У оквиру деветог фестивала Ћирилицом вечерас, 31. августа са почетком у 20 часова, на Тргу између цркава у Старом граду, представити издавачки подухват ЈУ Народна библиотека Мирослав Лукетић Будва – Изабрана дјела архимандрита Дионисија Миковића у 7 књига: Духовна ризница; Посленици на њиви Господњој- Три митрополита; Српско-православно бококоторско владичанство и други списи; Историјски и етнографски списи – Паштровићи; Историјски и етнографски списи –Бока которска; Пјесме и приче и Животопис, путописи, библиографија архимандрита Дионисија Миковића.
У другом дијелу програма наступиће КУД Мијат Машковић из Колашина – играма и пјесмама из Паштровића у кореографији Давора Седларевића.
У случају временских неприлика, вече ће бити организовано у Модерној галерији Јово Ивановић у Старом граду.
***
Архимандрит Дионисије Миковић је рођен 1861. године у селу Челобрдо у Паштровићима. Као веома млад се закалуђерио и већ са 22 године добио је старјешинство над манастиром Бања код Рисна у Боки которској. Био је једноставан човјек из народа, али великог стваралачког ентузијазма. Како је био осјетљивог здравља и приморан на исцрпљујуће периоде опоравка у манастирским конацима – улагао је сву своју енергију у писану ријеч и објављивање бројних чланака, монографија, есеја, хроника, путописа, пјесама и пригодних текстова о савременицима. Његови путописи са малобројних путовања у Црну Гору, Херцеговину и Далмацију на изузетно вјеран начин приказују нам свакодневницу православног живља на овим просторима. То су, кроз обиље аутентичних записа, готово прави документарни филмови о једном времену и народу.
Дионисије Миковић је Боку (заједно са Будвом и Паштровићима) доживљавао као културни и цивилизацијски универзум испреплетен у подједнакој мјери традиционалним вриједностима и прагматичним утицајем Истока и Запада. У таквом је контексту покренуо прве књижевне часописе у Боки – годишњака Српски магазин (1896/7) и велики илустровани календар Бока (излазио од 1909. до 1914). Позвао је на сарадњу велике књижевне ауторитете свога времена – Шантића, Ћоровића, Матавуља, Ива Ћипика (између осталих) – што је уз његов нескривен патриотизам – било јасно свједочанство о духовној потреби обједињавања српског народа и духовности.
За историју паштровског краја од изузетног су значаја монографије о црногорском Митрополииту Висариону Љубиши и архимандриту Никодиму Вуковићу из манастира Режевићи. Као прилог за историју етнологије и антропологије, необично је важан његов опсежнији рад Паштровска свадба, рад у коме је сублимирао традицију, језик и фигуративност кроз један раскошни слављенички обичај Паштровића. У овим је радовима заувијек успио ухватити динамичан период у повијести свог племена и дати јасан оквир за данашње поимање краја XIX и почетка XX вијека.
Био је врстан познавалац народне поезије коју је и сам приљежно записивао међу народом, настављајући тако праксу Вука Караџића и Вука Врчевића. Лишен високог образовања, Дионисије Миковић је кроз истинску вјеру и љубав према народу којем припада – скоро до посљедњег дана његовао урођени дар за писањем, али и за критичким памћењем преломних историјских догађаја, те поштовањем врхунаца српске културе његовог времена.
Упокојио се у старости, ратне 1942. године. Сахрањен је у манастиру Прасквица, баш онако какав је и његов животни вијек био – скромно и достојно.
Извор: РТВ Будва
