„Овога јутра, умро је неко близу…“, каже велики пјесник.
Упокојио се монах Лазар, умро је умјетник, отишао са овога свијета, нестао из нашег чулног опажаја, градитељ и тиховатељ, зограф и домаћин. Тешко је талентованог човјека, вјерног својој истанчаној и сложеној поетици, особеном размишљању о смислу свијета и човјека у њему, смјестити у неки оквир, рећи истиниту ријеч. Тек кад умре, затварајући свој физички облик, човјек постаје цио, онда се може наслутити његова величина и духовна снага. Смрт тако, парадоксално, умјесто ругобе и коначишта постаје, као мајчина утроба, колијевка новог, нематеријалног, духовног живота. Да ли уопште и постоји неки критеријум за вредновање подвига?! И ко је тај ко има право и потребу да проговори о моралном подвигу мукотрпног монашког и стваралачког живота, о искораку у слободу, о кристализацији лика. Таленат доброг монаха и великог мајстора не налази се само у овом или оном молитвеном подвигу, у овој или оној грађевини, овом или оном светитељском лику који је насликао, или у разноликом и дирљивом свијету дубоких и присних веза са Богом и људима које је остварио, већ у живом споју свега тога, узајамном утицају и унутрашњој повезаности свега што је било градивни материјал аскетског труда и трошења тијела на путу спасења. Умјетност равнотеже, тежак задатак за многе, за изузетног појединца већег разлога за живот нема. Ограничити животно кретање у простору, тај простор унаприједити, загрлити топлотом својих дланова и својих руку, а духу омогућити раст у свим правцима. Додиром са свијетом, стварима и појавама обликовати себе, обликовати ствари и појаве, утицати на људе, најчешће нијеме и слијепе за разнородне и разноврсне облике тога духовног и умјетничког струјања. Подстакнути духовну жеђ.
Монах Лазар, београдско дијете и виолентни сликар, свим својим снагама и оруђима, тијелом и духом, цијелим комплексом свога бића, ударио је на пустињу и на камен. Успостављајући себе и свој свијет, дубоко се укопао у земљу и снажно уклесао у камен да би се дохватио Неба. Ни мекшег удара на природу, ни јачег одјека њеног натприрођења. Радећи изнад људских снага, тражећи облике у огромним масама, својим духом, оком, покретом, бојом и тоном претворио је камен у златни облик крста, пустињу у плодну њиву за будуће словесно сијање. „Дивно су клекли облици у зеници мајстора“, опет би рекао пјесник. А из Заграђа које је спавало, и чекало смјелог изазивача, родио се Град који на гори стоји, Град који је велики неимар извукао из материје, из простора и времена, створивши вјечну љепоту да се у њој без престанка поје пјесма Господња.
И као у оним старим причама о мајсторима који су се узиђивали у своје грађевине, као у миту о сликару који се утопио у ријеку на свом платну, или као у оној умјетничкој теорији о великом дјелу које тражи жртву у лику свога ствараоца (сјетимо се Моцарта и његовога Реквијема), тако је и овај Град, будући завршен и опојан, као последњи украс и свој најважнији садржај у своја племенита камена њедра заувијек, да чека трубе судњега дана, прихватио и смјестио Божијег човјека, монаха Лазара.
И док, оковани свакодневицом и баналним животним изборима, јездимо по површини живота, носећи на леђима пужеве кућице своје жалосне ограничености сјетимо се, на четрдесети дан од упокојења, овог изузетног подвижника духа. И док, на тек завршеном његовом иконопису у цркви Светог Јована, боје полако сазријевају, уочимо колико је велико стваралаштво, Богом надахнуто, лијепо, племенито и добро, колико наш садашњи тренутак, наша ограничена чула приморава да дубље и јасније доживимо слику овог шареног и оног недокучивог свијета којима нас је Господ у својој преизобилној љубави даровао.
И на крају, како би необично учтив, скроман и ћутљив, човјек од мјере и разума, о. Лазар да би спријечио, сваку могућу, како своју, тако и свога саговорника, многоглагољивост и распричаност, често завршавао своје приче и ово мало подсјећање на њега завршићемо његовим ријечима: „ И то је то. И никоме ништа…“
Царство му небеско и вјечни помен!
Весна Тодоровић
