„Смрт је тајна. То је трећи рођендан. Искрено говорим: не постоји дан да не мислим о смрти. Али проникнути у дубину смисла те речи и у доживљај самог догађаја — никако није могуће. Могу да замислим како ћу лежати у гробу, али шта доживљава душа, то је непредстављиво и ни на који начин се не може сместити у моју свест.
Сваки чин погребења , и мирјанина и монаха, просто је несхватљив по свом значењу. Али за монахе постоји посебан монашки чин опела, он је необично дубок по својој суштини, значајан за душу и притом толико радостан да бих га упоредио са Пасхалним каноном. Када би људи знали колико је то благодатно, вероватно би цео свет, макар пред смрт, ради једног јединог чина опела, примио монашки постриг. Потврду томе можемо видети и у ономе што се догодило са житељем наше обитељи, схиархиђаконом Стефаном, који је умро у 25. години. На повратку у Лавру, са опела мог оца, он је одједном замишљено изговорио: „А чији ће бити следећи ред после вашег тате?“ Одговорио сам му: „Можда мој?“ Треба рећи да се отац Стефан веома радовао због онога ко је боловао од рака. Говорио је: „Какав срећан човек! Он може да се припреми, сам све да разда.“ Дошао је мај, и ја видим да он једва хода.
Ја увек говорим братији: „Ако се неко разболи, јавите ми.“ Болест је природан образ, као и смрт. Ми не знамо судове Божије. Ја не тежим да продирем тамо где нам је немогуће; довољно ми је оно што ми Господ даје да живим. Његова блага воља простире се над сваким, само да будемо истински хришћани и да стојимо у светој православној вери. И тада ми се отац Стефан поверава: „Владико, много ме боли у доњем делу стомака.“ Кажем му: „Зашто ћутиш?!“ Ако треба, увек зовем свог пријатеља Александра Јурјевича Усенка, директора Института за хирургију имени Шалимова. Већ следећег дана одвели су оца Стефана тамо. Дан након прегледа урађена му је операција. Лекар је јавио: „Овде је водена кила, али да не буде још нешто… Урадићемо хистологију, па ћу моћи да кажем.“ После операције узели смо Стефана кући, а после неколико дана зове ме Усенко: „Код њега су већ метастазе у костима изнад карлице, у нивоу бубрега.“ Питам: „Шта се може учинити?“
— „Већ ништа.“ Треба да посетим болесника, али није лако носити такве вести. Ушао сам код њега, сео: „Да ти кажем истину?“ Он климну главом: „Реците.“ „Имаш канцер“ Он се прекрстио: „Слава Богу!“ Наш млади архиђакон примио је ту вест врло мирно, рекао је да су му тетка и баба боловале од канцера. Када су ме братија замолила да га пострижем у схиму, почели смо да размишљамо које име да му дамо. Отац Поликарп је предложио: „Стефан, у част првомученика архиђакона Стефана.“ Он се није одмах сагласио са схимом, али је касније прихватио. И тако смо у пећинама извршили његов постриг у виши анђелски образ. Наравно, сузе су ме обливале: знаш да умире младић светог живота. Али шта се може учинити? На крају пострига кажем: „Обично се у овом тренутку честита… али ти знаш разлог свог пострига. И ја ти ништа не могу рећи.“ А он се осмехује: „Владико, не треба ништа да говорите. Ви сте већ све рекли и све учинили.“ Благословио сам га: „Оче Стефане, док можеш, долази на службу и седи на моје место.“
И он је долазио сваки дан, увек је произносио мирну јектенију. Затим би сео на столицу где седи намесник, а после су га братија под руке одводила у келију. Морам рећи да код њега није било ни најмањег страха, ни најмањег роптања, ни најмање увређености. Само једном, када је мајка дошла и узела га у наручје, а тада је имао већ не више од 35 кг, она је силно плакала, а он је узео штап и бацио га на њу. Мајка ми се пожалила, и ја сам ушао код њега: „Стефане, понашаш се непристојно.“ Он је замолио да она изађе: „Владико, мени је и овако тешко, а она овде рида, виче по целој келији. Већ је касно плакати. Ја сам једини син својих родитеља и толико бринем,с ким ће они остати…“ Његова мајка била је балерина, заслужна уметница Крима, а отац — први тенор, народни уметник Савеза. „Знам да они остају ни са ким. Толико ми је жао ње да се то не може пренети. Али знам да их Господ неће оставити.“ (Његова мајка је већ била упокојена: Господ ју је узео на Пасху.) После тога сам је уразумио: „Нина, престани да се убијаш. Немој пред њим да плачеш.“ „Па како?! јеца. Ја сам га као малог носила…“ Кажем јој:„И Пресвета Богородица је држала на рукама Свога Сина када су Га скинули са Крста. Подражавајте Њу.“ Приближавао се Стефанов имендан. Када сам пре тога дошао код њега, он је изненада рекао: „Владико, на дан мог анђела унеће ме на рукама у храм на речима: ‘Праведник ће процветати као финикс…’ и сви ће људи питати: какве су то мошти донели. То ће бити мој први и последњи дан анђела.“
Тако се све и догодило. Осмог јануара су га причестили, и по завршетку Литургије почео је да се упокојава. Ја сам почео да читам Канон на исход душе. Затим сам се сагнуо над њега: „Оче Стефане, чујеш ли ме? Дај неки знак.“ И из ока му је потекла суза. Он је стално чврсто држао на грудима постригални крст. На вечерњој служби кивот са моштима прста првомученика архиђакона Стефана био је постављена у средини Крстовоздвиженског храма. И када је клирос запевао прокимен: „Праведник ће процветати као финикс, као кедар на Ливану умножиће се“ братија је кроз бочна врата унела ковчег са оцем Стефаном у храм и поставила га поред моштију архиђакона Стефана. Сви људи су почели да питају: „А какве су то мошти?“ И прилазећи, целивали су обе гробнице. Опевали смо га после поноћи. У пола три почели смо Полуноћницу, затим Јутрење, Литургију, чин опела, и око седам часова, када је још било мрачно, све смо већ завршили. Све то време, читаву ноћ,над храмом су летеле голубице, све до тренутка док га нису спустили у гроб. У јануару, над Лавром… Умро је уочи сопственог дана анђела, а сахрањен је на имендан, у дан свога
светог заштитника, као и мој отац. Једном, када смо шетали по манастирском гробљу, Блажени Владимир ми је показао где ће њега сахранити када се упокоји, и где ће сахранити мене. И ето, после смрти Стефана дошао сам на гробље када су гробокопачи већ ископали раку и практично половину мог места заузели гробом Стефана.
Почео сам помало да ропћем. А отац Василије ми каже: „Владико, не брините! Стефана ћемо прославити, а вас ћемо положити.“ Још један знаменити моменат. Приближило се четрдесет дана од упокојења схиархиђакона, и Блажени ме позвао: „Реците, владико, како је изгледао Стефан?“ Показао сам му његову фотографију. Он је погледао и запањено рекао: „Слушајте, ја данас улазим у Успенски сабор и видим: посред храма стоји рака. На поклопцу раке икона, а на икони он… А затим је он са мноштвом монаха ушао у олтар.“ Као одговор, испричао сам Блаженоме другу задивљујућу причу. Када је наш схиархиђакон још био при чистом уму, разговарали смо с њим и замолио сам га: „Оче Стефане, јави ми се у сну када умреш и испричај ми како си.“ И ево, 8. јануара дошао сам у келију после службе, претходно га посетивши. И неколико минута пре једанаест легао сам да се одморим. А у десет до дванаест неко је закуцао на врата ,отац Василије: „Дошао је Стефанов отац.“ Питам: „Да ли је Стефан умро?“ „А одакле ви знате?“ „Ја сам га управо видео.“ „Како?!“ — запрепастио се отац Василије. А било је овако. Спавао сам, али као да сам се већ пробудио, сео на кревет и видим, улази код мене отац Стефан, а поред њега два тако дивна младића у схимничким одеждама, да се то не може описати. Он ми каже: „Владико, код мене је све добро, ја сам здрав.“ Чудим се: „Стефане, ти ниси могао да устанеш. Малочас сам био код тебе, лежао си непокретан.“ Он се једва осмехнуо: „Ја сам здрав, владико, и ништа ме не боли.“ Окренуо се и постао невидљив. И чим сам то видео, дошли су да ми кажу да се отац Стефан упокојио. Тако они и намеснику и братији јављају о своме крају. Сновима не треба веровати, али има случајева када Господ кроз сан обавештава човека. Јако сам волео оца Стефана. Био је послушан и притом ревностан; много смо разговарали. Имао је леп глас и певао је на клиросу код оца Поликарпа.
