Sveti mučenik Jovan Vladimir, knez Srpski
Ovaj sveti i slavni kralj srpski i divni mučenik Hristov, Jovan Vladimir, izraste iz blagočestivog i carskog korena koji vladaše u srpskim kneževinama Zahumlju i Prevali (koja se još zvaše Dioklitija, Duklja ili Zeta). Njegov deda zvaše se Hvalimir i imađaše tri sina: Petrislava, Dragimira i Miroslava. Petrislav primi na upravu Zetu (Duklju), Dragimir Travuniju (Trebinje) i Hlevnu (Hum), a Miroslav Podgorje. No Miroslav ne imađaše dece te i njegova država dođe u vlast Petrislavu koji za naslednika imaše sina svoga, ovog blaženog Vladimira. I tako se Vladimir zacari (u drugoj polovini desetoga veka) u Duklji i ostalim predelima Ilirije i Dalmacije, a prestonica mu beše kod crkve Prečiste Djeve Marije u oblasti Krajini (na zapadnoj strani Skadarskog Jezera).
Blaženi Vladimir od detinjstva bi ispunjen darovima duhovnim – beše krotak, smiren, ćutljiv, bogobojazan i čist životom, prezirući sve privlačnosti zemlje i revnujući za sve ono što je uzvišeno i božansko. Kako veli za njega i vizantijski istoričar Kedrin, on je bio “čovek pravičan i miroljubiv i pun vrlina”. Njega isto tako pohvaljuje i drevni slovenski letopisac Pop Dukljanin u svom Letopisu zvanom “Kraljevstvo Slovena” (glava 36). U ranoj mladosti on provede neko vreme kod nekog dobrog vojskovođe da se uči ratnoj veštini. Iako sve to on dobro izuči, on u sebi spoji viteštvo i pobožnost, to jest pravo hrišćansko blagočešće. On marljivo izuči i Sveto Pismo, i beše veoma milosrdan prema bednima i siromašnima. Znanjem Svetoga Pisma i milosrđem uspeo je da mnoge bogumile i druge jeretike povrati k veri pravoslavnoj. U životu i vladanju svome on u svemu rasuđivaše mudro, i mudro vladaše podanicima svojim, zbog čega ljubljen bi od sviju. Uz to još, on razasla učitelje po narodu da poučavaju ljude pravoslavnoj veri i nauci Hristovoj, a jeretike da obraćaju ka Istini. A i crkve i manastire on podizaše, kao i bolnice i stranoprijemnice. Jednom rečju, on, iako car na zemlji i moćni vladar, beše krotki sluga Nebeskoga Cara Hrista i Carstva Božjeg, koje nije od ovoga sveta, ali za koje se ovaj blaženi već od detinjstva beše opredelio. Zato njega i bi udostojen, kao što ćemo dalje videti.
Živeći tako bogougodno, u stalnim i usrdnim molitvama Bogu i dobročinstvima, blaženi kralj Jovan Vladimir imađaše teške borbe i iznutra i spolja, iznutra sa jereticima bogumilima a spolja sa zavojevačima: carem Samuilom i carem Vasilijem. Samuilo, car Bugarski, krenu u rat sa velikom vojskom na državu ovog blaženog i htede je pokoriti sebi. Sveti i hristoljubivi kralj Vladimir, štedeći krv čovečiju i ljubeći većma mir nego rat, ukloni se sa svojima u planinu zvanu Oblik (ili Kosogor). Prešavši reku Bojanu i opkolivši grad Ulcinj, Samuilo opkoli tada i ovu goru na kojoj beše sveti kralj sa svojom vojskom. Na toj kosoj gori (= Kosogor) behu zmije jedovite i otrovnice, te golemu muku nanošahu vojsci. Jer kad bi koga ujele, taj je odmah umirao. Sveti Vladimir se tada pomoli Bogu sa suzama da mu svemogući Bog oslobodi narod od te kužne smrti. I usliši Bog molitvu sluge Svoga, i zmije prestaše nadalje ujedati, i od tada do sada nikoga ne ujedaju, a ako koga i ujedu ne bude mu ništa. Međutim car Samuilo posla glasnika kralju Vladimiru da sa svima koji behu s njim siđe sa gore, ali kralj to ne učini. Onda se tu kao izdajnik Juda nađe knez toga mesta koji nezlobivog kralja izdade caru Samuilu, te ga ovaj zarobi i posla na zatočenje. A pred svoje zarobljavanje kralj Vladimir skupi sve svoje oko sebe i stade im ovako govoriti: Čini mi se, braćo, da meni predstoji ispuniti onu reč evanđelsku koja kaže: Dobar pastir polaže dušu svoju za ovce svoje. Bolje će biti, dakle, da ja sam položim dušu svoju za sve vas i da dobovoljno predam telo svoje da ga ubiju, nego da vi propadnete od gladi i od mača. Izgovorivši to, on se oprosti sa svima i otide k caru, a ovaj ga svezana posla u svoj prestoni grad Prespu (kraj Ohrida) na zatočenje. Samuilo zatim za vojskom udari na gradove Kotor i Dubrovnik, osvoji ih i popali, i dalje sa vojskom porobi i osvoji Bosnu i Rašku, pa se sa bogatim plenom vrati doma.
Vladimir blaženi seđaše tako u tamnici u Prespi i moljaše se Bogu danonoćno. Tu mu se javi anđeo Božji koji ga okrepi i javi mu da će ga Bog uskoro osloboditi iz tamnice, ali da će on posle toga mučenik postati i neuveli venac večnog života u Carstvu Nebeskom zadobiti. A car makedonski Samuilo imađaše kćer po imenu Kosaru, zvanu još i Teodora, koja, Svetim Duhom nadahnuta, imađaše veliko milosrđe prema ubogima i sužnjima, i često pohađaše tamnice i sužnje tešaše. Ona izmoli od oca dozvolu da sa svojim devojkama siđe u tamnicu i opere noge sužnjima, što joj otac i dozvoli. No Kosara videvši Vladimira, rascvetana mladošđu, ponizna i skromna, i kako je pun mudrosti i razuma Božjeg, zavole ga srcem. Zavole ga ne iz pohote, nego što se sažali na mladost i lepotu njegovu, i što htede da ga oslobodi iz tamnice. Kosara izađe pred oca svoga i zamoli ga da joj da ovoga roba za muža. Ne mogaše otac otkazati kćeri svojoj, jer ju je mnogo voleo i znao za Vladimira da je od kraljevske krvi, te joj ispuni molbu i izvede Vladimira iz tamnice. Samuilo dade Vladimiru Kosaru za ženu i svu mu državu povrati, kraljevinu otaca njegovih, i još mu dade zemlju Dirahijsku (Dračku), i isprati ga s čašću i mnogim darovima. Samuilo takođe povrati i stricu Vladimirovom Dragomiru njegovu zemlju Trivuniju (Trebinje).
Blaženi kralj Vladimir, stigavši domu svome sa suprugom svojom Kosarom, bi dočekan od svojih sa velikom radošću. I življaše od tada sa Kosarom sveto i celomudreno. Jer on usavetova ženu svoju da drže devičanstvo, pošto su devstvenici, reče, slični Anđelima. I celomudrena Kosara ga posluša, te življahu u celomudrenosti i svakoj vrlini ljubeći Boga i služeći Mu dan i noć. I kraljevaše nad poverenim mu narodom sa strahom Božjim i pravdom.
U to vreme samodržac grčki Vasilije II Makedonac (976-1025 g.) iziđe sa mnogom vojskom na cara bugarskog Samuila i u klancima gore Belasice strahovito potuče njegovu vojsku (1014. godine). Od silne tuge i žalosti za vojskom Samuilo na prečac umre, a car Vasilije dođe čak do Ohrida. Samuilovo carstvo primi u nasleđe njegov sin Gavrilo Radomir, no posle nepune godine on bi ubijen od Jovana Vladislava, svoga brata stričevića. A to beše i porodična osveta, jer otac Vladislavljev Aron bio je ranije ubijen na zapovest brata mu Samuila. Grčki car Vasilije pođe tada na Vladislava želeći da potpuno potčini sebi bivše carstvo Samuilovo. Lukavi pak uzurpator Vladislav nastojaše da na prevaru domami k sebi i ubije blaženog kralja Vladimira.
Jednoga dana izađe sveti Vladimir u dubravu blizu grada sa tri svoja velikaša, i vide u šumi jednog orla kako kruži, a na plećima mu blistaše sjajni kao sunce časni Krst. Zatim orao položi Krst na zemlju i postade nevidljiv. Blaženi kralj tada sjaha s konja i pokloni se Krstu Hristovom i na njemu raspetome Gospodu, pa onda naredi da se na tom mestu sagradi crkva; pritom i sam dade veliki prilog. Kada crkva bi podignuta, onda ovaj Časni Krst bi u nju položen, i tu sveti kralj hođaše po danu i po noći na molitvu i svenoćna bdenja. Jer on oseti da se približi vreme da primi venac mučenički, za kojim je i sam toliko žudeo.
A Vladislav, ubica svog bratučeda Radomira, Kosarinog brata, zavideći svetom kralju, i u svome vlastoljublju želeći da se domogne i Vladimirovog kraljevstva, reši se da ga na prevaru ubije. Zato ga pozva k sebi u Prespu na tobožnji dogovor. Ne verujući u iskrenost svoga brata od strica i naslućujući neku podvalu, mudra Kosara izmoli od svoga muža da ona prva otide na dogovor, ne bi li tako spasla blaženog Vladimira od nepravednog ubistva. No lukavi Vladislav obmanu i sestru, a svetom kralju posla po izaslanicima zlatni Krst pozivajući ga da dođe i obećavajući mu da mu se ništa zlo neće desiti. Obmanuta Kosara nije mogla raspoznati nož medom premazan. A sveti kralj odgovori Vladislavu: Znamo da Gospod naš Isus Hristos, Koji je za nas postradao, nije na zlatnom ili srebrnom Krstu raspet bio, nego na drvenom. Ako ti je dakle vera prava i reči istinite, pošlji mi po sveštenim ljudima Krst od drveta, i na veru u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, uzdajući se u Životvorni Krst i Časno Drvo, doći ću. Tada verolomni i lukavi Vladislav dozva dva episkopa i jednoga pustinjaka, i pretvarajući se pred njima da pošteno misli, dade im Krst od drveta, i posla ih kralju. Sveti kralj krete tada na put, i u pratnji Anđela približavaše se dvoru Vladislavljevom. Uz put se stalno moljaše Bogu i, kao što kaže Dukljanin u svom Letopisu, svrativši u jednu crkvu on se ispovedi i pričesti svetim Telom i Krvlju Hristovom.
Prošavši kroz sve zasede Vladislavljeve sveti kralj najzad stiže u Prespu. Kada ga vide Vladislav gde mu dolazi, ustremi se na njega i udari ga mačem, ali mu ne naudi. Međutim Vladimir se ne uplaši već reče: Hoćeš da me ubiješ, brate, ali ne možeš! Pa istrgnuv svoj mač dade mu ga govoreći: Uzmi i ubij me, gotov sam na smrt kao Isak i Avelj. A Vladislav, pomračen umom, uze mač i otseče glavu svetom mučeniku. Svetitelj pak uze glavu svoju rukama svojim, pa usede na konja i odjuri pomenutoj crkvi. I kad stiže crkvi sjaha s konja i reče: U ruke Tvoje, Gospode, predajem duh moj! A ubica se posrami i uplaši od takvog preslavnog čuda, pa pobeže sa svojima. I tako blaženi Jovan Vladimir primi venac mučenički i promeni carstvo zemaljsko za Carstvo Nebesko, 22. maja 1015. godine”.
Česno telo svetoga kralja Mučenika episkopi i klirici uzeše i sa pesmama i slavopojima pogreboše u istoj crkvi blizu Prespanskog Jezera, uz veliki plač i ridanje supruge mu Kosare. Gospod pak, hoteći objaviti zasluge blaženog mučenika Vladimira, učini te mnogi koji dolažahu na njegov grob u crkvu i moljahu se, dobiše isceljenja. A prve noći mnogi videše na grobu kralja Mučenika čudesnu božansku svetlost, kao kad mnoge sveće gore. To uplaši bugarskog cara, i on dopusti Kosari da uzme telo svetiteljevo i prenese ga gde god hoće. I ona uze telo svetoga kralja i odnese u mesto vladavine njegove Krajinu, i česno ga položi u crkvi Presvete i Prečiste Bogomatere Djeve Marije. Tu sveto telo kralja Mučenika ležaše celo i netljeno, i iz sebe ispuštaše divni miris kao da je mnogim aromatima namazano, a u ruci držaše onaj Krst koji je od cara dobio. U tu se crkvu silan narod svake godine o prazniku njegovu, 22. maja, sakupljaše, i zaslugama i zastupništvom njegovim mnoga se čuda dešavahu onima koji se čistim srcem moljahu. A česna supruga njegova Kosara, zbog iskrene ljubavi koju imaše prema svetom suprugu svome, zamonaši se pri toj crkvi i provede ostatak dana života svoga u pobožnosti i svetom življenju. Kada se pak upokoji bi i ona pogrebena čelo nogu supruga svoga.
Međutim, Vladislav ubica nadaše se održati carstvo svoje bugarsko i još mu prisajediniti i srpsko, te stoga s vojskom dođe pod Drač i opasno ga opsede. Ali, tu ga porazi nevino prolivena krv svetog Vladimira, i on pogibe pri spomenutoj opsadi Drača početkom 1018. godine, lišivši sebe i privremenog i večnog života. Po kazivanju Dukljaninovom, njemu se tada javi naoružani vojnik sa likom svetog Vladimira. A kad on stade vikati i bežati, Anđeo ga porazi, te se on sruši i umre i telom i duhom. A grčki car Vasilije II lako zauze Ohrid i Drač i pobednički se vrati u Carigrad.
Svete mošti svetog Hristovog mučenika, pravednog kralja srpskog Jovana Vladimira, biše posle dva veka (oko 1215. g.), u vreme blagovernog srpskog kralja Stevana Prvovenčanog, prenesene najpre u grad Drač, zbog čega se svetitelj slavi i kao zaštitnik Drača, a nešto kasnije biše prenesene u njegov manastir Svetog Jovana (albanski: Šin-Đon) kod grada Elbasana u srednjoj Albaniji. Od tada se u ovom manastiru, posvećenom svetom kralju Mučeniku (a po predanju tu je sam sveti Kralj još za života podigao bio zadužbinu-crkvu posvećenu Presvetoj Bogorodici), svake godine o njegovom prazniku okupljala masa vernog naroda, i na molitve Svetiteljeve mnoga isceljenja i blagodatne dare dobijala. I sav narod pravoslavni, i srpski i grčki i arbanaški, nazivali su svetog Mučenika čudotvorcem i mirotočcem. Crkvu u kojoj počivaju mošti Svetiteljeve iz temelja je obnovio 1381. godine albanski knez Karlo Topija, srodnik po krvi kralja Francuske, o čemu postoji zapis na samoj crkvi (na grčkom, latinskom i srpskom). Svetom kralju Mučeniku ubrzo je bilo napisano Žitije i Služba, i to najpre na srpskom jeziku, pa onda i na grčkom. O tome govori izdavač grčke Službe (“Akolutije”) i Žitija (Sinaksara) Svetiteljevog, Jovan Papa, rodom iz grada Neokastra (tj. Elbasana), kada ga je u Veneciji štampao 1690. godine. Ali pošto su srpska Služba i Žitije nekako bili zagubljeni, svetogorski hilendarski jeromonasi i proigumani, Luka i Partenije, preveli su ih sa grčkog opet na srpski, i uz ispravke i dopune (osobito u Žitiju) tršćanskog paroha i poznatog agiografa Vićentija Vakića, to je štampao 1802. g. u Veneciji Hadži-Teodor Mekša, trgovac iz Trsta. Odavde je tu Službu i Žitije svetog kralja Vladimira uneo u Srbljak mitropolit Beogradski Mihailo, 1861. godine. Godine 1925. podignuta je crkva ovome krunisanom Mučeniku Hristovom kod manastira Svetog Nauma, na Ohridskom jezeru, kao ktitoru ovog slavnog manastira.
Neka bi Bog Svemilostivi svetim molitvama ovoga Svog Mučenika i Čudotvorca pogledao na ljude Svoje i na nasleđe Svoje, i učinio konac mučenjima i izbavio nas od vidljivih i nevidljivih neprijatelja naših. Da se slavi Bog u Trojici: Otac, Sin i Duh Sveti, Trojica jednosušna i nerazdeljiva, u beskonačne vekove. Amin.
Sveti mučenik Vasilisk. Spomen Drugog Vaseljenskog Sabora. Sveti pravedni Melhisedek, car Salimski
