Отац Макарије Савински: Часним постом да, у Христу, побиједимо смрт
Јеромонах Макарије игуман манастира Савина био је гост емисије ,,Питајте свештеника“ у недјељу пред Свету Четрдесетницу, на сиропусну недјељу, у недјељу 17. марта 2024. године. На самом почетку емисије отац Макарије је тумачио јеванђелско зачало о праштању које наша Црква доноси пред своје вјерника на Сиропусну недјељу.
У наставку емисије отац Макарије је говорио о Светој Четрдесетници, Великом, Часном, Васкршњем посту који почиње сјутра, као и о вечерњој служби праштања која се у навечерје поста служи у храмовима, подсјећајући колико је битно да, измирени са ближњима и собом, запловимо морем Свете Четрдесетнице.
Отац Макарије је говорио и о Покајном канону светог Андреја Кристог који се чита прва четири дана поста као и о великопосној молитви светог Јефрема Сирина.
У наставку емисије услиједила су питања слушалаца међу којма су се нашла и следећа:
–У књизи оца Серафима Роуза „Православни поглед на свет“ стоји следеће: „Други лажни приступ насупрот томе је онај који се може назвати лажна духовност. Преводи Православних књига о духовном животу, постају све доступније и Православни речник духовне борбе је пласиран све више у атмосферу, тако да неко може наћи растући број људи који говори о исихазму, Исусовој молитви, аскетском животу, узвишеним стањима молитве и највећим Оцима као што су Свети Симеон Нови Богослов, Свети Григорије Палама, Свети Григорије Синаит. У реду је бити свестан истински узвишене стране Православног духовног живота и да се има поштовање за велике Оце који су то живели; али, уколико немамо врло реалну и врло скромну свесност и познање, колико смо далеко сви ми од тога данас; од живота исихаста и колико смо мало припремљени да му чак и приђемо, наше интересовање у томе више ће бити само израз нашег егоцентрицног „пластичног“ универзума. „Млади људи ЈА генерације постају исихасти!!!“, то је нешто што неки покушавају данас да ураде; али у ствари они само додају нову игру, названу „исихазам“ новим атракцијама у Дизниленду.“ Ако отац може нешто више да каже о овој појави, да ли је она данас можда и више присутна него у време када је ово написано, ако се нпр. узме у обзир да смо раслалбљени и додатно обремењени мноштвом информација и убрзаним начином живота. И како се борити против лажне духовности?
-Често, и поред вере и знања да без труда и страдања нема спасења, на све начине покушавамо да наш духовни живот учинимо што лагоднијим. Свет са својим достигнућима нам у томе помаже. Крст нас плаши, јер нас изводи из наше зоне комфора, а требало би да је обрнуто.
-Како савремени човек да дође до стања у којем га лагодност плаши, а Крст Христов радује? И како да нађе меру у томе, да не западне у у стање где се по сваку цену јури за страдњем и где се трпљење претвара у патологију?
-Да ли је, и у којој мери, одећа битна за целомудреност душе?
-Блаженопочивши архимандрит Емилијан каже(„Празничне мистагошке беседе“, стр. 181.): „Свети Никодим поставља благословену безнадежност као предуслов за започињање нечијег духовног живота. Треба да стигнеш до безнађа, дакле да не можеш апсолутно ништа да урадиш. Треба задобити осећање своје болести, своје недостојности, свог оптимистичног безнађа поводом будућности. Треба да се заситиш овог безнађа, да се заситиш вере да ти је довољан само Господ.“ Шта се подразумева под термином „благословена безнадежност“ или „оптимистично безнађе поводом будућности“?
-Да ли постоји духовни егоизам? Рецимо ако само размишљамо о свом спасењу, а не и о спасењу ближњи?
Одговоре на ова питања наћи ћете ако одлушате емисију „Питајте свештеника“ пуну душекорисних поука оца Макарија савинског.
