Prepodobni Teodor Sikeot

Kalendar za 5. maj

Prepodobni Teodor Sikeot

Prepodobni Teodor rodi se u selu Sikeo u Galatiji, zbog čega bi prozvan Sikeot. Mati njegova Marija zače ga sa službenikom cara Justinijana Velikog Kozmom. A kada ga zače, mati njegova te noći usni ovakav san: ogromna svetla zvezda siđe s neba u njenu utrobu. Ona ispriča svoj san svojoj majci Elpidiji i sestri Dispeniji. Zatim ode jednom prozorljivom starcu, koji je nedaleko od sela provodio otšelnički život u Bogu, i ispriča mu svoje snoviđenje. Starac joj dade duhovne savete i pouke o bogougodnom životu, pa joj reče: Dete što se u tebi začelo biće zaista veliki čovek ne samo pred ljudima nego i pred Bogom, jer svetla zvezda označava carsku slavu, kako to mudri tumači snova objašnjavaju. Ali u tvom slučaju, to ne pretskazuje carsku vlast na zemlji, već zvezda koju si videla pretskazuje slavu vrlina i blagodati Božje, koju Bog izli u začeto tobom. Jer Bog često osvećuje sluge svoje u utrobi pre rođenja njihova. – Pošto prozorljivi starac izreče ovo proroštvo Mariji, i pouči je kako treba, on je otpusti s mirom. Za ovaj slučaj doznade i episkop Anastasiopoljski. Teodosije, i on takođe smatraše da to snoviđenje znači da će začeto dete biti svetlost svetu.

Vrativši se kući od starca, Marija po savetu njegovom življaše bogougodno u celomudriju bezmužnom. Življaše u kući sa svojom majkom i sestrom. A kad dođe vreme da rodi, ona rodi ovog slugu Božjeg. I po propisu hrišćanskom bi kršten, i nadenuše mu ime Teodor, koje znači Božji dar. Ovo samo ime pokazivaše, da će dete biti veliki dar svetu od Boga. A kad detetu bi šest godina majka nameravaše da ga pre vremena posveti vojnom zvanju, i spremaše mu zlatan pojas i skupoceno odelo što je potrebno, i željaše da ide u Carigrad da tamo upiše svoga sina u carske vojnike. Ali joj se u snu javi sveti velikomučenik Georgije, i reče joj: Zašto si, ženo, takvu odluku donela o tvom sinu? Ne muči se uzalud, jer je Nebeski Car namenio tvoga sina sebi.

Probudivši se, Marija stade plakati i govoriti: Približi se smrt mome detetu; ono će skoro umreti. – Smatrala je da to znače reči svetog velikomučenika Georgija. Ali dete rastijaše i beše napredno. Kad mu bi osam godina, majka ga dade u školu. I blagodaću Božjom on se bolje učaše od sve dece, i svi ga voljahu zbog njegove dobre naravi. Za vreme dečjih igara on se pokazivao vrlo pametan: pazio je na svaku svoju reč. nikada se nije kleo niti ružne reči govorio, pa je to i drugoj deci zabranjivao; sve je svađe i zađevice među decom uklanjao.

U kući Marije i njene majke življaše neki starac Stefan, čovek pobožan i bogobojažljiv, i poštovahu ga kao oca zbog njegovog vrlinskog života. U toku svete Četrdesetnice Stefan se svakog dana postio do uveče, i uveče je jeo malo hleba i pio malo vode. Videći to, dečko Teodor se raspali božanskom ljubavlju, i stade podražavati njegovo pošćenje: uzdržavao se svakog dana sve do uveče. Kada se u podne vraćao iz škole kući, majka ga nuđaše da jede s njima, ali on nije hteo. Zatim, da bi izbegao to nuđenje, on prestade da u podne dolazi kući, ostajao je u školi sve do uveče, a uveče najpre odlazio sa Stefanom u crkvu na bogosluženje, pričešćivao se s njim prečistog Tela i Krvi Hrista Boga našeg, i kasno dolazio doma, i onda uzimao parče hleba i malo vode. Majka i ostali ukućani navaljivahu na njega da jede varivo i ostala jela, ali on nipošto nije hteo. I moli majka učitelja da ga u podne pušta kući, da bi ga naterali da s njima ruča, pošto od nejedenja beše veoma omršao. Ali on, pušten u podne od učitelja, nije odlazio doma već na obližnji brežuljak, na kome beše crkva svetog velikomučenika Georgija. Tamo mu se sveti Velikomučenik javljaše na javi u obličju divnog mladića, uvođaše ga u crkvu, i on se u crkvi bavljaše čitanjem sve dok podne ne prođe. Čim bi podne prošlo, on je iz crkve, tobož kao od kuće, opet odlazio u školu. A uveče kad bi majka pitala, zašto nije došao na ručak, on je odgovarao da je bio zadržan u školi pošto nije bio naučio lekciju. I opet majka moli učitelja da joj pušta Teodora u podne za ručak, a učitelj joj se zakle da ga je, posle prve njene molbe, svakog dana puštao u podne sa ostalom decom. I kad majka saznade da Teodor u podne odlazi na brežuljak u crkvu, ona posla nekoliko slugu svojih da ga silom dovedu otuda. I prećaše mu mnogo, da dolazi na ručak, ali je on ne slušaše već i dalje upražnjavaše uzdržanje.

Kada Teodoru beše deset godina, na njihovo selo naiđe neka boleština, od koje mnogi bolovahu i umirahu, pa se i Teodor smrtno razbole od nje. Njegovi ga jedva živa odneše u obližnju crkvu svetog Jovana Krstitelja i položiše pred oltar; a u kubetu crkvenom beše izobražen lik Spasiteljev, sa njega kanuše dve kaplje rose na bolesnog dečka, i on odmah ozdravi, i ode doma blagodareći Boga.

Noću, dok je Teodor sa svima svojima spavao dubokim snom, dolazio je k njemu sveti velikomučenik Georgije, i budio ga govoreći mu: Ustaj, Teodore, Zornjača je izašla, vreme je za jutarnje bogosluženje, hajdemo u crkvu svetog Georgija! I dečko je odmah žurno i s radošću ustajao. U početku mu se sveti Georgije javljao u obličju starca Stefana koji je živeo u njihovom domu; a zatim mu se stade javljati u svom vlastitom obličju, budeći ga svake noći i vodeći ga svojoj crkvi. Na putu pak demoni, želeći da uplaše dečaka, pretvarahu se u vukove i u razno zverinje, i kidisahu na njega, ali sveti mučenik Georgije koji je išao ispred njega sa kopljem u ruci razgonjaše ta strašna priviđenja i govoraše Teodoru da se ne boji.

Pošto se to dešavalo svake noći, majka i ostali ukućani, budeći se noću, stadoše primećivati kako Teodora nema na postelji, i čuđahu se. I doznadoše da odlazi u crkvu. Samo nisu mogle da objasne kako se on tako nečujno izvuče iz postelje i iz kuće. Usto se majka njegova bojaše da ga zverovi ne rastrgnu, jer se u to vreme beše proneo glas kako neki vuk grabi ne samo stoku već i malu decu. Zato mu majka najstrožije zabrani da ne izlazi iz kuće u crkvu pre no što sunce izgreje, pošto je mesto pusto. Ali blaženi dečak nikako ne slušaše majku, već u određeno vreme, buđen svetim Georgijem, odlažaše u crkvu, i niko nije znao.

No jednom probudiše se u zoru majka Teodorova i ostali ukućani, pa kad Teodora ne nađoše u postelji, napuniše se gneva i otrčaše u crkvu, i izvukoše ga otuda. Majka ga dohvati za kosu, i tako ga odvuče do kuće silno ga bijući. I celog dana ga ne pusti iz kuće. A kad pade noć, ona ga čvrsto priveza za postelju, da ne bi mogao izaći. I te noći sveti velikomučenik Georgije javi se u snu Teodorovoj majci i ostalim ukućanima, preteći im isukanim mačem i govoreći: Glave ću vam otseći, ako dečaka još budete bili i branili mu da dolazi kod mene.

Prestravljene, žene se trgoše iz sna i jedna drugoj ispričaše o Velikomučenikovom javljanju i pretnji. No naročito ih uplaši to, što sve imađahu isto viđenje u snu. I odmah odrešiše dečaka svetog, milovahu ga i moljahu da se ne ljuti na njih što su ga bile. I raspitivahu ga, kako se to on ne boji zverova kada pre zore odlazi od kuće u crkvu? A on kaza kako ga svake noći budi jedan presvetli mladić i vodi u crkvu štiteći ga uz put od svake opasnosti. Žene onda shvatiše da mu se to javlja i štiti ga sveti velikomučenik Georgije, koga i one videše u snu. I od toga doba ništa ne branjahu Teodoru već ga prepustiše Božjem promislu, govoreći: Neka bude volja Gospodnja!

Nedaleko od njihove kuće beše crkva svetog mučenika Emilija, koji u galatijskom gradu Ankiri bi za vreme bezakonog cara Julijana Otstupnika silno mučen pa onda na krst raspet. U tu crkvu blaženi Teodor uđe jednom, i ostade svu noć na molitvi. U ponoći zadrema, i imađaše ovakvo viđenje: stajaše on pred nekim carem koji je sedeo na prestolu u velikoj slavi, okružen mnoštvom vojnika, a s desne strane careve bejaše jedna presvetla žena u porfiri. I ču on gde mu car govori: Podvizavaj se, Teodore, da bi dobio savršenu nagradu u carstvu nebeskom. A i na zemlji ja ću te proslaviti pred ljudima.

Ovo viđenje imađaše Teodor u svojoj dvanaestoj godini. I od toga časa Teodora zahvati još veća čežnja za Bogom i ljubav prema Bogu, i on se stade još više truditi. Tako, on se zatvori u jednu sobu u svojoj kući, i provede u dobrovoljnom zatvoru od Bogojavljenja do Cveti, upražnjavajući se u pošćenju i molitvi i čitanju, i razgovarajući samo s Bogom. A naročito za vreme svete Četrdesetnice, prve i sredoposne nedelje, ne progovori ni s kim ni reči, provodeći vreme u dubokom ćutanju, svim umom udubljen u Bogu.

Čovekomrzac đavo, ne mogući da gleda tako vrlinskog dečaka, smišljaše kako da ga upropasti. I skova ovakav plan. Jednoga dana preobrazi se on u junošu Gerontija, koji je zajedno s Teodorom učio školu, dođe kod Teodora i pozva ga tobož u šetnju. I odvede ga na vrlo visok breg, zvani Pidrama. postavi ga na najvišu stenu, i stade, kao nekada đavo Gospoda Hrista u pustinji, kušati Teodora, govoreći: Dobri Teodore, ako hoćeš da pokažeš svoje junaštvo, skoči dole. A Teodor odgovori: Bojim se, jer je ogromna visina. Reče mu đavo: Ti si od sviju nas u školi bio hrabriji, zar se sada bojiš da učiniš ovo? Evo, ja se ne bojim, i odmah ću skočiti dole. Teodor mu reče: Nemoj činiti to, da se ne razbiješ. A đavo se junačaše i govoraše da mu ništa neće biti. Na to Teodor reče: Ako ti prvo skočiš dole, i ja te vidim čitava i zdrava. onda ću skočiti i ja. Đavo odmah skoči u strašnu provaliju, i stojeći na njenom dnu uspravno pozivaše Teodora da i on skoči. Videvši to, Teodor se zaprepasti, i razmišljaše u sebi kako je Gerontije, koji nikada ranije nije bio tako hrabar, mogao ostati nepovređen skočivši sa tolike visine. Dok on tako razmišljaše i đavo ga iz provalije dozivaše, pojavi se sveti velikomučenik Georgije, uhvati Teodora za ruku i reče mu. Hajde odavde sa mnom; ne slušaj kušača koji ište dušu tvoju, jer to nije Gerontije već neprijatelj roda ljudskog.

I odvede sveti velikomučenik Teodora u svoju crkvu. Pošto se Teodor zadrža u crkvi, dođoše k njemu mati njegova i baba, moleći ga da siđe kući gde ga čekaju mnogi rođaci i susedi, koji su došli kod njih na čast. A on, imajući na umu reči Svetoga Pisma “da je prijateljstvo ovoga sveta neprijateljstvo Bogu, jer koji hoće svetu prijatelj da bude, neprijatelj Božji postaje” (Jak. 4, 4), ne posluša ih, već skide sa sebe zlatni pojas, skupocenu gornju haljinu i grivnu, i baci im to govoreći: Znam da se bojite, da ne izgubim ove stvari. Eto vam, uzmite ih, a mene ostavite.

I ne pođe s njima. No pošto beše čuo da na deset poprišta od njihovog sela živi u bezmolvnom mestu vrlinski čovek, prepodobni otac Glikerije, on ode k njemu da uzme blagoslov od njega i da se pouči. A Glikerije, muž prozorljiv, poznavši da je na dečku Duh Božji, dočeka ga radosno i ljubazno, i osmehujući se upita ga: Čedo, voliš li monaški obraz? Teodor odgovori: Veoma volim, oče, i svim srcem želim da ga se udostojim. – Pošto tada u tom kraju beše velika suša, oni obojica iziđoše iz kelije i idoše pred crkvu svetog Jovana Krstitelja. I prepodobni Glikerije reče blaženom dečaku Teodoru: Čedo, preklonimo kolena i pomolimo se Gospodu, da se smiluje i da kišu, i napoji sasušenu zemlju. Tako ćemo saznati, jesmo li u broju pravednih.

A ovo starac zažele učiniti, ne kao kušajući Gospoda nego nadajući se da će molitve svetog dečaka Teodara biti blagoprijatne Gospodu i da će mnogo moći kod Boga. Preklonivši dakle kolena, oni se moliše. I odmah se naoblači. I čim oni ustadoše sa molitve, pade vrlo velika kiša i napoji svu zemlju koliko treba. A starac, ispunivši se radosti zbog blagodati Gospodnje, ljupko reče Teodoru: Otsada, čedo, sve što budeš tražio od Gospoda daće ti, jer će On biti s tobom, ukrepljujući te da i telesnim uzrastom i duhovnim životom u Bogu rasteš iz sile u silu. Želju pak svoju ostvari kada za to dođe vreme. – Zatim uzevši blagoslov od starca, on se vrati svojoj kući.

Kada Teodor napuni četrnaest godina, on namisli da potpuno ostavi kuću i da živi pri crkvi svetog Georgija na bregu. Zato moli majku i ukućane da mu ne ometaju ostvarenje namere, i da ga ne uznemiravaju posetama. A one mu ne smedoše zabraniti, znajući da je Bog s njim. I on ode, iskopa sebi pećinu pod crkvenim oltarom, i tamo življaše, odlazeći svagda u crkvu i moleći se. Majka mu je slala pšenični hleb i kuvanu ili pečenu pilež. On je sve to stavljao na kamenje kraj crkvenog puta, da bi to ili ljudi uzimali, ili ptice i zveri pojele. Sam se pak hranjaše prosforama što su donosili u crkvu: svaki dan je uveče jeo po jednu.

Na osam poprišta odatle nalazilo se mesto Area. Pričalo se da tamo boravi paganska boginja Dijana sa mnoštvom demona, i niko ne može tamo da prođe bez opasnosti, naročito u podne u mesecu julu i avgustu, i mnogi ljudi su dobijali smrtonosne povrede od tamošnjih demona. Čuvši to, blaženi dečak Teodor odlazio je tamo svakog dana u mesecu julu i avgustu, i po ceo dan provodio tamo, a uveče se vraćao čitav i zdrav, ne doživevši nikakvu neprijatnost od demona- Jer čim bi ga ugledali gde ide, oni su bežali odande, progonjeni Božjom silom.

U mesecu januaru na Bogojavljenje Teodor je sa sveštenstvom i narodom odlazio na reku radi osvećenja vode, ulazio bos u vodu i za sve vreme vodoosvećenja stajao nepomično. Posle Bogojavljenja on se zatvarao u pećinu, i bezizlazno provodio u ćutanju sve do Cveti. Baba njegova Elpidija voljaše ga više nego svoje obe kćeri, i radovaše se takvom životu njegovom, i donošaše mu voća i ječmenog hleba. I on to jeđaše svake subote i nedelje. I svi se divljahu takvoj blagodati Božjoj u takom mladom dečku, i slavljahu Boga govoreći: Gospode, sakrio si od premudrih i razumnih a otkrio si detetu (Mt. 11, 25). Ista tako i episkop anastasiopoljski Teodosije, koji stanovaše u gradu Anastasiopolju na dvanaest stadija od Teodorovog sela, radovaše se glasovima o Teodoru, i hvaleći ga pred svima, govoraše: Toga dečka Bog upućuje na takav život.

Jedno vreme Teodor se razbole od groznice. I kada zadrema, javi mu se sveti velikomučenik Georgije, i upita ga: Kakav je uzrok tvojoj bolesti, čedo? A on pogledavši, vide duha nečistog gde izdaleka stoji, i pokazujući svetom Velikomučeniku na njega, govoraše: Taj prljavko i gad navede na mene ovu bolest. Sveti Georgije dohvati demona, silno ga namuči, pa odagna. A Teodora uhvativši za ruku, reče mu: Ustani i budi zdrav! i više neće izaći pred lice tvoje taj gad i zlotvor. – I probudivši se odmah, Teodor ustade i oseti se potpuno zdrav.

Čovekoljubivi Bog, koji svojim svetim Apostolima dade vlast nad nečistim dusima da ih izgone i da isceljuju svaku bolest po ljudima, darova i ovom vozljubljenom detetu tu istu vlast i blagodat. I stade Teodor činiti čudesa u slavu Božju. Tako, čovek neki dovede k njemu u crkvi svog ludog sina, moleći ga da ga isceli. A Teodor, još dete, ne znađaše šta da radi, i otkazivaše se od takvog dela. Čovek pak plačući nuđaše mu bič sa rečima: Slugo Božji, uzmi ovaj bič, i preteći bij sina mog i govori: u ime Gospoda mog iziđi, duše nečisti, iz ovog dečka! – Blaženi Teodor postupi tako. I stade demon u dečaku vikati: Izaći ću, izaći ću, samo pričekaj malo! Pošto se sveti Teodor ukloni od oltara, demon zapomagaše u dečaku: 0 nevolje! o da velike sile Nazarećaninove! jer otkako dođe na zemlju, On naoruža ljude protiv nas, i sada ovom dosadnom derištu dade vlast nad nama. O teško meni kakvo me derle izgoni! jer ne mogu da podnosim blagodat koja mu je data s neba. Velika će beda snaći rod naš od ovoga mališana, jer će mnoge od nas izgoniti iz tela ljudskih. Evo ljute nevolje moje, jer na meni počinje pokazivati vlast koja mu je dana, te ja izgnan malim derištem ne smem ni da izađem na oči ocu mome, đavolu. Kada bi mi se to dogodilo od nekog starog čoveka, to ne bi bilo za mene tako sramno i prekorno. Proklet dan u koji se rodi ovo opako po nas derište!

Dok je demon tako zapomagao, sveti Teodor uze ulje iz kandila, pomaza glavu besomučnome dečaku, oseni ga krsnim znakom, i zapreti besu govoreći: Iziđi već, zli duše, i ne bulazni više! Bes gromko zavapi i, bacivši dečka pred noge Teodorove, iziđe, a dečak ozdravi blagodaću Božjom. – Glas o ovom čudu brzo se pronese po celom onom kraju, i svi koji čuše slavljahu Boga.

Želeći da svojim pustinjačkim životom podražava svetog Jovana Krstitelja i svetok proroka Iliju, Teodor razmišljaše gde bi se mogao udaljiti od ljudi. I popevši se na najviši vrh gore, on tražaše takvo pustinjačko mesto, i nađe ga pod jednom visokom stenom. Tu iskopa sebi pešteru, i zamoli jednog vrlinskog đakona da mu s vremena na vreme donosi po malo hleba i vode. I zakle ga imenom Božjim da nikome ne govori za njega. I dobi od tog đakona oštri kostret, jer je dotle nosio meke haljine što mu je majka davala. I zatvori se u onoj pešteri, a đakon mu ispuni molbu: zasu zemljom ulaz u pešteru, samo ostavi mali otvor kroz koji mu se moglo pružiti parče hleba i krčag vode. Tako zatvoren, svetitelj provede dve godine kao ži-vi mrtvac u zemlji. I niko nije znao za njega osim đakona. Žitelji toga sela, dolazeći u crkvu i ne videći Teodora, čudili su se i bili u nedoumici gde se on to denuo. Mislili su najpre da ga je odvela sa sobom vojska koja je tu nedavno prošla. I oni moliše kneza te oblasti, i on posla poteru za vojskom, ali Teodora ne nađoše među vojnicima. Onda mišljahu da su ga zverovi pojeli. Majka i ukućani plakahu neutešno za njim kao za pokojnikom, i svi žitelji sela žaljahu za njim. A kad prođoše dve godine, onaj đakon, pobuđen kuknjavom Teodorove majke i strahom da Teodor ne umre u onoj teskobnoj zemljanici, kaza gde se nalazi. Majka njegova s ukućanima radosno otrčaše tamo, otvoriše pešteru i izvukoše ga otuda kao mrtva. A on čim ugleda svetlost dana, izgubi se i dugo ostade bez glasa: a rane na njegovoj glavi provreše crvima. I plakahu njegovi gledajući ga, pa ga odvedoše u crkvu svetog Georgija. Majka je htela da ga nosi doma, da ga lekovima leči, ali on odlučno odbi, i kao i ranije življaše pri crkvi svetog velikomučenika Georgija. I za nekoliko dana glava mu ozdravi.

Čuvši za sve to, episkop anastasiopoljski Teodosije dođe sa sveštenstvom u selo Sikeo, da vidi slugu Božjeg Teodora. I videvši ga udivi se njegovom životu; pa pokrenut Duhom Božjim on ga najpre provede kroz niže kliričke stepene, a zatim rukopoloži za prezvitera. Tada je Teodor imao osamnaest godina. I govoraše za njega episkop: Takav je dostojan da bude rukopoložen pre propisanog vremena, pošto u njemu živi blagodat Božja koja nadoknađuje uzrast, jer sveti apostol Pavle udostoji episkopskog čina svog Timoteja iako je bio mlad. A Teodoru reče: Gospod koji te je udostojio sveštenstva, udostojiće te i episkopstva, da paseš slovesno stado njegovo. No prvo da se zamonašiš. A rasti verom i vrlinama, i moli se za mene.

Rekavši to, i davši Teodoru blagoslov, episkop otide u svoj grad. A blaženi Teodor stade prinositi Beskrvnu Žrtvu, dostojno stojeći pred oltarom Božjim. Zatim zažele da vidi sveta mesta u Jerusalimu, i nađe sebi nekog dobrog saputnika, i otputova tamo. Došavši u Jerusalim, on se sa velikim usrđem i pobožnošću pokloni životvornom drvetu Krsta i svetom grobu Gospodnjem, i obiđe i ostala sveta mesta klanjajući im se i moleći se. A poseti i tamošnje svete Oce koji su živeli u pustinjačkom zatvoreništvu i otšelništvu, i udostojivši ss njihovog blagoslova i molitvama dođe u Hozevitsku lavru blizu reke Jordana. Arhimandritu ove lavre bi od Boga otkriveno o Teodoru. Po Božjem naređenju Teodor bi u ovoj lavri obučen u monaški obraz, pa se s blagoslovom vrati svome ranijem obitalištu – crkvi svetog velikomučenika Georgija.

Tu pri crkvi stade živeti blaženi Teodor, služeći Bogu u svetosti i kao Mojsije sijajući blagodaću Gospodnjom, koju imađaše u izobilju. I isceljivaše svaku bolest po ljudima, i izgonjaše duhove nečiste. jer imađaše vlast nad njima. A njegova baba Elpidija, i tetka Dispenija, i mala sestra Vlata, nisu htele da se odvoje od njega. Gledajući njegovo bogougodno življenje, one se truđahu da ga po svojim moćima podražavaju, posteći se i moleći se i tvoreći milostinju ubogama od truda ruku svojih. Ali posle ne mnogo vremena njegova tetka Dispenija u dobrom veroispovedanju prestavi se Gospodu. Pošto je sahraniše, blaženi Teodor odvede svoju dvanaestogodišnju sestru Vlatu u devički manastir, i unevesti je Hristu, a blaženu Elpidiju ostavi da živi u jednoj obližnjoj kući- Devica Hristova Vlata življaše svetim životom, i posle tri godine otide neporočna u dvore Besmrtnog Ženika svog. Čuvši za njeno prestavljenje, blaženi Teodor s radošću prinese blagodarnost Bogu. Potom Elpidija, po savetu svetiteljevom, ode u obližnji ženski manastir pri crkvi svetog mučenika Hristifora. I prepodobni šiljaše Elpidiji devojke koje su mu dovodili radi isceljenja od raznovrsnih bolesti, da ih ona upućuje kako da se mole i poste, i da ih uči svakom dobru.

Po odlasku blažene Elpidije u manastir prepodobni Teodor nemaše ko da ga služi, zato najmi jednog slugu. A promisao Božji, hoteći da ga učini lovcem ljudi, stade mu slati neke ljude da žive zajedno sa njim. Najpre dođe k njemu neki mladić Epifanije, pokrenut bogoljubivom željom. I obradova se blaženi Teodor što ga Bog ne ostavi sama. I primi Epifanija, i obuče ga u monaški lik. I tako ga uputi u sveti život, da on dobi vlast nad đavolima, i izgonjaše ih iz ljudi. Zatim neka pobožna žena, koju prepodobni Teodor beše iscelio od bolesti svojim molitvama, dovede k njemu svog malog sina Filumena, vrlo pametnog i školovanog. I ove tri sluge Hristove, kao nekada Tri Mladića u Vavilonu, imađahu k Bogu jednu ljubav i usrđe. A među njima beše sam Gospod Hristos koji je rekao: Gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam ja među njima (Mt. 18, 20). Posle izvesnog vremena skonča u Gospodu blaženi Epifanije, a na njegovo mesto dođe Jovan, vrlo revnostan u vrlinama.

U to vreme dođoše k prepodobnome žitelji sela Protomarije, moleći ga da poseti njihovo selo, jer u blizini sela beše jedno mesto sa mnoštvom nečistih duhova, tako da niko nije mogao na miru proći onuda, ni ljudi ni stoka, naročito u podne i po zalasku sunca. Sluga Božji ode na to mesto, naredi da mu se iskopa mala pećina, i zatvori se u njoj na svu zimu. I sve do Uskrsa provede tu u svojim uobičajenim pošćenjima i molitvama. A demoni, ne podnoseći njegov boravak, pobegoše odatle, progonjeni molitvama svetiteljevim kao oružjem. I mnogo puta su mnogi ljudi čuli kako demoni cvile gonjeni Teodorom. A žitelji toga sela imali su toliku veru u prepodobnog, da su dolazili i uzimali zemlju iz pećine u kojoj on požive, pa su tu zemlju rastvarali u jelu ili piću, davali je kao siguran lek bolesnim ljudima i stoci, i oni su se isceljivali.

U tom selu Protomariji beše jedan pobožan čovek, po zanatu kovač- Njemu prepodobni naruči, da mu napravi od gvožđa keliju bez krova, tesnu tek da čovek može stajati u njoj. Jer prepodobni beše smislio neko neobično mučenje za svoje telo. Kada seljaci saznadoše za narudžbinu prepodobnoga, doneše kovaču mnogo gvožđa, i on napravi keliju. Seljaci je onda sa litijom odnesoše prepodobnome u selo Sikeo, i on je namesti iznad svoje peštere. U njoj se on često zatvarao na dugo vreme, i stajao kao nepomični stub, trpeći svaku vremensku nepogodu, jer, pošto je kelija bila bez krova, to ga je leti pekla žega, a zimi su ga tukli sneg i kiša, vetrovi i oluje, i on se smrzavao od hladnoće i leda. No za sve to on je bio kao kamen neosetljiv i kao dijamant tvrd. Svemoćni Bog mu dade takvo trpljenje, koje je prevazilazilo prirodu i um ljudski, da se ljudi dive i slave presveto ime Božje. I on ne samo tu gvozdenu keliju izabra za svoju dobrovoljnu tamnicu, nego i celo telo svoje oblagaše teškim gvožđem: na noge je obuvao teške gvozdene čizme, po meri izrađene za njega; na ruke je navlačio gvozdene rukavice; na se-be je oblačio težak gvozdeni oklop, i kao pojasom opasivao se debelim verigama; usto nosio je težak gvozdeni štap, na čijem je vrhu bio krst.

Raspored njegovog življenja bio je ovakav: o Bogojavljenju je ulazio u pešteru, obložen spomenutim teškim gvožđem, i bezizlazno provodio u njoj do Uskrsa; a po Uskrsu se zatvarao u onoj gvozdenoj keliji. On je takvim teškim gvožđem i dobrovoljnim teskobnim tamnovanjem mučio telo svoje, moreći ga i kažnjavajući ga kao zarobljenika i roba, da ne bi izazivalo unutrašnja iskušenja. U toku svete Četrdesetnice nije uopšte jeo hleba, već po malo voća i nekog tvrdog dvopeka, i to samo subotom i nedeljom. A Bog mu potčini divlje zveri: jedan strašan medved dolazio je tri godine k njemu i iz njegovih ruku uzimao hranu; tako isto dolazio je k njemu i vuk, i on ga je hranio-I ove zveri nikada nisu napale nikoga, iako su dolazeći k prepodobnome i odlazeći sretale i ljude i stoku. To je čudo činio Bog, proslavljajući svoga ugodnika koji je Njega proslavljao.

Jednom, kada je prepodobni boravio zatvoren u bezkrovnoj gvozdenoj keliji, dođe k njemu neki čovek sav gubav, moleći ga da ga svojim svetim molitvama isceli. On naredi gubavcu da se svuče, uze vodu, i pomoli se Bogu govoreći: Gospode Isuse Hriste Bože naš, Ti si prorokom tvojim Jelisejem očistio od gube Neemana Sirjanina, i sam si, milosrdno sišavši k nama i postavši čovek, rečju isceljivao gubave, – pogledaj i sada na nas i na ovu vodu, blagoslovi je i podaj joj celebnu silu, da mogne očistiti od gube ovog čoveka na proslavljenje svetog imena Tvog. – Pošto se pomoli tako, i vodu oseni krsnim znakom, on je izli čoveku na glavu i na celo telo, i odmah se čovek očisti od gube, i otide zdrav hvaleći Boga. – Isto tako prezviter neki Kolirije, koji beše gubav, dođe k svetitelju, i samo metnu na sebe svetiteljevu odeću, i odmah se isceli.

Gledajući takva čudesa i takvo žitije Teodorovo, baba njegova blažena Elpidija veseljaše se duhom. A i ona mnogo ženskinja uputi na bogougodni život i zamonaši, jer bejaše veoma dobrodeteljna i podražavaše unuka svog u duhovnim podvizima. Zatim se približi končini svojoj, o kojoj prethodno bi obaveštena otkrivenjem Božjim. I došavši u poslednju posetu prepodobnom unuku svom, i da se oprosti s njim, ona mu ispriča svoje viđenje, govoreći: Čedo moje, i videlo očiju mojih, videh u otkrivenju neobično divnog mladića, zlataste kose, odevena u svetlu odeću, slična svetom velikomučeniku Georgiju, kako ga vidimo na ikoni njegovoj izobražena. On mi priđe i raspitivaše me za tebe, hoteći da sazna od mene način tvoga života i psalmopjenija. Ja mu sve podrobno izložih. I on mi reče: Kada pojete psalme, govorite ovo: Blagoslovite Gospoda gore i brežuljci! Zatim produži: Veliku si blagodat dobila, ženo, udostojivši se da vidiš unuka svoga u takvom podvižništvu. I meni, njegovom pomoćniku, mnogo duguješ, a naročito duguješ svu blagodarnost Gospodu i Bogu Tvorcu, koji unuka tvog učini dostojna da bude u broju svetih slugu Njegovih. Ti dakle uđi u pokoj, jer si se sve do sada trudila. – Ispričavši ovo viđenje prepodobnom Teodoru, blažena Elpidija mu dade poslednji celiv, i ode u svoju keliju. I razbolevši se malo, prestavi se ka Gospodu, i bi česno pogrebena od prepodobnog Teodora.

Posle pogreba blažene Elpidije, dođe neko iz grada Ankire i donese svetom Teodoru vest da je njegova majka Marija umrla, i savetovaše mu da pošalje i uzme njeno imanje, pošto je umrla bez naslednika. Svetitelj mu na to reče: Ne govoriš istinu, jer majka moja nije umrla. Ali ovaj odlučno to tvrđaše, izjavljujući: Svojim sam je očima video mrtvu. Svetitelj opet na to reče: To nije istina, jer moja majka nije umrla, niti će umreti, nego i sada živi, i živeće vavek. – I nikakvu brigu ne pokaza za imanje što beše ostalo iza njegove majke, nego se posti celu nedelju uznoseći Bogu usrdne molitve za njenu dušu.

Dok je prepodobni Teodor boravio u pešteri, k njemu dođe crkveni ekonom iz Iliopolja Galatijskog, i sa suzama ga moljaše govoreći: Smiluj se na mene, slugo Božji, velika me je nevolja snašla: poslah slugu moga da skupi crkvene prihode; no on, pošto pokupi sve prihode, pobeže ne znam kuda; trčao sam na sve strane i tražio ga ali ga ne mogah pronaći- Molim te, pomoli se Gospodu da mi Gospod otkrije gde je moj sluga, jer celo imanje moje neće biti dosta da nadoknadim crkvi sumu koju sluga moj odnese. Svetitelj mu na to reče: Ako mi obećaš da slugu svoga nećeš biti, i da od njega nećeš tražiti ništa više osim crkvenog novca što je uzeo, onda će te Gospod utešiti i daće ti ga u ruke. Ne obećaš li pak to, onda ga nećeš pronaći. Ekonom obeća ne samo da ga neće biti i više od njega uzeti, nego i da će mu od svoga dati, samo da vrati crkveno. I govoraše ekonom svetitelju: Ja mogu samo onda mirno svojoj kući otići, ako budem crkvi nadoknadio ukradeni novac. Tada mu svetitelj reče: Idi dakle s mirom domu svom, i budi bez brige, jer se u Boga nadam da će te On skoro utešiti. – I ekonom radostan ode doma, čvrsto verujući rečima prepodobnoga. A begunac sa crkvenim novcem, svezan molitvama prepodobnoga, stade na putu u blizini sela Nikeje, i ne mogaše ni korak dalje maći, a činilo mu se da trči. Ustvari, on je stajao na mestu kao ukopan. A ljudi koji su išli tim putem poznadoše ga, pa ga uhvatiše i odvedoše ekonomu. I tako on vrati sve crkveno što beše uzeo. A ekonom učini kao što je obećao: pusti ga nekažnjena. I opet ode k prepodobnome i zablagodari mu.

Potom čovek neki o Duhovima dovede k prepodobnome svoju ludu ženu, koju je đavo mučio. I kad prepodobni zapreti duhu nečistom, on stade vikati: O muke! Zašto se ljutiš na mene, železožderče? Eda li sam ja kriv? Ušao sam u nju protiv svoje volje, jer me posla mađioničar Teodor Karapos, koji živi u selu Mazamiji. – A ugodnik Božji, zapretivši đavolu imenom Hristovim, istera ga iz žene.

Iste godine u mesecu junu dođoše k prepodobnome žitelji spomenutog sela Mazamije, i sa suzama ga moljahu da pođe do njihovog sela i otera skakavce, koji kao oblak naiđoše na njihove njive i gradine. Prepodobni ode s njima, uđe u njihovu crkvu, i noć provede u molitvi. Sutradan ode s litijom u polje i, uzevši u ruku tri skakavca, moljaše se Gospodu za ljude. I za vreme njegove molitve pocrkaše skakavci u njegovoj ruci. On onda zablagodari Bogu, i reče narodu: Deco, hajdmo natrag u crkvu, jer će nam Gospod ubrzo pokazati milost svoju. – U crkvi sveti Teodor odsluži božanstvenu liturgiju, i drugog dana izjutra narod vide gde su svi skakavci pocrkali u polju.

Kada to vide gorespomenuti mađioničar Teodor Karapos, ispuni se zavišću prema svetitelju. On se i ranije ljutio na njega što istera iz one žene đavola koga on beše poslao u nju. Ljut na svetitelja, i zavideći mu na čudotvornoj sili, on prizva područne mu đavole i naredi im da idu i namrtvo izudaraju Teodora Sikeota. A kad ovi odoše, ne mogahu mu se približiti, pošto mu molitva beše stalno u ustima, i čekahu da zaspi. Ali i kad svetitelj zaspa, blagodat Božja izlažaše od njega kao oganj, te opaljivaše i progonjaše đavole. No oni se opet vraćahu i navaljivahu na njega, ali opet opaljivani i odgonjeni, oni se postiđeni vratiše onome što ih posla. A on ih stade grditi, govoreći im: Zaista je vaša sila ništavna, jer kada mu se ne mogoste približiti dok on spava, kako biste mu išta učinili budnome? I uveravahu ga đavoli: Kada mu se približimo, plamen ognjeni izlazi iz usta njegovih, i opaljuje nas, i mi ne možemo da podnosimo. – Tada mađioničar, besan od gneva i kivan od zavisti i zlobe, metnu u ribu smrtonosni otrov, i posla je prepodobnome na poklon. A ugodnik Božji, kada mu dođe uobičajeno vreme da uzme hranu, jede od te ribe, ali, čuvan blagodaću Hristovom, ostade nepovređen. To veoma zadivi mađioničara Teodora Karaposa, i on pozna Božju silu i đavolsku nemoć. Potresen time, on dođe k prepodobnome, i pade pred svete noge njegove, ispovedajući sa suzama svoje grehe. Zatim, spalivši svoje mađioničarske knjige i odrekavši se satanskih dela, on primi sveto krštenje i bi veran sluga Isusa Hrista. Kada se prepodobni vrati u svoju obitelj, teško se razbole, i očekivaše da će umreti, pošto vide svete Anđele gde su mu došli, i mišljaše da već hoće da mu uzmu dušu. I plakaše i ridaše, govoreći da još nije spreman za odlazak. A iznad njega visaše ikona svetih besplatnih lekara, Kozme i Damjana. Oni mu se javiše u viđenju, i po lekarskom običaju opipaše mu žile na rukama, i govorahu među sobom kao da mu nema leka, pošto ga je snaga izdala. A njega upitaše: Brate, zašto plačeš i tuguješ? On im odgovori: Zato što se nisam pokajao, gospodo moja, i što ostavljam svoje malo stado, koje još nije izvedeno na put savršenstva i još mu je potrebno dugo rukovodstvo. Na to mu sveti vračevi rekoše: Hoćeš li da umolimo za tebe Boga da ti produži vreme života? Bolesnik odgovori: Ako to učinite, i izmolite mi vreme za pokajanje, mnogo ćete mi dobra učiniti, i dobićete nagradu za moje pokajanje. Onda se sveti lekari obratiše Anđelima i zamoliše ih da pričekaju malo. dok oni otidu k Caru i Bogu i umole Ga za Teodora. Anđeli obećaše da će ih pričekati. I sveti besrebrenici Kozma i Damjan odoše k svemoćnom Caru, Hristu Bogu našem, koji je nekad produžio život Jezekiji za petnaest godina, i umolivši Ga da Teodoru produži život, brzo se vratiše. Ali ne sami već sa jednim mladićem, koji je ličio na one Anđele, samo sa još svetlijom slavom. I on reče Anđelima: Ostavite Teodora u životu jer je opšti Gospodar i Car sviju umoljen, i On naređuje da Teodor ostane u telu. – I odmah sveti Anđeli sa onim presvetlim mladićem odoše na nebo. A sveti Kozma i Damjan rekoše Teodoru: Ustani, brate, i motri na sebe i na svoje stado, jer blagi i milostivi Gospod naš primi naše molitve za tebe i darova ti život, da nabavljaš nepropadljivu hranu, koja ostaje za život večni, i da mnogim dušama ustrojiš spasenje. – Rekavši to, sveti Vračevi postadoše nevidljivi.

Došavši k sebi i osetivši se potpuno zdrav, blaženi Teodor ustade odmah i zahvali Bogu. I otada sa još većim usrđem prionu na psalmopjenije i pošćenje. A datom mu blagodaću Božjom činjaše čudesa, isceljujući od raznih bolesti i izgoneći đavole rečju. Glas o njegovim čudesima brujao je na sve strane, te su mnogi zahvaćeni divljenjem i umilenjem, ostavljali kuće svoje i dolazili kod njega na monahovanje. I mnogi od onih koje je on isceljivao od bolesti, ostajali su kod njega i služili manastiru. I pošto se nakupi mnogo bratije, obrazova se izvanredan manastir, i prepodobni Teodor postade arhimandrit svoga manastira. No kako crkva svetog velikomučenika Georgija bejaše mala, te ne mogahu svi da stanu pri bogosluženju, prepodobni se postara i nedaleko podiže novu veću crkvu u ime svetog Arhistratiga Mihaila. Pored crkve podiže i konake za bratiju. Učenika pak svoga Filumena posla k episkopu anastasio-poljskom, da ga rukopoloži za jeromonaha, pa ga postavi za igumana novopodignutog manastira, a sam se povuče u bezmolvije, usamljeničko molitveno tihovanje. No pošto se u manastiru upotrebljavao mermerni putir, pojavi se potreba da se kupi srebrni. Zato prepodobni posla svog đakona u Carigrad da kupi srebrni putir. Ovaj ode i kupi jedan blistav, izvanredno izrađen putir. No svetitelj ga odbaci i ne hte da liturgiše sa njim, jer svojim očima vide da je crn i smrdljiv. Đakon pak hvaljaše putir kako je od čistog srebra i dobro izrađen. Prepodobni mu na to govoraše: I ja vidim, čedo, da je putir od dobrog srebra i lepo izrađen, ali je oskrvnjen nekom nevidljivom nečistoćom. Ako mi ne veruješ, hajde da se kolenopreklono pomolimo da ti Gospod otvori duševne oči, pa ćeš videti. I kada se koleno-preklono pomoliše, ne samo đakon nego i sva prisutna bratija videše da je putir zaista crn kao ugalj, i udiviše se. No čim đakon uze putir u ruke, on se opet pokaza čist i blistav kao ranije. Đakon ga onda odnese u Carigrad kujundžiji od koga ga beše kupio, i kaza mu zbog čega prepodobni odbacuje ovaj putir. Prisećajući se, kujundžija se seti da je to srebro kupio od jedne bludnice, i divljaše se prozorljivosti prepodobnog oca, i moljaše za oproštaj. On dakle primi natrag putir, a dade drugi divan za manastir besplatno, proseći za sebe svete molitve. Đakon donese ovaj drugi putir u manastir i ispriča bratiji od kakvog je srebra bio onaj prvi putir. I diveći se prozorljivosti starca, oni slavljahu Boga.

U to vreme seljani sela Vuzije, što je ispod Gracianopolja, dođoše k prepodobnom zbog ove stvari: oni su zidali u svome selu kameni most preko reke; kada vađahu kamen ispod zemlje na jednom obližnjem brežuljku, iz rupe iziđoše mnogobrojni demoni i stadoše napadati i mučiti i ljude i stoku, a neki kao razbojnici pravljahu zasede kraj puteva i bijahu prolaznike. Stoga seljaci moljahu prepodobnog, da pođe u njihovo selo i odagna od njih demonsku napast. Prepodobni pođe s njima, uzdajući se u Boga. I kad se približi selu, demoni što behu u ljudima osetiše svetiteljev dolazak, izlažahu k njemu vapijući: O nevolje! o bede! zašto si ostavio Galatiju i dolaziš ovamo, železo-žderaču? Znamo radi čega dolaziš, ali te nećemo poslušati kao što te slušaju dusi što su u Galatiji, jer smo mi svirepiji i jači od njih. – Prepodobni im zapreti i naredi da ućute. I sutradan sabra narod, obiđe s litijom i krstovima selo, i popevši se na brežuljak, dugo se moljaše Bogu uznoseći Mu usrdne molbe. I svi demoni koji behu odatle izišli, silom Božjom opet biše sabrani tamo u obliku muva, miševa i zečeva. Svetitelj ih sve satera u onu rupu i zapečativši ih krsnim znakom, naredi da ih kamenjem i zemljom zazidaju. I tako oslobodi od demonske napasti selo Vuziju. No on na sličan način izbavi i druga sela i krajeve i kuće koje demoni napadahu, i iz bezbroj ljudi izgna zle duhove. I od imena njegovog demoni dršćahu.

Mnogi učenici prepodobnoga behu istaknuti i veliki ljudi u vrlinama: blaženi Arsin, zatvorivši se u tesnoj keliji, provođaše život u ćutanju; trećeg dana uzimaše hranu, i to malo hleba i divljeg zelja ili sočiva, i vode pod meru; u toku svete Četrdesetnice jeo je samo subotom i nedeljom, i to suvu hranu. Sličan život provođahu i druga dvojica Evagrije i Andrej, čiji zatvori behu u blizini Arsina. Ova trojica dogovoriše se da se poklone svetim mestima u Jerusalimu; moliše oca da im da blagoslov, i pošto dobiše, otputovaše. I baveći se u Jerusalimu oni posetiše sve lavre i manastire otšelničke u okolini. Evagriju se dopade u lavri svetog Save Osvećenog, i on ostade u njoj; i požive sveto, delima pokazujući da je učenik prepodobnog Teodora. A Arsin i Andrej vratiše se u Galatiju k svom duhovnom ocu, i moliše ga da im da blagoslov da se razdvoje i idu u posebna mesta na podvig molčanija. Tako se Andrej, s blagoslovom oca Teodora, nastani na brdu Vriana, udaljenom od manastira osam potrkališta. Arsin pak ode u planinski kraj Potamije, izabra jedno mesto daleko od ljudskih naselja, za koje govorahu da je obitalište demona. Tu se pomoli Bogu, govoreći: Bože, molitvama oca moga Teodora sačuvaj me grešnog, i zaštiti od zaseda demonskih, i pomozi mi da na ovom mestu ugodim Tebi. Onda napravi sebi najpre kelijicu od drveta, i prezimi u njoj. Zatim načini visok stub i, pošto provede na njemu četrdeset godina u velikom trpljenju, otide ka Gospodu.

Isto tako i Elpidije, rukovođen prepodobnim Teodorom, nemalo uspe u vrlini. Pošto provede nekoliko godina pored svog duhovnog oca, on s njegovim blagoslovom ode na istok, nastani se blizu Sinajske Gore i, pošto dugo požive u molčaniju, on prepodobnički skonča. A to mesto posle njega sinajski oci nazvaše Elpidijevo molčanije.

No i Leontije, učenik oca našeg Teodora, beše muž divan u otšelništvu. On je bezmolstvovao, usamljenički molitveno tihovao u blizini mesta Permatije. Udostojivši se proročkog dara, on je unapred objavljivao buduće događaje. Tako proreče o najezdi Persijanaca, i da će on poginuti od njih, što i bi. Jer pošto nije hteo da izađe iz svoje bezmolvne kelije, on bi ubijen u njoj od Persijanaca.

Još i Teodor koji se podvizavao na gori Drakonu, i Stefan kraj reke Psilije, i mnogi drugi učenici blaženog oca našeg zablistaše dobrim delima. Jedni su od njih živeli pored njega, a drugi se podvizavali po raznim pustinjskim mestima.

U prepodobnom Teodoru se pojavi želja da opet poseti sveta mesta u Jerusalimu. I uzevši sa sobom dva učenika, on otputova. U to vreme u Palestini, i u samom Jerusalimu, nastade velika suša; i ljudi i stoka behu u velikoj nevolji bez vode; presahnuše svi rovovi i bazeni, u kojima se skupljala voda. Ljudi mnogo molepstvovahu. moleći Boga za kišu, ali kišu ne dobijahu, jer tu blagodat Gospod čuvaše za ugodnika svog Teodora, zbog čega ga i dovede u Palestinu. A behu tamo neki Galaćani, koji su poznavali prepodobnog Teodora i njegova čudesa. Oni često govorahu ljudima: Mi znamo jednog svetog oca u našoj zemlji, koji jednom molitvom može sav svet ispuniti kišom, kao nekada prorok Ilija. – A kad prepodobni stiže u Jerusalim, i dođe te se pokloni životvornom drvetu Krsta i živonosnom grobu Hristovom, poznaše ga oni Galaćani, i odmah se pronese glas o njemu u celom Svetom Gradu i po okolnim lavrama i manastirima. Radosni zbog njegovog dolaska, sabraše se vrlo mnogi inoci i celokupno sveštenstvo velike crkve, opkoliše svetitelja i moliše ga u ime patrijarha da izmoli od Boga kišu suvoj zemlji. A svetitelj odbijaše, izjavljujući da je nedostojan i grešan. No oni govorahu: Nadamo se, oče, da ako ti molitve svoje pridružiš molitvama drugih otaca, Bog će se smilovati na nas i poslaće nam kišu. Na to im svetitelj odgovori: Ako tako verujete, neka vam bude po veri vašoj! – Onda napraviše litiju, i kad ljudi iđahu s krstovima, svetitelj im reče: Deco, promenite odelo, jer ćete pokisnuti, pošto će Gospod zbog vere vaše brzo pokazati milost svoju. A kad behu izvan grada na jednom mestu prepodobni naredi da litija stane. I on, podigavši ruke svoje k nebu, stade se usrdnije moliti, i odmah se pojavi sa zapada mali oblak, koji za jedan sat pokri celo nebo. A kad svetitelj završi svoju molitvu, reče da se litija brzo vraća, da ne bi pokisli. I iznenada udari silna kiša, prosto se oblaci provališe, i svi trčahu u grad k crkvi, pošto veoma pokisnuše. I kiša ne prestade dok ne napoji svu zemlju kako treba, i napuniše se vodom svi rovovi i bazeni i doline. A prepodobni Teodor, bojeći se da ga zbog ovog čuda ne stanu slaviti ljudi, potajno napusti grad sa svoja dva učenika, i žurno se vrati u svoj sikeotski manastir u Galatiji. No on i u svojoj zemlji po mnogim mestima činjaše slična čuda na molbu ljudi: nizvođaše kišu, stvaraše blagoprijatne promene u vazduhu, umnožavaše plodove u polju, obuzdavaše poplave i bujice, i pretskazivaše buduće događaje.

Na povratku iz rata sa Persijancima u Carigrad preko Galatije, vojvoda Mavrikije svrati kod prepodobnog oca Teodora radi blagoslova i molitve. On mu onda proreče da će uskoro postati car. I kada se to zbi, car Mavrikije napisa pismo svome proroku, svetom ocu Teodoru, proseći molitve za sebe i za celo svoje carstvo. A dodade u pismu i ovo: da ište od njega što hoće. Prepodobni Teodor onda posla caru pismo po blaženom Filumenu, u kome mu pisaše da pošalje nešto žita manastiru kako bi pomogli sirotinju koja im svaki dan dolazi. Povodom toga car naredi svojim nastojnicima u Galatiji, da Teodorovom manastiru. svake godine daju po šest stoina gomora pšenice. Usto car pokloni crkvi i skupocene sasude.

Pošto se stado prepodobnog oca Teodora iz dana u dan množaše i mnoštvo naroda sve više dolazaše radi njegove molitve i isceljenja, on rasturi crkvu svetog velikomučenika Georgija, pošto je bila veoma mala, i na čudesan način sagradi veliku. Jer ogromnom i nepokretnom kamenu on naredi da sa svog ležišta pređe na drugo mesto. A kada su iz obližnjeg sela Evarzije vozili na kolima negašen kreč za građenje crkve, iznenada naiđe oblak; rabadžije se uplašiše da se od kiše ne upali kreč te ošteti kola i naškodi stoci, onda svetitelj. molitvom svojom razdvoji oblak nadvoje, te velika kiša padaše s obe strane puta, a na kreč ne pade ni kap; i tako dođoše do mesta gde se crkva gradila i stovariše sav kreč.

Kada se crkva dovršavala, preminu episkop anastasiopoljski Timotej, koji beše došao posle episkopa Teodosija, i građani odoše kod ankirskog arhiepiskopa Pavla i moliše ga da im postavi za episkopa prepodobnog Teodora, arhimandrita Sikeotske lavre. Arhiepiskop se obradova tome, i posla po blaženog Teodora da ga sa češću dovedu k njemu. U to vreme prepodobni bezmolstvovaše usamljenički i molitveno tihovaše u svome dobrovoljnom zatvoru pešterskom, provodeći vreme svim srcem u molitvi. I kada anastasiopoljsko sveštenstvo i građani dođoše k njemu i moljahu ga svesrdno da pristane da im bude episkop, on ne htede ni da čuje. Ali oni silom otvoriše zatvor, izvedoše ga i protiv njegove volje, metnuše ga u arhijerejska kola, i puni radosti i veselja odvezoše u Ankiru. A bratija ostadoše da plaču i kukaju za ocem svojim. Prepodobni pak posla im ovu poruku: Ne tugujte, braćo, nego mi verujte, da vas neću ostaviti, jer na zemlji ne postoji ništa što bi me moglo odvojiti od vas. – A mitropolit ankirski Pavle postavi prepodobnog Teodora za episkopa anastasiopoljskog, ma da on nije hteo da primi takav čin. Kada stupi na episkopski presto prepodobni Teodor, jedan ugledni čovek imade ovakvo viđenje: jedna ogromna i neobično sjajna zvezda siđe s neba na crkvu, i svojom svetlošću obasja ne samo grad Anastasiopolj i njegov kraj, nego i sve obližnje gradove i pokrajine.

I zaista prepodobni Teodor bi postavljen na arhijerejski presto kao sveća na svećnjak, i pokaza se svetlost svetu, prosvetljujući i zadivljujući podnebesje svojim bezbrojnim čudesima i predivnim životom svojim. A često posećivaše svoju Sikeotsku lavru, i utešavaše bratiju, i osveti crkvu svetog velikomučenika Georgija koju podiže svojim trudom. A kakva i kolika čudesa satvori on za vreme svoga episkopovanja, nemoguće je podrobno ispričati, jer on udvajaše svoje trudove i najusrdnije se staraše oko poverene mu pastve. Ali je mnogo tugovao što mu bezmolvije bi presečeno. A stalno ga je morila u duši neodoljiva želja da ostavi episkopstvo i opet se vrati u svoj manastir na bezmolvije, na usamljeničko molitveno tihovanje.

Posle nekoliko godina on opet zažele da se pokloni svetim mestima u Jerusalimu. I uzevši dvojicu od bratije iz svog manastira, arhiđakona Jovana i Martina, on otputova s njima u Jerusalim. I obilazeći sveta mesta jerusalimska, on se ne pokazivaše kao episkop već svuda hođaše kao običan starac. A donese odluku da se ne vraća u svoju episkopiju, nego da ostane u nekom palestinskom manastiru, jer smatraše da je zbog episkopskog čina napustio monaške podvige. I otišavši u lavru svetog Save Osvećenog, izmoli keliju za sebe, i ostade u njoj bezmolstvujući od Božića do Uskrsa. A posle Uskrsa ona dva brata što behu s njim, Jovan i Martin, neprestano navaljivahu na njega, da se vrati u svoju zemlju, ali ih on ne hte poslušati. No jedne noći javi mu se u snu sveti velikomučenik Georgije, i dajući mu žezal reče mu: Brzo idi odavde u svoju domovinu, jer ne treba da napuštaš domovinu i živiš ovde. Teodor mu na to odgovori: Ne mogu da idem u domovinu, pošto ne želim episkopstvo. Mučenik mu onda reče: Ja ću te uskoro osloboditi episkopstva, samo se ti vrati, jer mnogi tuguju za tobom.

Pošto ovim viđenjem bi ubeđen, prepodobni Teodor uze oba učenika i otputova u svoju zemlju. A kad se približiše Galatiji svratiše usput u Drujniski manastir, samo prethodno prepodobni naredi svojim saputnicima da ne kazuju za njega koje. Monasi pak tog manastira odavno behu čuli za prepodobnog Teodora i želeli su da ga vide. Pošto ga monasi nisu poznavali, on odsede u manastirskoj gostoprimnici, dočekan od gostoprimca Anikite. Kada monasi raspitivahu učenike za starca ko je, oni rekoše da je iz daleke zemlje i inostranstvuje. Za večerom, videvši učenike kako usrdno jedu pošto behu gladni, prepodobni im reče: Zaista, deco, jedemo kao Galaćani. – Posle kratkog vremena opet ponovi to isto. Čuvši to, Anikita pomisli u sebi, da nije ovaj starac iz Galatije. Posle večere starac po običaju svom leže na zemlju da se odmori, a Anikita pozva k sebi oba njegova učenika, i mnogim molbama navaljivaše na njih da mu kažu ko je ovaj starac. Oni mu onda kazaše da je to Teodor Sikeotski čudotvorac, episkop anastasiopoljski. Anikita odmah otrča i izvesti igumana Stefana i bratiju I svi se veoma obradovaše, jer su odavno želeli da ga vide. A kad nastade vreme za jutarnja bogosluženja, i starac pođe u crkvu, na vratima crkve srete ga iguman sa bratijom i, pavši pred njegove svete noge, pokloniše mu se kao episkopu i čudotvorcu, i iskahu bogoslov. Zatim ga umoliše da ostane kod njih neki dan, da bi se naslađivali gledanjem angelolikog lica njegovog i nauživali slušanjem medenih pouka njegovih. I svetitelj ostade kod njih dosta dana. Dok se on bavio u ovom manastiru, pronese se glas o njemu u celoj toj pokrajini, i silan svet stade dolaziti u manastir donoseći k prepodobnom svoje bolesnike, i on ih blagodaću Hristovom isceljivaše sve.

Odatle prepodobni otputova u svoju episkopiju. Upražnjavajući svoje uobičajene pastirske trudove, on neprestano razmišljaše o tome kako da napusti episkopstvo. Još mu to savetova i pustinožitelj blaženi Antioh, koji svrati kod njega pri povratku iz Carigrada. Blaženi Antioh beše poslat iz istočnih pokrajina k caru Mavrikiju, da ga moli da zaštiti od varvara grad Sinofrin. Antiohu beše oko sto godina, šezdeset godina on ne okusi vina ni ulja, a trideset godina ne jede hleba već samo sirovo zelje sa solju i octom, i piće mu beše voda. Ovog blaženog oca, na njegovom prolazu kroz Galatiju i Anastasiopolj, prepodobni Teodor dočeka radosno i česno, i odmori ga, i međusobno se utešiše mnogim duhovnim razgovorima. Potom blaženi Antioh govorio je učenicima svojim o Teodoru: Takvog svetog čoveka niti videh niti čuh do sada, jer mi Gospod otkri žitije njegovo. Takođe i blaženi Teodor govorio je bratiji svojoj o Antiohu: U celoj istočnoj pustinji ne videh i ne čuh za takvog slugu Božjeg. Ovog prepodobnog Antioha prepodobni Teodor upita za savet povodom svoje namere o napuštanju episkopstva. Prepodobni Antioh pohvali njegovu nameru i savetova mu da to učini što pre.

Po Antiohovom odlasku velika žalost snađe ugodnika Božjeg zbog nepravednog otimanja crkvenih imanja. Usto i u episkopiji svojoj među svojima imađaše neke potajne neprijatelje koji, pokrenuti od neprijatelja duše na zavist i mržnju, dadoše prepodobnome otrov, i on tri dana ležaše bez glasa i nepokretan kao mrtvac. I već gradom prođe glas o smrti svetiteljevoj. No posle tri dana prepodobnome se javi presveta Vladarka naša Bogorodica i obavesti ga da je uzrok njegove bolesti otrov koji mu je krišom dat, i kaza mu koji to učiniše; zatim izvadi iz svoje maramice neka tri zrnca i dade mu ih govoreći: Pojedi ovo, i nikakvo te zlo neće snaći. Pojevši ta zrna, prepodobni dođe k sebi i oseti se potpuno zdrav. Odmah ustade i prinese blagodarnost Hristu Bogu i Njegovoj Prečistoj Bogomajci. A zlobne neprijatelje svoje ne ukori, niti ikome reče reč o njima, nego satvori molitvu Bogu da im ovo ne postavi u greh. Svetom pak velikomučeniku Georgiju stalno se moljaše da ga što pre oslobodi episkopstva, kao što mu je to obećao u Palestini.

Ne treba prećutati ni ovo: U Anastasiopolju je postojao određen razrez, po kome se od crkvene imovine arhijereju davalo svake godine po trista šezdeset i pet zlatnika za izdržavanje- Od te sume prepodobni Teodor je trošio samo četrdeset zlatnika, a ostalo je vraćao svetoj Crkvi. A poklone što je dobijao sa drugih strana razdavao je kao milostinju.

Želeći da konačno napusti episkopski čin, on se najpre prilježno i dugo u toku mnogih dana molio Bogu, da mu se taj postupak ne upiše u greh. I bi mu otkriveno od Boga da mu Bog dopušta da to učini. I on sabra sav svoj klir i sve građane, i reče im: Braćo, znate da me vi silom otrgoste od manastira i primoraste da primim ovaj episkopski jaram. Ja sam vam i onda govorio da nisam sposoban upravljati eparhijom, ali me ne poslušaste i svoju želju ispuniste. I evo jedanaest godina kako vam nanosim tugu a i vi meni. Stoga vas molim, potražite sebi pastira koji vam može ugoditi, jer vam odsada ja ne mogu više biti episkop, nego ću se kao bedni crnorizac povući u svoj manastir, u kome sam obećao da služim Bogu u sve dane života svog.

Pošto im to saopšti, on uze svog arhiđakona Jovana, koji bejaše iz njegovog manastira, ode mitropolitu ankirskom arhiepiskopu Pavlu i moli ga da mesto njega postavi drugog episkopa u Anastasiopolju. I nastade veliko raspravljanje među njima. Mitropolit je nesumnjivo hteo da blaženog Teodora oslobodi episkopstva, ali je govorio da ne može naći čoveka tako dostojnoga za taj položaj. Prepodobni pak Teodor odlučno ostajaše pri svojoj nameri, izjavljujući da je episkopski položaj za njega breme koje premaša njegove moći i sile. Tada mitropolit dostavi ovo pitanje u Carigrad svjatjejšem patrijarhu Kirijaku i blagočestivom caru Mavrikiju. A oni, Bogom upućeni, napisaše mitropolitu ankirskom da ne sprečava ugodnika Božjeg koji čezne za bezmolvijem, za usamljeničkim molitvenim tihovanjem, već da mu učini po želji.

I tako, oslobođen episkopskog tereta i mnogobrojnih briga i uznemiravanja, prepodobni Teodor sav radostan ode u svoj manastir i nastavi u svojoj keliji svoj bezmolvni život u isposničkim podvizima. Često je služio božanstvenu službu, prinoseći Beskrvnu Žrtvu Bogu. I udostojavaše se ovaj ugodnik Božji da za vreme liturgisanja očigledno vidi blagodat Duha Svetoga kako u obliku presvetle crvene plaštanice silazi odozgo na Svete Dare i pokriva ih. To on kaza jednome od saslužitelja svojih, jeromonahu Julijanu, mužu duhovnom i vrlinskom, kada ga ovaj svesrdno moljaše. I kad god je to viđao, prepodobni se ispunjavao neiskazanog veselja duhovnog, i česno lice njegovo se menjalo i prosvetljavalo, i jereji i đakoni koji su sa njim služili, bivahu zaprepašćeni videći na licu njegovom neko božanstveno sijanje. A jednom se dogodi i ovo: u hramu svetog mučenika Antioha na sam praznik ovog mučenika, šesnaestog jula, svetitelj Božji Teodor služaše božanstvenu liturgiju, i kada nasta vreme uznošenja Svetih Darova i on po propisu podiže sveti Agnec uvis i vozglasi: Svetinje svetima! božanski Agnec na diskosu podiže se sam od sebe u vazduh, uzdignut nevidljivom rukom, pa se opet spusti na diskos na svoje mesto. Ovo čudo ispuni velikim divljenjem i strahom sve saslužitelje koji okružavahu svetu Trpezu. A prepodobni Teodor, lijući suze potocima i ujedno se neiskazano radujući, proslavljaše Hrista Boga, koji je istinski u svojim Prečistim Tajnama.

Želeći da vide prepodobnog Teodora o kome su mnogo slušali, blagočestivi car Mavrikije i svjatjejši patrijarh Kirijak napisaše pismo da dođe kod njih u Carigrad, da se udostoje njegovih molitava i blagoslova. Pošto se ne mogade oglušiti o njihov poziv, prepodobni otputova u Carigrad i od svih bi primljen sa velikim poštovanjem.

U Carigradu se zadrža nešto malo vremena, ali silom Božjom satvori mnoga čudesa: slepom dečaku otvori oči, raslabljenu ženu podiže sa odra, mnoge besomučnike oslobodi od nasilja đavoljeg, krvotočivu ženu izleči molitvom, gubavog sina carevog, od lekara napuštenog, očisti i isceli od gube, bezdetnim suprugama svojim blagoslovom darova porod. I učinivši još i mnoga druga slavna dela, i obradovavši sve blagodaću Gospodnjom, vrati se u svoj manastir.

Potom bi kasnije po drugi put, i to već u vreme cara Foke nasilnika, pozvan u Carigrad od strane svjatjejšeg patrijarha Tome, koji posle Kirjaka dođe na patrijaršijski presto. A razlog zbog koga bi pozvan beše ovaj: U Galatiji se dogodi neobična stvar: u nekim tamošnjim gradovima za vreme nošenja litija sa velikim drvenim krstovima, krstovi, kolebani nekom čudesnom i neodoljivom silom, udarahu jedan od drugi, bijahu se i lomljahu. To čudo pronese se svuda; o njemu se ču i u Carigradu, i svjatjejši patrijarh posla po prepodobnog Teodora, moleći ga da što pre dođe do njega. I kad doputova u Carigrad, prepodobni bi i ovoga puta česno dočekan od sviju kao i prvi put. U razgovoru nasamo sa njim svjatjejši ga patrijarh pitaše za to čudo, i šta bi ono značilo. Sveti Teodor kaza da se čudo stvarno dogodilo, ali odbijaše da govori šta ono znači, izgovarajući se kako ne zna te nepoznate tajne Božje. Tada mu svjatjejši patrijarh pade pred noge mnogo ga moleći. I ovim svojim smirenjem ubedi starca da pretskaže te buduće događaje. Starac onda reče: Kolebanje krstova samih od sebe, udaranje i lomljenje, označava velike bede i razorenja koji će naići na Crkvu Božju i na carstvo grčko, i od spoljašnjih i od unutrašnjih neprijatelja; spolja će biti teška najezda varvara, a unutra će se hrišćani podeliti po veri, i počeće jedan drugog goniti, satirati i uništavati, zbog čega će mnogi hramovi Božji opusteti i biti razoreni; i sve će se to dogoditi uskoro.

Čuvši to, patrijarh se silno potrese, i moli prepodobnoga da se pomoli Gospodu za njega, da mu uzme dušu pre no što se to stane događati, da ne gleda te bede koje će naići na Crkvu. – Prepodobni Teodor se zadrža u Carigradu još malo vremena u crkvi svetoga Stefana; utom se razbole patrijarh, i posla k prepodobnome, koji se beše zatvorio i upražnjavao pošćenje, vest o svojoj bolesti, moleći ga da mu ispuni molbu. Patrijarh mu onda ponovo posla usrdnu molbu sa željom da se razreši od tela i otide ka Gospodu pre no što se preteće nevolje sruče na Crkvu. Tada prepodobni, i protiv svoje volje, ispuni želju svjatjejšega: pomoli se Bogu za njegovo skončanje. I posla mu ovako pitanje: Zapovedaš li da dođem do tebe, ili da se vidimo onamo pred Gospodom našim? Patrijarh mu preko izaslanika odgovori: Ne prekidaj, oče, svoje molčanije; dosta mi je što si rekao: videćemo se onamo pred Gospodom našim. – I tog dana predveče svjatjejši patrijarh Toma s radošću se razluči od tela i ka Gospodu otide.

Po prestavljenju patrijarhovom prepodobni Teodor se vrati u svoj manastir, i uskoro se i sam približi blaženoj končini svojoj, pošto učini mnoga i preslavna čudesa i izreče mnoga proroštva o budućnosti. A pred končinu svoju dvaput vide svetog velikomučenika Georgija koji mu se u snu javi. Prvo mu se javi, dajući mu putnički štap i pozivajući ga na daleki put sa njima. Zatim mu se javi jašući na konju i vodeći drugog konja, i reče mu: Sedni, Teodore, na ovog konja, i hajde za mnom.

Po ovome blaženi Teodor zaključi, da mu pretstoji skori odlazak sa zemlje. O tome s radošću obavesti svoje učenike, i izjavi da će posle Uskrsa skončati. I kada umiraše, vide svete Anđele gde su došli da ga uzmu, i osmehujući se radosno, predade u ruke njihove svoju svetu dušu. Skončao je u početku carovanja cara Iraklija, oko 613 godine. Žitije njegovo i čudesa opisa učenik njegov Elevsije, kome u monaštvu prepodobni dade ime Georgije. Ovaj Georgije kazuje za sebe da su mu roditelji dugo u braku bili bez dece. Zato su došli kod prepodobnog Teodora i molili ga da im svojim molitvama i blagoslovom učini da dobiju porod. On uze njihove pojase, blagoslovi ih, i dajući im ih proreče im da će imati poroda. I rodi im se ovaj Elevsije. Pošto ga odgajiše, oni ga dovedoše kod prepodobnog i dadoše na službu Bogu. I on provede dvanaest godina pored prepodobnoga, i bi očevidac neiskazanih čudesa njegovih. Sve to on opisa veoma opširno, a mi ovde ukratko od njega uzesmo. Ali i toliko je dovoljno, da bismo slavili čudesnoga Boga, proslavljanog u njegovim čudotvorcima, Oca i Sina i Svetoga Duha, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

Sve­ti sve­šte­no­mu­če­nik Pla­ton Ba­nja­luč­ki.  Sveti mučenik Leonid. Prepodobni monah Vitalije.