„Smrt je tajna. To je treći rođendan. Iskreno govorim: ne postoji dan da ne mislim o smrti. Ali proniknuti u dubinu smisla te reči i u doživljaj samog događaja — nikako nije moguće. Mogu da zamislim kako ću ležati u grobu, ali šta doživljava duša, to je nepredstavljivo i ni na koji način se ne može smestiti u moju svest.
Svaki čin pogrebenja , i mirjanina i monaha, prosto je neshvatljiv po svom značenju. Ali za monahe postoji poseban monaški čin opela, on je neobično dubok po svojoj suštini, značajan za dušu i pritom toliko radostan da bih ga uporedio sa Pashalnim kanonom. Kada bi ljudi znali koliko je to blagodatno, verovatno bi ceo svet, makar pred smrt, radi jednog jedinog čina opela, primio monaški postrig. Potvrdu tome možemo videti i u onome što se dogodilo sa žiteljem naše obitelji, shiarhiđakonom Stefanom, koji je umro u 25. godini. Na povratku u Lavru, sa opela mog oca, on je odjednom zamišljeno izgovorio: „A čiji će biti sledeći red posle vašeg tate?“ Odgovorio sam mu: „Možda moj?“ Treba reći da se otac Stefan veoma radovao zbog onoga ko je bolovao od raka. Govorio je: „Kakav srećan čovek! On može da se pripremi, sam sve da razda.“ Došao je maj, i ja vidim da on jedva hoda.
Ja uvek govorim bratiji: „Ako se neko razboli, javite mi.“ Bolest je prirodan obraz, kao i smrt. Mi ne znamo sudove Božije. Ja ne težim da prodirem tamo gde nam je nemoguće; dovoljno mi je ono što mi Gospod daje da živim. Njegova blaga volja prostire se nad svakim, samo da budemo istinski hrišćani i da stojimo u svetoj pravoslavnoj veri. I tada mi se otac Stefan poverava: „Vladiko, mnogo me boli u donjem delu stomaka.“ Kažem mu: „Zašto ćutiš?!“ Ako treba, uvek zovem svog prijatelja Aleksandra Jurjeviča Usenka, direktora Instituta za hirurgiju imeni Šalimova. Već sledećeg dana odveli su oca Stefana tamo. Dan nakon pregleda urađena mu je operacija. Lekar je javio: „Ovde je vodena kila, ali da ne bude još nešto… Uradićemo histologiju, pa ću moći da kažem.“ Posle operacije uzeli smo Stefana kući, a posle nekoliko dana zove me Usenko: „Kod njega su već metastaze u kostima iznad karlice, u nivou bubrega.“ Pitam: „Šta se može učiniti?“
— „Već ništa.“ Treba da posetim bolesnika, ali nije lako nositi takve vesti. Ušao sam kod njega, seo: „Da ti kažem istinu?“ On klimnu glavom: „Recite.“ „Imaš kancer“ On se prekrstio: „Slava Bogu!“ Naš mladi arhiđakon primio je tu vest vrlo mirno, rekao je da su mu tetka i baba bolovale od kancera. Kada su me bratija zamolila da ga postrižem u shimu, počeli smo da razmišljamo koje ime da mu damo. Otac Polikarp je predložio: „Stefan, u čast prvomučenika arhiđakona Stefana.“ On se nije odmah saglasio sa shimom, ali je kasnije prihvatio. I tako smo u pećinama izvršili njegov postrig u viši anđelski obraz. Naravno, suze su me oblivale: znaš da umire mladić svetog života. Ali šta se može učiniti? Na kraju postriga kažem: „Obično se u ovom trenutku čestita… ali ti znaš razlog svog postriga. I ja ti ništa ne mogu reći.“ A on se osmehuje: „Vladiko, ne treba ništa da govorite. Vi ste već sve rekli i sve učinili.“ Blagoslovio sam ga: „Oče Stefane, dok možeš, dolazi na službu i sedi na moje mesto.“
I on je dolazio svaki dan, uvek je proiznosio mirnu jekteniju. Zatim bi seo na stolicu gde sedi namesnik, a posle su ga bratija pod ruke odvodila u keliju. Moram reći da kod njega nije bilo ni najmanjeg straha, ni najmanjeg roptanja, ni najmanje uvređenosti. Samo jednom, kada je majka došla i uzela ga u naručje, a tada je imao već ne više od 35 kg, ona je silno plakala, a on je uzeo štap i bacio ga na nju. Majka mi se požalila, i ja sam ušao kod njega: „Stefane, ponašaš se nepristojno.“ On je zamolio da ona izađe: „Vladiko, meni je i ovako teško, a ona ovde rida, viče po celoj keliji. Već je kasno plakati. Ja sam jedini sin svojih roditelja i toliko brinem,s kim će oni ostati…“ Njegova majka bila je balerina, zaslužna umetnica Krima, a otac — prvi tenor, narodni umetnik Saveza. „Znam da oni ostaju ni sa kim. Toliko mi je žao nje da se to ne može preneti. Ali znam da ih Gospod neće ostaviti.“ (Njegova majka je već bila upokojena: Gospod ju je uzeo na Pashu.) Posle toga sam je urazumio: „Nina, prestani da se ubijaš. Nemoj pred njim da plačeš.“ „Pa kako?! jeca. Ja sam ga kao malog nosila…“ Kažem joj:„I Presveta Bogorodica je držala na rukama Svoga Sina kada su Ga skinuli sa Krsta. Podražavajte Nju.“ Približavao se Stefanov imendan. Kada sam pre toga došao kod njega, on je iznenada rekao: „Vladiko, na dan mog anđela uneće me na rukama u hram na rečima: ‘Pravednik će procvetati kao finiks…’ i svi će ljudi pitati: kakve su to mošti doneli. To će biti moj prvi i poslednji dan anđela.“
Tako se sve i dogodilo. Osmog januara su ga pričestili, i po završetku Liturgije počeo je da se upokojava. Ja sam počeo da čitam Kanon na ishod duše. Zatim sam se sagnuo nad njega: „Oče Stefane, čuješ li me? Daj neki znak.“ I iz oka mu je potekla suza. On je stalno čvrsto držao na grudima postrigalni krst. Na večernjoj službi kivot sa moštima prsta prvomučenika arhiđakona Stefana bio je postavljena u sredini Krstovozdviženskog hrama. I kada je kliros zapevao prokimen: „Pravednik će procvetati kao finiks, kao kedar na Livanu umnožiće se“ bratija je kroz bočna vrata unela kovčeg sa ocem Stefanom u hram i postavila ga pored moštiju arhiđakona Stefana. Svi ljudi su počeli da pitaju: „A kakve su to mošti?“ I prilazeći, celivali su obe grobnice. Opevali smo ga posle ponoći. U pola tri počeli smo Polunoćnicu, zatim Jutrenje, Liturgiju, čin opela, i oko sedam časova, kada je još bilo mračno, sve smo već završili. Sve to vreme, čitavu noć,nad hramom su letele golubice, sve do trenutka dok ga nisu spustili u grob. U januaru, nad Lavrom… Umro je uoči sopstvenog dana anđela, a sahranjen je na imendan, u dan svoga
svetog zaštitnika, kao i moj otac. Jednom, kada smo šetali po manastirskom groblju, Blaženi Vladimir mi je pokazao gde će njega sahraniti kada se upokoji, i gde će sahraniti mene. I eto, posle smrti Stefana došao sam na groblje kada su grobokopači već iskopali raku i praktično polovinu mog mesta zauzeli grobom Stefana.
Počeo sam pomalo da ropćem. A otac Vasilije mi kaže: „Vladiko, ne brinite! Stefana ćemo proslaviti, a vas ćemo položiti.“ Još jedan znameniti momenat. Približilo se četrdeset dana od upokojenja shiarhiđakona, i Blaženi me pozvao: „Recite, vladiko, kako je izgledao Stefan?“ Pokazao sam mu njegovu fotografiju. On je pogledao i zapanjeno rekao: „Slušajte, ja danas ulazim u Uspenski sabor i vidim: posred hrama stoji raka. Na poklopcu rake ikona, a na ikoni on… A zatim je on sa mnoštvom monaha ušao u oltar.“ Kao odgovor, ispričao sam Blaženome drugu zadivljujuću priču. Kada je naš shiarhiđakon još bio pri čistom umu, razgovarali smo s njim i zamolio sam ga: „Oče Stefane, javi mi se u snu kada umreš i ispričaj mi kako si.“ I evo, 8. januara došao sam u keliju posle službe, prethodno ga posetivši. I nekoliko minuta pre jedanaest legao sam da se odmorim. A u deset do dvanaest neko je zakucao na vrata ,otac Vasilije: „Došao je Stefanov otac.“ Pitam: „Da li je Stefan umro?“ „A odakle vi znate?“ „Ja sam ga upravo video.“ „Kako?!“ — zaprepastio se otac Vasilije. A bilo je ovako. Spavao sam, ali kao da sam se već probudio, seo na krevet i vidim, ulazi kod mene otac Stefan, a pored njega dva tako divna mladića u shimničkim odeždama, da se to ne može opisati. On mi kaže: „Vladiko, kod mene je sve dobro, ja sam zdrav.“ Čudim se: „Stefane, ti nisi mogao da ustaneš. Maločas sam bio kod tebe, ležao si nepokretan.“ On se jedva osmehnuo: „Ja sam zdrav, vladiko, i ništa me ne boli.“ Okrenuo se i postao nevidljiv. I čim sam to video, došli su da mi kažu da se otac Stefan upokojio. Tako oni i namesniku i bratiji javljaju o svome kraju. Snovima ne treba verovati, ali ima slučajeva kada Gospod kroz san obaveštava čoveka. Jako sam voleo oca Stefana. Bio je poslušan i pritom revnostan; mnogo smo razgovarali. Imao je lep glas i pevao je na klirosu kod oca Polikarpa.
