U višednevnoj poseti Eparhiji raško-prizrenskoj boravio je episkop Andrej sa sveštenstvom Eparhije švajcarske. Došli su sa namerom da izvrše svešteničku ispovest i da posete svetinje Kosova i Metohije.
Na aerodromu ih je dočekao mitropolit Teodosije i ugostio u Gračanici gde su i obavili ispovest. Zatim su posetili manastir Dečane i Pećku Patrijaršiju i imali blagoslov da budu na službama, razgovaraju sa ocem igumanom Savom i igumanijom mati Haritinom. U Orahovcu ih je u Bogorodičinom hramu dočekao paroh orahovački o. Milan sa parohijanima i decom.
Obraćajući se ocu Milanu i sabranima u orahovačkoj crkvi vladika Andrej je rekao:
-Mislim da ste vi u Orahovcu zaslužili našu pažnju i ljubav i čudo je kako ste preživeli na ovim prostorima, ovde gde je bio građanski rat, težak, sa užasnim posledicama po našem narodu. Zato smo došli da se molimo Bogu da Gospod Hristos koji je Gospod života i smrti pomiluje i spasi naš narod na ovom krstonosnom putu svome jer znamo da naš narod nije prošao kroz ovaj život bez krsta, da naš narod zna da nosi svoj krst kako je to Gospod zahtevao ,,ko želi da ide za mnom neka uzme krst svoj,, i ko hoće da se spase neka uzme krst svoj i tako je naš narod postradao. Ali sa druge strane vidim da ste vi kao mlad sveštenik na čelu ove parohije u Orahovcu. Ja sam već ovde bio pre dve tri godine i tom prilikom sam primetio puno pobožne dece na bogosluženju, hvala Bogu. Hvala što ste nas dočekali ovako lepo, oče i pre svega hvala što imate priliku da nam ispričate o situaciji ovde i o aktuelnim pitanjima koja su vezana za vašu parohiju. Ovde su prisutni sveštenici koji imaju veliki razlog da vas pažljivo saslušaju. To su sveštenici iz čitave Švajcarske i Italije i sa ostrva Malte gde je bio brodolom Sv. apostola Pavla. Mi smo došli punoga srca sa molitvama očišćeni u svešteničkoj ispovesti pa vas molimo da nam uputite nekoliko pastirskih reči.
Otac Milan je goste upoznao sa istorijatom crkve i životom u Orahovcu, a deca su otpevala himnu Orahovcu.
Posetu Orahovcu iskoristili smo da razgovaramo sa vladikom Andrejem za naš list.
U ovim danima kada se sjećamo Martovskog pogroma iz 2004. godine blagodareći trudu i ljubavi novinarke i profesorke iz Orahovca Olivere Radić, prenosimo njen intervju koji je sa Njegovim preosveštenstvom vladikom švajcarskim Andrejem snimila prošlog mjeseca snimila prilikom posjete Orahovcu Vladike Andreja sa sveštenstvom eparhije.
Vaše preosveštenstvo, drago nam je da ste ponovo među nama. Vi ste pre par godina doveli na Kosovo i Metohiju grupu austrijskih novinara da posvedoče o našim životima ovde. Ovoga puta su sa Vama Vaši sveštenici. Koliko je važno da što više ljudi dođe i da se uveri u život Srba na Kosovu i Metohiji?
Sećam se kao juče da je bilo, da sam bio na Kosovu i Metohiji, i u ovom Svetom božjem hramu u Orahovcu sa pomenutim novinarima. U povratku u Austriju oni su mene ( njih dvanaest koliko ih je bilo) na aerodromu odveli u zasebnu prostoriju i kao odgovorni novinari oni su meni rekli: ,,Vladiko, ovo što smo našim očima videli, je nešto sasvim drugačije od onog što smo mislili i znali pre nego smo pošli. Hvala vam što ste nam omogućili da dođemo, jer mi smo novinari i to činimo radi istinoljubivosti i vraćamo se sa osećanjem da smo zaista u krugu naroda doživeli nešto što nam je pomoć za naš budući rad,,. Ja sam tada izradio zahvalna pisma i napravio dokumentaciju- kopije od članaka koji su izašli u austrijskim novinama i na austrijskoj televiziji i podelio svima koji su pomogli. Od tog trenutka ja sam video, ako se i malo nešto radi da može doneti ploda, samo mora čovek da se odluči da to malo uradi. Svakako ne može to da zameni zlobu koja je u svetu, jer ta zloba je konstantna sila koja prati ljudski rod od osnivanja života na zemaljskoj kugli, i na žalost to je tako. Ali sa druge strane imamo osećaj da postoji mnogo dobrih ljudi koji imaju srce. Poseta Kosovu i Metohiji je već jedan standard. Čovek ne može ni da pomisli da provede godinu dana, a da ne poseti Kosovo i Metohiju.
Na aerodromu Vas je dočekao mitropolit Teodosije, i već ste sa njim služili Liturgiju u Gračanici?
Tako je. Moj kontakt sa Eparhijom raško-prizrenskom je veoma živ kontakt, i sa vladikom razmenim i iskustvo, saslužujemo zajedno, hvala Bogu, viđamo se, on dolazi kod nas u posetu. Ovo je sad jedna ekskurzija od svega sveštenstva iz Švajcarske, Italije i Malte. Kad kažemo Italija mislimo na Trst, Udine, Trevizo, na Veronu, Padovu, Vićencu, Milano, Đenovu, Torino, Pijaćencu i na Rim gde ima naša crkva i naš narod i tamo ima isto Srba sa Kosova i iz Metohije i oni će se mnogo radovati kad budu videli da je sveštenstvo uoči pripreme za časni post uoči praznika Vaskrsenja ovde došlo. I tamo gde sam episkop u Švajcarskoj i na Malti i te kako ima puno Srba iz vašeg kraja ovde koji tamo žive duže ili kraće vreme i moram da vam kažem oni nisu srećni sa situacijom. Ja sam to doživeo kad sam naše Srbe sa Kosova okupio u San Galenu na jedan okrugli sto. Došlo je preko sto Srba sa Kosova svi su oni poraženi, nesrećni, zbunjeni. Kako će oni živeti dalje svoj život ja to ne znam, ali oni će se obradovati kad vide ovo sveštenstvo koje je danas u kompletu stiglo ovde na Kosovo i Metohiju.
I ovoga puta niste zaobišli Orahovac, zašto?
Kad gledamo sva mesta na Kosovu i Metohiju Orahovac je ipak standard, i obavezan je na mapi. Ne može da se dođe na Kosovo, da se poseti Pećka Patrijaršija i Dečani i Gračanica, a da se ne dođe u Orahovac. Mi ćemo i ubuduće to imati u vidu, ako sveštenici dolaze da dovedu pokloničko grupe iz Švajcarske, Italije ili sa Malte mora na programskoj tačci da bude poseta hramu u Orahovcu, ocu Milanu i vašem društvu ovde, vašoj zajednici ovde, vašem kolektivu koji je u preteškoj situaciji. Ja se uopšte čudim odakle vam snage i energije da ste preživeli sve ovo kroz šta ste išli. Svakako da je potrebno da ljudi dolaze ovde da se pomole Bogu u vašem hramu, a onda u ličnom razgovoru sa vama da i vas ohrabre. Sa druge strane da ih vi poučite kako se može u modernom vremenu preživljavati u najtežim okolnostima, koji su vaši razlozi da ovako živite, a ne da uzmete kofere i da se iselite.
Danas u Pećkoj Patrijaršiji stara prepodobna mati igumanija Haritina nama je u lice rekla: ,,Nama je rečeno sa najviše strane međunarodne zajednice da idemo, da se spakujemo i da napustimo Pećku Patrijaršiju. Ali, mi smo im rekle da ostajemo ovde pa šta nam Bog da,,. One, monahinje, su izložile svesno sebe riziku da budu pobijene. Ovo što smo danas videli i čuli od stare igumanije se odnosi i na vas ovde, na ovim prostorima i na vaš duhovni život i ne može nama da bude svejedno. Dakle, mi ćemo obratiti pažnju i ubuduće da ne možemo da idemo u budućnost, a da ne posvetimo jedan deo našeg vremena ovom kraju ovde, razvoju ovoga kraja. Evo sada za deset dana imam rezanje slavskog kolača u Udruženju srpskih privrednika u Švajcarskoj. Da Bog da, da ne zaboravim, da im kažem: ,,Aman ljudi nemojte da zaboravite Orahovac. Vidite kako može da se uspostavi neki kontakt!,, Najviše sam bio nadahnut pre par godina od ambasadora Bosne i Hercegovine u Beču, gospodina Gorana Bencuna koji je mene posećivao i ja sam njega posećivao i rekao mi je da je tri godine bio ambasador u Prištini i da je uočio da ovde u Orahovcu nešto nije u redu sa suživotom, sa građanima druge nacionalnosti i da je on rešio da pomogne. To mi se urezalo u pamćenje da ipak i kod ljudi visokog uticaja na život postoji rešenost da u granicama svojih mogućnosti bar jednu simboličnu pomoć pružaju. To ćemo i mi uraditi i ako Bog da, kad se budemo vratili
I mi ćemo opet sa vama uspostaviti vezu i blagodariti na prijemu koji ste za nas učinili sa molbom da nastavimo taj kontakt, tu vezu i da to urodi plodom u svoje vreme.
Vladiko, Vi ste na Kosovo i Metohiju ranije dolazili i sa svojim ocem. Ovo je potvrda da se nastavlja taj kontinuitet veze sa Kosovom i Metohijom, sa svetinjama, sa narodom. Koliko je po Vama Crkva važna za opstanak?
Crkva je preživela najteže vekove i to se odnosi na crkve na svim kontinentima. Evo danas crkve u Africi ili crkve u Aziji ili crkve na Bliskom istoku ili crkve na prostorima bivšeg Sovjetskog Saveza. Crkva je neprestano uvučena u konflikte zato što Crkva brani narod. Pozitivno iz ovoga je to što Crkva ne zaboravlja, dok novine, televizija, radio, to se nešto snima, nešto se štampa i negde se seća to, ali to se ne pamti tako kao što Crkva pamti . Crkva pamti vrlo intenzivno i konkretno i detaljno, tako da narod ima najviše poverenja prema Crkvi zato što zna da je Crkva živa ćelija života koja postoji zbog tih ljudi koji su itekako motivisani i koji su puni ideala i perspektiva. Može jedna država da propadne i više ne postoji, ona je okupirana od strane druge moćnije države. Sa druge strane, Crkva je sve to preživela i nazvala sve to jednim velikim periodom ili Golgotom. Golgota je mesto gde je postradao Gospod Isus Hristos, gde je razapet na Krstu, zato Hrišćani se mole Bogu i nose svoj krst, jer je Gospod Hristos tamo na tom krstu na Golgoti razapet. A mi Srbi smo za vreme kada smo izgubili svoju državu, kada smo imali pestogodišnje tursko ropstvo, mi smo to nazvali Golgotom našega naroda, to je isključivo crkveni termin. A nadao se narod, jedino što je narodu u tom periodu ostalo je vera u Vaskrslog Isusa Hrista. Da, postoji to raspeće i sav taj kriminal oko raspeća Gospoda Isusa Hrista. Imajte u vidu da je Gospod Isus Hristos suđen bez odbrane. Ako dobro čitamo Jevanđelje mi ćemo videti da su zločinci Gospodu Isusu Hristu, znači Bogu našemu, priredili jedan sud u kome nisu mu omogućili da ima odbranu, nego jednostavno pričali i to se vidi iz stihova tamo da su tražili razne svedoke koji su svedočili i na kraju su njega osudili na smrt. Tako je to bilo i u vreme stradanja našeg naroda kroz vekove i naš narod je to znao zato što je imao veru. I ove monahinje koje smo pomenuli one žive time i one imaju veru i žele da to prenesu na narod i da kume narod ,,nemojte se udaljiti od vaše Crkve, od vašeg sveštenika, od vašeg hrama, od vaše službe, od vaših praznika crkvenih, zato što je i naš narod u našoj prošlosti upravo vapio za vaskrsenjem,,. Jeste sad je mrak veliki, ali jednog dana će se otvoriti ta grobnica i izaći će vaskrsli Gospod Hristos koji će suditi živima i mrtvima. Zato smo ponosni, malo gledamo sa druge strane. I sveštenici i ja kao episkop, ne bi održali Crkvu bez naroda. Svakako da Bog čuva svoju Crkvu, ali Bogami to moram da kažem i narod čuva tu Crkvu i mi kao sveštenici po neki put sa osećanjem straha Božjega gledamo kako naš narod čuva svoju Crkvu. Primera radi mi u Švajcarskoj nemamo crkveni porez, nemamo ništa, ali naš narod čuva tamo svoju Crkvu i mi imamo u svim mestima u Švajcarskoj naše hramove. I na kraju godine kad treba da gledamo bilans koliko smo imali rashoda, onda se hvatamo za glavu ,, Bože koliko smo imali rashoda u toku godine, struju, komunalije, poreze, razne kirije, plate, te ovo te ono,, i odjednom sveštenici jedan drugoga gledaju i kažemo: ,, Ali imamo prihode! Od koga? Od naroda.,, I mi onda kažemo samo narod čuva svoju Crkvu. I narod oseća tamo tu blagodarnost predstavnika Crkve i oni vide da je to simbolično, nije to Bog zna šta, ali činjenica je ova: kolko smo imali rashode, kolko smo imali prihode, gledamo se, niti plus niti minus, nego narod čuva svoju Crkvu. Tako da smo mi kao sveštenici neizmerno zahvalni što pripadamo takvom narodu u kome ne postoji taj crkveni porez, nego nema ništa, postoje prilozi i parohijali i td.
Naš narod i daleko od svoje grude svoju Crkvu čuva, on neguje svoju Crkvu, on dolazi na praznike, donosi svoju decu da se deca krštavaju u crkvi, da se opoju pokojni, da se venčaju mladenci, da se praznuju praznici , da se režu slavski kolači, da se slave krsne slave… Život se nastavlja, a sve na kraju krajeva vidimo da sve zavisi od naše vere, zato što naš život tako nacrtan zbog tih okolnosti da moramo da imamo jaku veru da preživimo, da idemo iz dana u dan. I to da se vratimo ovde na Orahovac. Za nas je to veliki događaj videvši vas da vi posle svih tih vaših iskušenja opstajete ovde i nama dajete hrabrost da nastavljamo i mi naš podvig kako znamo i umemo, da unapredimo naš narodni i kulturni duhovni život.
Vi ste vladiko, na Kosovu i Metohiji postali monah i radili ste kao profesor u Prizrenskoj bogosloviji. Možete li da uporedite ono vreme sa ovim sada?
Moj pokojni otac je proteran 1945. iz Kraljevine Jugoslavije, zbog građanskog rata, tako da sam se ja rodio u Nemačkoj i ja sam video u licu moga oca da je njegova otadžbina njemu draga. Kad sam završio maturu ja sam ocu rekao: ,,Tata, ja bih studirao u Srbiji,,. Moj otac je rekao: ,,Ne znam kako će to moći, ja sam proteran iz te zemlje, ali ajde pokušaj da dobiješ vizu, pa da dobiješ boravak,,. Ja jadan 1979. ( to je pre skoro pedeset godina), dolazim u Beograd u SUP (Sekretarijat unutrašnjih poslova) i dajem moj pasoš i tražim boravak u Srbiji. Oni kažu: ,,Ne može, vi ste sin neprijatelja ove države ,, Kažem: To nije tačno !. ,,Vaš otac je bio na strani antikomunista!,,-kažu oni meni i neće da mi daju boravak . Morao sam da sednem u voz i da napustim Jugoslaviju. Ali su se na Sv. Gori, gde sam boravio godinu dana, setili neki monasi u manastiru Hilandaru da to nije u redu, da ja nikakve veze nemam sa politikom, da nikakve veze nemam sa građanskim ratom i oni su telefonirali na mnoga mesta i rekli su pa neka se čovek vrati. I onda sam došao u Beograd i zaista sam dobio boravak na godinu dana. Jedno od prvih putovanja koje sam imao kao student teologije u Beogradu, bilo je poseta manastiru Dečani i Pećkoj Patrijaršiji. Ja sam bio iznenađen, ja to nisam znao. To nije bilo u domenu mog kulturnog iskustva, nisam to mogao da verujem. Gde sam odrastao? U Dizeldorfu, u Kelnu, u Dortmundu, u Minhenu… Kad sam ja video šta je to Dečani, i šta je to Pećka Patrijaršija i šta je to Kosovo i ja sam za vreme studija povremeno čitao Žitija svetih sa ovih prostora i onda sam doneo odluku kad sam završio studije da se tu nanovo rodim. I zaista sam molio blagoslov od patrijarha Pavla koji je tada bio episkop u Prizrenu. On je tada rekao: ,,Dobro idite u Dečane, javite se igumanu, ako hoćete tim putem!,, I tako sam 1986. u manastiru Dečani primio monaški čin. Kasnije sam ja postao profesor u Prizrenskoj bogosloviji i tako živeo od 1989. do 1993. u Prizrenu. Od tog trenutka za mene je postojala samo jedna otadžbina, jedna domovina – to je Kosovo i Metohija.
Kakvi su međuljudski odnosi tada bili u Prizrenu?
Ja sam se nadao dobrim komšijskim odnosima, dobrim međuljudskim odnosima. Sećam se u Prizrenu je bila jedna fotokopirnica koju je držao Afrim Morina, Albanac. Mi smo bili u jako dobrim odnosima, on je video da fotokopiram puno materijala za đake u Bogosloviji i pitao me: ,,Vi ste iz Nemačke?,, Kažem: Jeste. ,, A možete Vi iz Nemačke da mi donesete reklamni materijal za Kenon?-pitao je. A ispod kuće moje majke bila je jedna firma Kenon i ja sam otišao tamo i rekao: ,, Ima na Kosovu jedan prijatelj Albanac traži za svoj izlog da se vidi da piše Kenon, je l imate propagandni materijal Vaš? -Imamo. -Dajte mi, molim vas!
I dali mi čitav kofer. Ja došo u Prizren kod tog Afrima i on nije mogao da veruje.
Šta hoću da kažem? Ja sam se uvek nadao u dobre međuljudske odnose. Na žalost, dobio sam jednom batine od šiptarske omladine u Prizrenu, o čemu je pisala i štampa. Roditelji te dece su pozvani na odgovornost jer sam ja zapamtio tablicu automobila sa kojim su otišli. Zamislite, jedno veče u Prizrensku bogosloviju došla su tri starija muškarca. Rektor Timotijević je rekao: ,,Oče Andreje, došli su roditelji te dece, policija je u potragu za tim omladincima, a ovi oće nešto da kažu.,, I sećam se, da je jedan Albanac meni rekao: ,,U ime Boga Isusa, molim oprostite nam, mi to nismo hteli. Da li bi Vi mogli da idete u policiju da povučete Vašu tužbu, a mi ćemo sve da učinimo da se izvučemo iz te neprijatne situacije?,,. Ja sam rekao rektoru Timotijeviću odmah :,, Idemo u policiju da povučem tužbu!,, I seli smo u auto, otišli u policiju i tamo vidim da je zaista poternica bila pokrenuta i ja sam povukao tužbu. Šta je posle bilo od toga ja ne znam, ali se sećam da sam tim ljudima dao ruku i rekao: ,, Ma omladina, šta znaju oni…,, Jednog dana, to se sećam, otac je doveo sina koji je mene napao i rekao: ,,Daj mu ruku!,, I sećam se da mi je pružio ruku, on je gledao u zemlju, ja sam mu dao ruku itd. Znate sve su to stvari relativne. Važno je da čovek ostane, kao što je rekao otac Milan, da ostanu dobri ljudi. Loših ljudi ima na sve strane, a i dobrih ljudi, ima hvala Bogu na svim stranama. Kad uporedim ono vreme sa današnjim vremenom ja se sećam da nisam očekivao da će doći do ovoga, jer sam više verovao u dobre međuljudske odnose nego u komplikovanje situacije. Po neki put se ima utisak da ima onih koji guraju ljude u komplikacije umesto da nađu miroljubiva rešenja . Ako mene direktno pitate za razliku, evo ja ću da vam kažem: u to vreme je bio patrijarh Pavle koji je radio pod jako teškim okolnostima, ali nisu te okolnosti koje danas vladaju. A danas je za mene ovde kopija patrijarha Pavla, živa kopija, vladika Teodosije koji radi po potpuno suprotnim okolnostima, ali obojica svaki u svom vremenu maksimalno rade da štite narod. Svaki maksimalno na svoj način govori u prilogu Jevanđelja i u prilogu da se izgradi poverenje među ljudima, pa makar na kojoj strani da su i ma kom narodu pripadaju. Dakle ima razlike, ali ima i paralela u odnosu na to vreme.
Žalim kad vidim da je izbio građanski rat, da je puno crkava porušeno, zapaljeno, krstovi slomljeni, bačeni… ja to opet povezujem sa ovom mojom situacijom u Prizrenu, ali ima dobrih ljudi koji su rekli u ime Boga Isusa oprostite. E, pronaći te ljude. Ja bih voleo da se sretnem sa Afrimom Morinom, ne znam šta je bilo posle s njim, možda bih se jednom prošetao onom glavnom ulicom uz Bistricu preko pošte, do Baždarane, sa leve strane je bila ta fotokopirnica, da vidim da li je još uvek tamo, ali ne verujem… A imali smo tako dobar odnos, odnos uzajamnog poštovanja, bez obzira što ja sam Srbin on Albanac, al imamo zajedničke izvesne dodirne tačke. Tako da budućnost treba da se oslanja na onim dobrim primerima, na onom što je dobro, a sve što je krvoločno i svirepo, po mogućstvu da podleže zakonskim nadzorom i da se to odstrani kako se zna i ume i da narod može da živi u miru. Kako albanski narod kome želimo sve najlepše u životu , tako i svim ostalima koji žive na ovim prostorima. Da, to nije jednostavno, to nas je malo pre poučio otac Milan kada je rekao u svemu treba imati veliko strpljenje i to je tačno. I Gospod Hristos je imao veliko strpljenje, njegove reči su bile: ,,Oče oprosti im jer ne znaju šta rade!,, Tako mora čovek da ima strpljenje i verujem sa takvim pogledom na život mogu se dobra dela činiti. A kada je reč o dobrim delima želim da podsetim čitaoce na jednog čoveka koji me neprestano zove telefonom. On je iz Republike Srpske, a rodom je sa Korduna. Zove se Milorad Arlov . On organizuje nešto u korist dece na KiM, ali njemu je zabranjen ulazak na Kosovo i Metohiju i on na Jarinju deli pomoć.On je mene posetio u Cirihu, jedan divan čovek, prikladan, ugledan. On je došao kod nas u Cirih i držao tri predavanja dva u Cirihu i jedno u Sen Galenu. Narod ga zavoleo. Rekli su ,, Čoveče, pa Vi niste sa Kosova, ali poznajete na Kosovu svaki gradić, svako selo, skoro svaku ulicu ?,, On je rekao da je više stotina puta bio na Kosovu i on daje primer da svi mi trebamo poput njega da malo više obratimo pažnju na situaciju na ovim prostorima ovde. Na to mi je jedan prijatelj rekao:,,To je dobro, ali neka ne zaboravi decu iz Slavonije. Ima i još gore. Ja to nisam znao. Pa ću gospodinu Arlovu da kažem: ,, Nastavite to na Kosovu, ali znajte da ima vapaja sličnog kao što je ovde na Kosovu i u Slavoniji, gde se polako gasi srpska sveća. I sveća našega naroda i naše omladine tamo. Tako da želim svima blagoslov i sreću u nastavku u izgrađivanju naše budućnosti. Da što više pozitivnih stvari učinimo u svakodnevnom životu i na taj način da se izgradi to poverenje radi uzajamnog pomaganja i mirnog nastavka našeg života .
I kad odete odavde šta ćete reći onima koji Vas budu pitali šta mi imamo na Kosovu i Metohiji?
Među dvadeset pet sveštenika koji su ovde desetorica nisu nikada bila na Kosovu i Metohiji.
Baština srpskog naroda je ogromna! Ogromna! Ona ide do Trsta, kad idemo na Zapad, a do Svete Gore kad idemo na istok. A srce toga je Stara Srbija. Da nije Stare Srbije ne bi bilo ni Hilandara, ne bi bilo ni Trsta. Stara Srbija je kolevka naše kulture. Tu je sve počelo. Tu je žrtva mnogih, naročito onih koji su bili u prilici da rukovode projektima. Žrtva ogromna i tako su nastali ovakvi spomenici koji oduševljavaju ne samo ljude koji su upućeni u hrišćansku veru i ljude koji uopšte pojma nemaju o čemu se tu radi u hrišćanskoj veri. Ono što je najdragocenije ovde na prostorima Kosova i Metohije to je naš narod i njegov način života, njegov način praznovanje praznika, gostoprimstvo, običaji, koji su išli kroz to. Inače taj kamen bi bio mrtav, bez našega naroda to ne znači ništa. Ali narod je to, tu starinu u Pećkoj Patrijaršiji iz 13. veka, upio u svoj život i kad danas stojimo pred tim arhitektonskim rešenjima i freskama, i ikonama, i grobovima, mi zračimo prosto od divljenja. Ako pogledamo i pomislimo Bogami tu je narod živeo tim životom i oslonio se u toj veri na ovaj život koji je jedna tajna. To je najbitnije da čovek shvati ovaj život, tajanstveno je to i naš narod je to ovde upio kroz svoju tradiciju, a nažalost u Kosovskoj bici 1389. godine teško postradao. U susretanju sa najmoćnijom tada vojnom silom, sve su dali, potpuno su se žrtvovali, i platili strašnu cenu. Moj otac je mene učio da je to bilo kad je bio jedan car, tri paše, osam vojvoda i devet Jugovića. Tako sam vaspitan kao dete patrijarhalno i kad je jednostavno zapaljena neviđena vatra na ovim prostorima koja do dana današnjeg traje i ta drama nije završena i zato kažem između svih tih polova, Stara Srbija je osnovica i suština i nema veće od toga.
Ja se ne razumem mnogo u pesništvo, ali sam čuo onu izreku ,,Kosovo je najskuplja srpska reč,,. To može čovek danima da razmišlja o tim pogledima, ali to je davno rečeno: Sve ovde na Kosovu, svaki kamen, svaka ulica, svaki sokak, svaki trg i da ne bude na štetu onih koji nisu kao mi, nego da se i oni takođe kako znaju i umeju raduju s nama i mi da se s njima radujemo radi njihovog života, njihovih praznika, njihovih uspeha, i njihovih postignuća takođe. Tako da je to najvažnije razumeti kada govorimo o ovim prostorima na prvom mestu najvrednije: naš narod koji je ostao u malom broju, ali je opstao,hvala Bogu i to treba poštovati i to ćemo imati na umu.
Posetu Velikoj Hoči vladika Andrej i sveštenstvo Eparhije Švajcarske su iskoristili da se poklone senima kidnapovanih i ubijenih Srba u periodu od 1998-2000. godine pred spomenikom na ulazu u selo, a pokloničko putovanje su nastavili i sutradan posetom svetinjama Prizrena i Prizrenskoj bogosloviji.
Olivera Radić
