нисмо припремали. И кад оне, по Божијем допуштењу наиђу, откривају стање духа и оно шта имамо у себи. Ово је једна врло прецизна дефиниција оца Марка Подвижника који је познат  по својим „филигрантским радовима“.

И заиста је тако. Дакле, ово што је наишло на свијет је у правом смислу искушење. Нисмо очекивали, а наишло је. Ми смо се спремали за нешто што смо очекивали да долази, и, навикнути на то, унапријед обликовали себе. Тако је неко изгледао побожан, неко мање побожан. Што би рекли ови момци (а и дјевојке…) који поштују култ тијела, неко је радио на маси а неко на дефиницији. Међутим ово Богом допуштено искушење открило је наша дубинска духовна стања изазивајући читав низ реакција на њега“- говори отац Рафаило.

Игуман Подмаински се у овом одговору не бави свим тим пројавама реакција на искушење које је наишло, затекавши нас неприпремљене, гдје смо морали да се сналазимо на разне начине. Он наглашава да би они који су православни по духу, требало да су већ припремљени за ову врсту исповедништва.

„Да ли су спремни, знаћемо по томе да ли су ово искушење прихватили у духу покајања. Рафаил Карелин, један од савремених отаца, поставио је право питање у свом тексту (који предлажем за читање), које гласи „Зашто нас Бог још увијек трпи?“ У овом свом изузетом тексту,  који је написао прије двадесетак година, отац Рафаил се чуди да на овај род још увијек нису кренуле невоље јер је крајње вријеме, вакат је, с обзиром да смо, без невоља, већ почели да се озбиљно нагињемо преко оних метафизичких међа, срљајући у пакао са свим овим новим содомским трендовима“- каже отац Рафаило.

Подмаински Игуман наглашава да је, с друге стране, човјек који је у духу покајања све ово прихватио као нешто што нам припада и што нам је потребно као један љути мелем на љуту рану.

„Врло је битно да се човјек у свом духу поклопи са Божијим допуштењем, прихватајући га, прије свега, из Божије руке. Ако насједнемо на било какве теорије: да је неко ово смислио, допустио, попустио, организовао… то је, прије свега, пројава о елементарном невјеровању у Бога као Сведржитеља и Промислитеља. Нећемо сада улазити дубље у догматске основе наше вјере у Бога нашега али, извини, ако си православни Хришћанин, ако се држиш Символа вјере уз додатна проширења у смислу тумачења, онда ти треба да вјерујеш да се без Бога ништа не може десити. Не можемо дозволити да сад ту упадају некакви фармацеутски „ликови“ који ће из неких тамо лабораторија да пуштају вирусе, изазивајући чудеса и преузмајући контролу. То би значило да Бог више није Сведржитељ него некакви тамо ликови из мрака. То је пројава невјеровања и озбиљна пукотина у нашем Символу вјере“- наглашава јеромонах Рафаило.

Као последицу оваквог стања отац Рафаило наводи страх који је, опет,  последица гордости који изазивају невјеровање или сумњу. Овдје се јавља и један други проблем, проблем вјеровања, односно проблем у нашем исповиједању вјере.

„Црва нас учи, Господ нам то открива да ни длака с главе не може да нам падне а да то Господ не зна. Он то преноси и на врапце. Вјетар не може да дува а да га Господ није пустио из стаје. Вода не може да се таласа а да за то Бог не зна. Ако жели да промијени ситуацију на мору, Бог то може да уради као што је то већ и показао, у оно вријеме на Генисаретском језеру рекавши мору: Ућути и стани! И стаде вјетар и умири се море. Океани не могу да иду преко границе која им је одређена пијеском.Колико год били силни, таласи се разбијају о стијене које су им задате као међе. Све је покривено Божијим промислом и ништа не може да се деси, па ни ово што се данас дешава, а да Бог то није допустио“- подсјећа  отац Рафаило (Бољевић).

Подмаински Игуман каже да има и тај један, како га је назвао, магарећи вид учествовања у ономе што је Божије допуштење.

„По учењу Светих отаца, што је посебно обрадио Свети Макарије Велики, зло, и кад хоће да чини зло, преломљено кроз призму Божијег промисла, изазива добро, иако оно то не жели. Свети оци кажу да су зло, сатана и анђели зла изгубили појам о добру. Добро, као категорија, за њих је потпуно непознато. Они са добром не могу да калкулишу јер знају само за зло. Врло је битно да знамо јер је то велика утјеха и охрабрење за нас, док они само пузе по тој линији зла, не могавши ни да помисле а камоли да учине нешто добро. Господ, својим промислом, уређује да изазову добро за нас, иако они од тога немају никакве користи. Сјетимо се да је сатана је изазвао и надахнуо јеврејски Синадрион да распне Бога, када су, иако надахнути злом, изазвали највеће добро за људски род, кроз крсну, искупитељну жртву Христову, кроз Његову крсну смрт и свештено Васкрсење“- подсјећа отац Рафаило.

Јеромонах Рафаило додаје да је несумњиво да данас неке „структуре“ заиста желе зло људском роду, и да, по ријечима светог апостола Павла нама нису непознати њихови циљеви, али ми не смијемо да дозволимо себи као хришћани да упадамо у параноју да је сад неко преузео власт и да више није сведржитељ Господ него некаква тајна друштва.

„У томе је проблем. Ми таква размишљања себи не смијемо да дозволимо. Нека они само раде свој посао. Држећи се вјере отаца наших да је Бог сведржитељ, ми треба да вјерујемо и знамо да, и кроз ово што се сад дешава, без обзира ко стоји иза ове конкретне ситуације, изнад ње стоји Онај који је све свјетове одржавао и свему и границу и мјеру одређује, као што је одредио морима па чак и смрти. Сјетимо се само оног моћног примјера васкрсења четвородневног Лазара, кога је смрт већ прихватила и којој је већ четири дана припадао. Господ позива Лазара ријечима Лазаре, теби говорим, изађи напоље, обраћајући се онда смрти Пусти га, Ја га зовем. И? Шта се десило? Четвородневни Лазар, мртвац који је четири дана био у гробу, устаје из гроба. Овдје није ријеч о вирусу и болести него о смрти након четири дана Лазеревог пребивања у гробу. Па молим вас, ако Господ заповиједа мртвоме, ако исцјељује све болести, па како онда данас не може да заустави ширење неке болести, епидемије, пандемије, зовите је како год хоћете“- каже отац Рафаило (Бољевић).

Он каже да ако то Господ сад не чини, онда мора да постоји добар разлог за то и да је то је нека педагошка мјера или епитимија, увођење неких протетичких мјера на људском роду. Све то, наглашава отац Рафаило, треба да доводимо у везу са Божијим промислом а никако са мешетарењима некаквих тајних друштава и њихових завјера.

„Нека свако ради свој посао. Ја, као хришћанин, немам потребе да се бавим тиме шта ко ради. Моје је да држим вјеру и да вјерујем и знам да ништа не може да се деси, ни мени нити било коме другоме, ако то Господ не допусти. Што би рекао наш добри и Свети Владика Николај:


Помози нам вишњи Боже

без Тебе се ниш’ не може’

ни родити ни умријети

нити болест пребољети.

Врло је битно да имамо такву вјеру као хришћани а посебно као православни Хришћани. Ово искушење је нажалост, или опет, можда и на срећу, открило да нисмо баш сви православни хришћани, да нисмо сви у једном Духу. И на некима, који су, чини се, до јуче били у Духу, искушење је показало да нису, па смо реаговали на различите начине. Шта би? Искушење је показало да немамо исти основ! Неко од нас негдје је фалио“- наглашава Игуман Рафаило.

Отац Рафаило каже да нам искушење, када бане изненада, не даје времена да се пресаберемо па ће неко да побјегне, неко ће можда ида се врати покајнички, признавши да се препао, да није био спреман, за разлику од некога ко је остао миран и прибран.

„Имамо још могућности, не да испитујемо које је поријекло вируса, него које је поријекло наше вјере и који је њен темељ. Немојмо се бојати овога вируса. Бојимо се вируса гордости, сумње, бојимо се фарисејског вируса, тражећи позадину својих лоших реакција. Ово искушење нам није дато да би се ми бавили поријеклом овога вируса, него да провјеримо темеље наше вјере и да ли је она повезана благодатном арматуром или је то нека вјера на пијеску“- подсјећа отац Рафаило на Господње ријечи зидате на пијеску. То значи да Га не слушамо, да не слушамо ријечи Господње, већ саме себе, људска предања, да се причешћујемо духом овога свијета, заиста зидајући на пијеску.

„У јеванђелским причама и упозорењима, Господ и каже да ће доћи воде и дошле су, па да ће да дођу потреси, ево дошли си о потреси. Дошла су искушења и открила квалитет темеља наше вјере. На жалост, данас видимо да нису свима добри темељи, да нису сви зидали на Крајеугаоном камену, Који је Христос него на људским идејама на гордости и умишљености, гдје као неминовност имамо ту једну дозу страха, па на крају и страха од смрти. Али размислите… Шта је то што овај вирус може да изазове? Који је његов крајњи домет? Смрт? У реду. А је ли за тебе хришћанине, још видим да се декларишеш као православни хришћанин, смрт баш толико страшна? Зар ти ниси тај проблем ријешио? Да ли се ти причешћујеш? Да ли ти вјерујеш? Храниш ли се ти Оним који је смрт сатро ради тебе? Јеси ли се ти сјединио са Оним који је оплијенио адово царство, са Оним Који ти је дао живот вјечни? Па шта и ако умреш, имаћеш Живот вјечни. Очигледно да ниси! Треба да знаш да су овакве реакције, које откривају твоје невјеровање, лоша позиција. И да ти као Хришћанину, као покајнику и као молитвенику, дају могућност да то ријешиш и промијениш на боље док још има времена. Док има времена! У супротном, живећи у овој бјежанији и страху од смрти, треба да знамо да ће нас она, свакако, стићи. Хоће ли нас стићи овај вирус, или можда неки мождани удар, срчани, или нека од канцерогених ћелија… знајмо да смрт може да дође на милион различитих начина. И зато у коријену морамо да промијенимо наш однос према смрти. А коме ће припасти та част да нас одвоји од тијела и преда у Божије руке, нека то буде Божији избор и нека буде по Његовом допуштењу. У супротном деградираћемо све на врло низак ниво, хватајући се са невидљивим вирусима, игноришући реално присуство бесмртнога Христа Који нам даје живот неухватљив за болест, гријех и смрт који имамо, толико времена, у Светој Литургији Цркве. Ако на том путу човјек и претрпи нека оштећења, ако пострада или чак и умре, умријеће као исповједник. Како би мученици постали Светитељи да су расуђивали попут неких од нас, гледајући како да се максимално обезбиједе и заштите од извјесног страдања? Ми овдје, ипак, нисмо сигурни да ћемо пострадати. То чак, када погледамо статистике и није нека велика могућност, више стрецамо под јаким медијским притиском. То на крају и није толико страшно… има… умире се али у односу на мученике који су ишли у извјесну смрт за Христа, ово и није толико страшно. Ми треба да имамо тај један корак, тај двиг ка Христу. Ако нас нешто, било шта и било ко, на том путу пресретне и изазове на неку врсту страдања, не само болест него и коначна смрт, знајмо да се све то десило на путу ка Христу. За нас Хришћане то може да буде само благослов а никако пораз или разлог да бјежимо од Христа скривајући се у некакве мишје рупе или сигурносне бункере. То је озбиљна деградација Духа која нас може учинити заиста недостојним Христа и Царства Његовог“- каже јеромонах Рафаило (Бољевић), игуман манастира Подмаине у емисији „Питајте свештеника“ Радио Светигоре, одговарајући на питање слушаоца како православни хришћанин да се понаша у ситуацији изазваној ширењем вируса корона.

Отац Рафаило на крају наглашава да се овдје ради о искушењу, које је Богом допуштено да се испита квалитет наше вјере, и то, да ли је она жива или само стерилна и мртва.

Разговор водила и транскрипт уредила:
Слободанка Грдинић