Путеви који су нас довели били су различити, али су нас на крају спојили у једну генерацију. Свако је долазио са својим животним искуством, својим разлозима и својим страхом, а ипак смо се нашли на истом мјесту, у тренутку чији смисао тада нисмо до краја разумјели.

Када смо стигли на Цетиње, нисмо знали шта нас тачно чека. Знали смо само да улазимо у школу која се тек будила, педесет година након духовног пустошења. Били смо четврта генерација обновљене Богословије и већ од првих дана било је јасно да се од нас не очекује да будемо само ђаци. Од нас се тражило да брзо одрастемо.

Посебност богословског живота није у томе што је то нека другачија школа, него у томе што се у њу не долази из исте улице нити из истог краја. На Цетиње смо стизали са различитих страна свијета и са различитих континената. Долазили смо из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Хрватске, Албаније, али и из далеке Аустралије, и свако је у тај долазак уносио своју причу.

Са собом смо носили оно што смо били код куће, навике које се тешко напуштају, нагласке по којима смо се одмах препознавали, успомене које су нас гријале, али и страхове које нисмо знали одмах да изговоримо. Ти страхови нису били исти, али су нас тихо повезивали. Страх од непознатог, од одвајања, од промјене, и од питања да ли смо дорасли позиву због којег смо дошли.

Тако смо се нашли на истом мјесту, различити по свему, а слични у ономе што нас је чекало. И прије него што смо то схватили, почели смо да учимо нешто што није стајало ни у једном уџбенику, како се живи заједно, како се трпи, како се прихватају слабости других и како се, у кратком времену, постаје зрелији него што године допуштају.

Посебно занимљив дио нашег заједничког живота било је међусобно упознавање. Слушати приче о животу у далекој Аустралији за нас је била права привилегија. Сазнавали смо о храни коју дотад нисмо ни пробали, о кенгурима који, како су нам причали, могу оборити човјека једним ударцем, и о аутомобилима који су, по њиховим ријечима, били бољи од европских. Тада сам први пут чуо за Холден, име које нам је звучало готово нестварно, као да припада неком другом свијету.

Ми који смо долазили из Босне и Херцеговине у себи смо носили ратне ожиљке. Са собом смо доносили свједочанства о тешком животу, о страдањима, али и о васкрсењу, о способности човјека да се подигне онда када мисли да је све изгубљено. Те приче нисмо увијек изговарали наглас, али су живјеле у нама.

Колеге из Србије били су снажно свјесни духовног и културног насљеђа које носе. То се осјећало у њиховом говору, у односу према другима. Они који су стигли из Црне Горе осјећали су се, с правом, као своји на своме. Познавали су простор, људе и дух мјеста, што им је у почетку давало извјесну сигурност.

Све те различитости нису нас раздвајале, него су нас постепено обогаћивале. Упознајући једни друге, учили смо да ширимо сопствене видике и да у туђем искуству препознамо дио сопственог пута.

Временом смо успостављали заједничку животну рутину и упознавали професоре и предмете. За разредног старјешину добили смо оца Јована, тада монаха, а данас епископа пакрачко-славонског. Био је строг, али правичан, човјек који је волио ред и тражио дисциплину. Требало нам је времена да се навикнемо једни на друге, али је касније све дошло на своје мјесто.

Знао нас је наградити на необичан начин. Често смо маштали о разним духовним путовањима, како су их други називали, а он нас је у тим замислима подржавао и помагао да их преточимо у стварност. Тако су се рађале идеје које су у почетку изгледале неоствариво.

Почели смо пјешачењем од Острога до Ждребаоника, наставили путевима ка Малој Азији и Цариграду. Још у раним данима говорили смо да ћемо матурску екскурзију остварити управо тамо. Многи су у то сумњали, али како је вријеме пролазило, постајало је јасно да од тог плана нећемо одустати.

Кренули смо аутобусом преко Мораче, Ђурђевих ступова и Студенице, па кроз Србију и Бугарску стигли у Турску. Видјели смо Свету Софију и друге светиње Цариграда, а потом Кападокију, са храмовима укопаним у стијене, које и данас красе остаци древних фресака, тихи свједоци вјере и времена.

Након тог пута матурирали смо на Цетињу и чинило се да ће свако поћи својим путем. Али код нас није било тако. Заједнички живот нас је зближио и учинио браћом. Остали смо у контакту, пратећи животе једни других ма гдје били.

То јединство наставили смо и на Теолошком факултету у Београду. Већина нас је тамо наставила школовање и, што је најважније, те студије смо и привели крају. Вријеме нас није удаљило, него још више повезало.

Круна тог заједништва било је обиљежавање десет година од матуре у Светој земљи. Полако смо се сабирали на аеродрому у Београду, уз радост сусрета, загрљаје и понеку сузу.

На лету ка Јерусалиму, наша радост и спонтаност нису остале непримијећене. Један од стјуарда, груб и нељубазан, често нас је опомињао, а затим и отворено провоцирао, посебно када је уочио мантије и књиге које смо носили. Листао их је и испитивао, као да морамо доказивати право на оно што нам припада.

Тренутак напетости прекинуо је отац Јован. Мирно је скинуо камилавку и на главу ставио црвену беретку, као резервиста чувене 63. падобранске бригаде, и војнички се представио. Напетост је истог часа нестала. На повратку нас је исти тај стјуард служио сасвим другачије, тихо и предусретљиво. Лекција је била научена.

Свету земљу нисмо посматрали само очима, него смо је доживљавали срцем. Ходајући улицама Јерусалима, имали смо осјећај да смо закорачили у Јеванђеље. Пред Гробом Господњим осјетили смо тишину Великог петка и радост Васкрсења. И када се враћаш, схватиш да Света земља не остаје иза тебе, него је носиш у себи.

Убрзо након повратка, отац Јован је изабран за епископа. Сви смо то доживјели као награду, не само за њега, него и за пут који смо као генерација заједно прошли.

Планирали смо да двадесет година од матуре обиљежимо у Сирији, али нам рат то није дозволио. Ипак, након пута у Свету земљу, наша генерација се још више учврстила. Од тада се састајемо сваке године. Ти сусрети су постали наша радост и наша потреба. Посебно нам је драго што су временом постали породични, јер данас на њих долазе и наше супруге и дјеца, која их ишчекују са посебном радошћу.

Сада поново маштамо, овога пута о тридесет година од матуре. Гдје ћемо је обиљежити, још не знамо. Можда у Либану, а можда негдје друго, гдје нас Бог упути.

Највеће благо наше генерације јесте то што су од уплашених младића са Цетиња стасали истински посланици на њиви Господњој. По Христовој заповијести: „Идите и научите све народе“ ( Мт. 28, 19), разишли смо се по свијету, готово по свим континентима.

Једни као епископи, други као свештеници, трећи као професори, градоначелници или честити људи у свом послу. Различити су дарови, али је Дух исти (Прва посланица Коринћанима 12, 4).

Наша путовања и маштања нису била бијег од школе, него њен најдубљи наставак. Дала су нам посебан духовни печат и повезала нас дубље од саме генерацијске припадности.