Српска музика нераскидиво је везана поред традиције која је прожима и оваплоћује дух народа и његов свакодневни живот и за пут војске нашег народа који је био много дуго времена присутан током многих ратова у којима је српски народ учествовао, гинуо, али и побеђивао. Најлепше композиције класичне музике обојене војним, али и народним духом везују се за Станислава Биничког. Својим стваралачким деловањем као композитор и педагог изузетних способности и огромног ауторитета обележио је читав један период у српској музичкој историји.
Рођен је у месту Јасика недалеко од Крушевца 27. јула 1872. године. После основне школе одлази у гимназију у Нишу, где од првог разреда упоредо учи свирање на виолини и флаути код хоровође и војног капелника Фридриха Брунетија и војног музичара Павла Гајичића, а затим и код чешког педагога Јосифа Свободе. Већ као гимназијалац, руководећи ђачким хоровима, испољио је афинитете ка компоновању и дириговању, а интензивно бављење музиком наставио је и током студија певајући у певачком друштву „Обилић“, под диригентском палицом Јосифа Маринковића, и „Београдском певачком друштву“, чији је управник у то време био Стеван Ст. Мокрањац. Године 1896, Бинички добија стипендију Министарства просвете да се школује на Музичкој академији у Минхену, а по одласку се захвално обратио тадашњем Министру просвете, између осталог рекавши: „…као главни предмет у првом триместру узео сам Теорију, тако да бих по свршеном школовању могао постати добар капелник и учитељ музике, и да бих могао успешно радити на скупљању наших народних музичких умотворина и доводити их у ред модерних композиција…“. Препознат као изузетно даровит, Бинички наредне године добија и другу стипендију од војног Министарства, за наставак музичких студија, што ће у каснијем раду умногоме одредити даљи правац његовог уметничког рада. У Минхену се Бинички жени Фридом Бланк, колегиницом са академије, која по удаји постаје Мирослава Бинички, његова верна уметничка сарадница, и истакнути музички педагог.
Након завршетка студија, Бинички се вратио у Србију где је постављен за војног капелника и референта за музику при војном Министарству. На тој дужности Бинички је водио бригу о школовању кадрова војне музике, попуњавању војних оркестара, премештајима војних музичара и набавци инструмената за све војне оркестре. За целокупну српску музичку историју, ова 1899 година била је изузетно значајна. Основао је први симфонијски оркестар у Србији под именом ,,Београдски војни оркестар“ и са њим одржао први уметнички концерт. Заједно са Стеваном Мокрањцем и Цветком Манојловићем убрзо оснива и прву ,,Српску музичку школу“ (данашња МШ „Мокрањац“) у којој је Бинички радио као наставник певања. Музичку теорију је предавао директор школе Стеван Ст. Мокрањац.
После првог уметничког концерта који је Бинички приредио, Београд и Србија су могли да осете дах једног новог музичког времена, који је још увек дисао утицајем Отоманских времена. Баш због тога, Бинички је почео са едукацијом музичара и да уноси мелодије и хармоније српске душе, али и да изводи композиције иностране музике које су у то време важиле за најбоље.
Почетком 1904. Године, пошто је војни оркестар био расформиран због различитих проблема,Бинички оснива ,,Музику краљеве гарде“, ангажујући војне музичаре из различитих састава са највише знања и оркестарског искуства. Године 1907, Музикa краљеве гарде постаје ,,Оркестар краљеве гарде“, али се, поставши широко познат и значајан културни фактор, оркестар и данас много чешће среће у музичкој литератури под првобитним називом. У периоду до Првог светског рата, делатност Оркестра краљеве гарде и Станислава Биничког, имала је велики утицај на српске музичке прилике. Неки од тих концерата су значајни датуми у нашој музичкој историји, јер је тада домаћа публика била у прилици да први пут чује нека од грандиозних дела класичне музике, какве су композиције Јозефа Хајдна или Л. В. Бетовена. Међу њима су и композиције са хришћанском тематиком, ораторијуми „Седам речи Христових“ Јозефа Хајдна за соло глас, хор и оркестар, као и „Стварање света“ истог композитора, који је изведен је 7. априла 1908. године у Народном позоришту, а један од значајних догађаја, такође у Народном позоришту, је и „Оперско вече“ одржано 10. новембра 1909. године. Круна свих дотадашњих успеха било је извођење „IX Бетовеновe симфонијe“ за соло гласове, хор и оркестар, које се одиграло 5. априла 1910. године у Народном позоришту, уз учешће, за ту прилику, специјално припремљеног оркестра од 75 музичара, кога су махом чинили музичари Оркестра краљеве гарде, и преко 120 чланова хорског ансамбла, сачињеног од чланова више певачких друштава. Док је Бинички руководио, готово, тромесечним припремама, и на крају самим извођењем, Мирослава Бинички је спремала солисте. О утиску са те вечери, поред осталих, речи хвале написао је у „Српском књижевном гласнику“ и, композитор и диригент, Стеван Христић који је навео да је Београд напокон могао да чује IX Бетовенову симфонију извођењу једног нашег оркестра у свом сјају и лепоти која она носи.
Станислав Бинички је у својим делима најчешће користио фолклорне српске мотиве. Његово најпознатије дело је, прва у српској музици, опера На уранку, опера у једном чину из 1903, на текст Бранислава Нушића, која се сматра првом српском опером са елементима народне музике.
Аутор је већег броја композиција за војне дувачке оркестре: увертире Из мог завичаја, циклуса народних песама у обради На Липару, циклуса Песме из Јужне Србије и Мијатовке, војних маршева На Дрину и Парадни марш. Сматра се да је најпознатији српски марш, На Дрину, Бинички посветио пуковнику Стојановићу, који је погинуо у Колубарској бици.
Композиција је настала 1914 године, а текст који постоји сада и изводи се уз ову композицију написао је Милоје Поповић Каваја за потребе филма „Марш на Дрину“. Бинички је ову свима препознатљиву композицију, снажног духа која многима и данас даје мотивацију и обележава скоро сваку војну или националну свечаност, посветио пре свега првој победи српске војске, која је на Церу до ногу потукла неупоредиво надмоћнију аустроугарску војску. Али поред тога, композитор је био дирнут не само храброшћу српског пука, већ и јуначком погибијом неустрашивог и омиљеног пуковника Стојановића. Композиција је веома брзо стекла изузетну популарност, посебно на Солунском фронту, а изводили су је и многи савезнички оркестри.
Компоновао је музику за бајку Љиљан и оморика, увертиру за Војновићев Еквиноцио, музику за позоришне комаде Пут око света, Наход, Ташана и др.
Kрајем тридесетих година двадесетог века, позван je као уважена личност да по први пут чује новопостављена звона на новој, управо завршеној цркви Светог Александра Невског на Дорћолу у Београду. Према запису у црквеном летопису Бинички је, слушајући, у одушевљењу узвикнуо: „Ето коначно и Београд доби права црквена звона“. То говори и о његов ом односу према националном , али и духовном наслеђу нашег народа.
Станислав Бинички, композитор, диригент, утемељивач српске опере, упокојио се у зиму 1942 године. Сразмерно величини његовог дела, труда и посвећености свом народу још увек му није посвећена довољна пажња. Његова музика надахњивала је и дизала морал српском народу у најтежим ратним тренуцима, а то чини и дан данас. Чувени „чика Сташа“ остао је заувек у својим делима, а и данас његово име носи Војни оркестар Србије који у сарадњи и са другим војним оркестрима где свирају српски музичари са поносом изводи чувени Марш на Дрину и подсећа нас ко смо и какву историју имамо.
Љиљана Поповић
