На празник Спаљивања моштију Светог Саве од Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици ове године је кренула 23. литија до манастира Острог. ”Војска Светог Василија”, како ходочаснике назва отац Предраг Шћепановић у бесједи пред полазак, сада се броји у хиљадама, а на почетку, прије 23 године, могли су се збројати у по пет прстију обје руке. Ријека младости, зрелости, а богами и старачке мудрости, укоритила се овим путем. Пружила је и своје рукавце, па су се благословеном водом Светог Василија окупали и Билећа, Фоча, Херцег Нови, Бар, Требиње, Плужине, Беране, Крагујевац и ко зна све докле је стигла и одакле је све упртила жедне душе Острошком Свецу у загрљај.
На челу подгоричке литије већ поодавно стоји отац Предраг, који готово да зна сваког ходочасника макар по лику, ако не по имену.
По устаљеном обичају прво се са ходочасницима помоли Богу, па онда упути пар ријечи пред полазак на пут.
”Крећемо у 23. годишњу литију ка највећој светињи словенскога југа. Свети Василије је после спаљивања моштију Светог Саве највећи дар који смо дали ми Срби Богу. Зато, идем у његово ходочашће и од овога тренутка па док не стигнем у манастир Острог ја нисам свештеник Предраг Шћепановић, него сам војник Светог Василија. И ви сте сви војници Светога Василија, духовне војске која иде на пут дугачак 38 километара”.
Поред многих младића и дјевојака, у овој литији Светом Василију у сусрет журе и два Бошковића – Гојко и Лука. Један је Баранин, а други Колашинац. Једнако младо газе ових 38 километара, иако је једноме 89 а другом 70 година. Гојко већ више од пола свог живота уочи празника Светог Василија иде пјешке из Бара до Острога, а Бошко је недавно оперисао срце, па ће ове године мало скратити пут.
Ту је и мати Злата, игуманија подавалског манастира Пресвете Богородице Тројеручице и главни ”кривац” за покретање ове литије прије 23 године. Благослов који је она тада добила од блаженопочившег Митрополита Амфилохија, овај молитвени ход и данас осјећа. Мати Злата ходочаснике подсјећа на још једну Митрополитову поуку.
”Христос Васкрсе!…До Христове победе! Друге победе нема. И молите се на овом ходочашћу и за нашу децу у Србији, за наш народ и за све да буде Богу подобно и како Бог заповеда, и само тако и никако другачије не може бити. Никада не смијете да се разочарате, увијек морате бити Христови војници и морамо да се боримо. Не смете бити депресивци, него јунаци. Јунаци, Срби су јунаци”.
На свом положају је и Зоран Благојев Дамјановић, који је већ двадесет година крстоносац у овој литији. На крилима литије смјестили су се барјаци. Све је спремно за полазак. Зазвонише звона са храма и литија крену.
Око три хиљаде ходочасника, мирно, један за другим стадоше иза крста и кренуше литијским, радосним, благословеним ходом на пут који мати Злата назва – од Митрополита Амфилохија до Светог Василија.
Некима од њих је ово прво учешће у литији, а неки су пак прекаљени ходочасници.
Љубиши Јокићу је ово трећи пут да пјешке иде по благослов Светог Василија и ништа му не пада тешко.
” Слава Богу и Светом Василију, идемо у сусрет Светом Василију, ми смо сви Христови борци и једва чекам да кренемо. Лагано је, човјек од срца кад крене може и још више километара да пређе.”
Крстоносац – Зоран Благојев Дамјановић са Жабљака учествује у ходочашћу готово од почетка. Сваке године се осјећа као први пут кад је кренуо, а километри му не представљају напор.
”Осјећам се као и први пут кад сам кренуо – нада, љубав и вјера у спасење. Шта може бити напорно кад све то човјек носи са собом?”
Седамнаестогодишња Анђела Ђековић из Будве је ту са још шест другарица. Ово им је први пут да иду и веома су узбуђене због тога.
” Са другарицама сам, све идемо заједно, нас седам. Из Будве смо. Ја имам седамнаест година и још двије другарице исто, друге двије имају 16, једна 15 и једна 18. Први пут идемо пјешке. Једва чекамо да кренемо и да видимо како пут изгледа”.
Павле из Подгорице такође ходочасти у друштву.
”Из Подгорице сам, са Забјела. Идем први пут. Са друштвом сам, наравно. Лијеп је осјећај бити дио свега овога, а остајемо у Острогу до празника, у понедјељак”.
Другом Подгоричанину, Аранђелу Јеврићу, није први пут да у литији иде из Подгорице по благослов код Светог Василија.
”Мало буде напорно, али издржи се све. Мени је ово 7-8 пут да идем. Остаћу до празника, наравно”.
Часни ход пролази платоом храма. Осмјеси им на лицима, ранчеви на леђима, молитва и радост у срцу.
Загледана у даљину очима пуним суза радосница које прате замицање и последњег ходочасника, испред храма Христовог Васкрсења стоји сама мати Злата.
”Ово су потресни моменти! У свакој души ових дјечака и младића, људи старијих зна се шта је – само жеља за правдом, за истином, за борбом, за праве вредности. Ни један тај дечак и ни једна та душа не иде случајно у ходочашће Светом Василију. То су само чисте мисли и чиста борба за истину и правду и за Христову побједу”.
Видно потрешена нараслим бројем младих људи који хрле у сусрет Острошком Чудотворцу, подсјећа се првих литија и момента када је њена душа завапила за крсним ходом.
”Ову литију и ходочашће смо започели 2002. године са десетак људи. То су била дечица од 5 година. Од тада је прошло 23 године, а то су сада младићи од 28 година. Та прва литија је почела тако што сам гледала крсне ходове у Русији и нисам ништа ни знала о томе ни осјећала. Дете комунизма, ми нисмо имали никакве везе са таквим стварима, иако сам ја била у манастиру и гледала сам неке касете што су нам слали и тамо када сам видела једног човека који није имао ноге до изнад колена, имао је само постављено као неке подлоге од гума за ауто, у томе су му биле завезане ноге, а на рукама је имао као неке потковице на којима је два месеца ходочастио. Када сам ја то видела, у мом срцу је нешто пукло и као да су се отворили векови и као да сам видела све Србе како иду и ходочасте и све манастире – то је чудо једно које се десило у мојој души”.
Оде литија пут Острога. Литија младости, радости, љепоте – најљепша слика која је на празник Спаљивања моштију Светог Саве из Подгорице послата у свијет. Слика која свједочи да из праха изниче храм, у сваком времену и на сваком мјесту у којем је Сава родио Василија и Стефана, момишићке и превлачке мученике, Василије Петра и Симеона, Петар Другог Петра и Амфилохија, а сви они још многе несвете а свете, знане и незнане и ову данашњу благословену литију. И тако даље у вјекове вјекова, амин Боже дај!
О. Б.
Фото: Борис Мусић & Оливера Балабан
