Sveti velikomučenik Georgije

Kalendar za 6. maj

Sveti velikomučenik Georgije – Đurđevdan

Zasevši na presto rimskoga carstva bezbožni Dioklecijan se veoma staraše za pogano idolosluženje. Naročito je mnogo poštovao Apolona kao nekog tobožnjeg predskazivača, jer je u mrtvom kipu Apolonovom obitovao demon, koji je davao odgovore pitačima, lažno prorokujući o budućnosti, pošto se proroštva njegova ne zbivahu. Jednom Dioklecijan upita Apolona povodom neke stvari, i dobi ovakav odgovor od demona: Ne mogu istinski da pretskazujem budućnost, jer mi smetaju pravedni ljudi na zemlji, i zbog njih lažu gatarski tronošci u idolištima; ti pravednici uništavaju našu silu. – Onda Dioklecijan raspitivaše žrečeve: Ko su ti pravednici na zemlji, zbog kojih bog Apolon ne može da proriče? Žrečevi odgovoriše: Hrišćani su pravednici u podnebesju.

Čuvši to, Dioklecijan se ispuni gneva i jarosti na hrišćane, i obnovi gonjenje protiv njih koje već beše prestalo. I odmah razasla na sve strane carstva svog naređenje da se ubijaju pravedni, nevini i neporočni ljudi Božji. Tada pustiše iz tamnica preljubočince, razbojnike i razvratnike, a napuniše ih ispovednicima istinitoga Boga. Bilo je strašnih prizora širom celoga carstva: hrišćani su stavljani na najstrašnije muke, i to svaki dan. A kada sa svih strana, naročito iz istočnih provincija, stadoše stizati caru izveštaji, puni kleveta na hrišćane, i u kojima su javljali da hrišćani nizašta ne smatraju carevo naređenje, i da ih je beskrajno mnogo, i da ih stoga ili treba ostaviti na miru u njihovoj veri ili ih istrebiti, tada car sazva kod sebe u Nikomidiju na savet sa svih strana angipate i igemone, namesnike svoje, Knezove i velmože, i ceo senat. Na tom skupu car dade izraza svojoj jarosti protiv hrišćana, i naredi da svaki izrazi svoje mišljenje po ovoj stvari. Pošto su mnogi govorili mnogo, naposletku car izrignu ovakav otrov: “Ništa nije česnije i potrebnije nego – poštovati drevne otačke bogove”. Pošto ovu njegovu izjavu svi prihvatiše, on produži: “Ako se svi sa ovim slažete i hoćete revnosno to da ispunjujete, i ako ljubav moju cenite, onda se potrudite na sve moguće načine da hrišćansku veru, koja je protivna bogovima našim, potpuno istrebite širom celoga carstva našeg. A da biste to što uspešnije obavili, ja vam svim silama stojim na raspolaganju”. -Ovu carevu reč svi usvojiše i pohvališe. No Dioklecijan je još dvaput sazivao senat i savetovao se po ovoj stvari. I odluka bi nepokolebljivo utvrđena, i narod obavešten o njoj.

U to vreme beše u rimskoj vojsci čudesni vojnik Hristov sveti Georgije, rođen u Kapadokiji kao sin uglednih i blagočestivih roditelja. On izmalena bi naučen pobožnosti. Kao dete on ostade siroče, pošto mu otac mučenički postrada za Hrista, a majka se sa njim preseli u Palestinu, jer ona beše rodom iz Palestine i imađaše tamo ogromna imanja i nasleđe. Kada poraste Đorđe, on beše veoma lep, kršan i hrabar. Stoga bi uzet u vojsku, gde dospe u dvadesetoj svojoj godini do čina tribuna i dobi za starešinu jednog naročitog puka. Zbog pokazane hrabrosti u bitkama, car Dioklecijan ga proizvede za komita, za vojvodu, pre no što se znalo da je hrišćanin. Tada mu je bilo dvadeset godina, i majka mu se već beše upokojila u Gospodu. I kad se po onom carevom krvničkom naređenju stade vršiti istrebljenje hrišćana, Đorđe beše na službi pri caru Dioklecijanu. Videvši još prvog dana kako neznabošci strahovito muče hrišćane, i doznavši da se nepravedno naređenje carevo ne može nipošto promeniti, on izvede zaključak da je ovo vreme vrlo pogodno za spasenje. I on odmah razdade ubogima sve što imađaše kod sebe: zlato, srebro i odela; i robovima što behu kod njega darova slobodu; za imanja u Palestini napisa zaveštanje, da se razdadu nevoljnima, i da se tamošnji robovi njegovi puste na slobodu.

Trećega dana neznabožni car držaše veće sa svojim poganim knezovima o daljem krvničkom ubijanju nevinih hrišćana. Tada hrabri vojnik Hristov sveti Đorće odbaci svaki ljudski strah, i, utvrđen Bogom u strahu Božjem, on stupi pred cara usred tog bezbožnog i bezakonog veća, i svetla lica i junačne duše stade im ovako govoriti: “Dokle ćete, o care, i vi knezovi i senatori, koji ste određeni da upravljate po dobrim i pravednim zakonima, iskaljivati na hrišćanima jarost svoju, i umnožavati bes svoj, i donositi bezakone zakone, i izricati nepravedne presude nad nevinima koji nikoga nisu uvredili? Dokle ćete goniti i mučiti te nevine ljude i primoravati ih na vaše bezumno bezbožje, njih koji su dobro utvrđeni u pobožnosti? Idoli vaši nisu bogovi, nisu! Ne obmanjujte sebe lažima! Hristos je jedini Bog! I on je jedini Gospod u slavi Boga Oca, sve Njime postade, i sve se Svetim Duhom Njegovim drži. Stoga, ili sami poznajte istinu i naučite se pobožnosti, ili ne uznemirujte bezumljem vašim one koji imaju i znaju istinu i pobožni su.

Ovakvim rečima Đorđevim i neočekivanoj smelosti njegovoj svi se začudiše i na cara pogledaše, želeći da čuju šta će on na to reći. A on, kao izbezumljen ili gromom ošamućen, seđaše ćuteći; i zadržavajući u sebi lavinu gneva, dade rukom znak svome prijatelju, antipatu Magneciju, da odgovori Đorđu. Magnecije pozva bliže k sebi Đorđa, i upita ga: Ko te pobudi na taku smelost i velerečivost? Svetitelj odgovori: Istina. Magnecije ga upita: A šta je istina? Georgije odgovori: Istina je sam Hristos koga vi gonite. Upita ga Magnecije: Dakle, i ti si hrišćanin? Odgovori sveti Georgije: Sluga sam Hrista Boga mog i, uzdajući se u Njega, dobrovoljno stupih pred vas da svedočim o istini.

Na ove reči svetiteljeve nastade graja i komešanje i vika u veću. Onda Dioklecijan naredi preko birova da ućute, i zagledavši se u svetitelja poznade ga, pa mu ovako govoraše: Ja sam se i ranije divio tvojoj blagorodnosti, Georgije! Ocenivši te po zasluzi za tvoju hrabrost, ja sam te odlikovao ne malim činovima. I sada, ma da ne govoriš u svoju korist, ipak ti zbog tvoje pameti i hrabrosti kao otac savetujem i preporučujem ono što je korisno po tebe: ne lišavaj sebe vojničke slave i časti čina tvoga, i nepokornošću svojom ne izlaži mukama cvet mladosti svoje, već prinesi bogovima žrtvu, pa ćeš dobiti od nas velika odlikovanja.

Na to sveti Đorđe odgovori caru: O care, bolje je da ti mnome poznaš istinitog Boga i Njemu prineseš milu žrtvu hvale! On bi te udostojio boljeg, besmrtnog carstva, jer je ovo carstvo koje sada uživaš – nepostojano, ništavno i brzo propada, te i sve što od njega dolazi – kratkotrajno je i ništa ne koristi primaocima. Ništa što pripada tvome carstvu ne može raslabiti moju pobožnost k Bogu mome; i nikakav vid muka ne može uplašiti dušu moju niti pokolebati um moj.

Dok je svetitelj govorio to, car se sav zapali gnevom i, ne dopuštajući mu da svoju reč dovrši, on naredi vojnicima da Georgija kopljima oteraju iz većnice i vrgnu u tamnicu. Vojnici se odmah dadoše na posao da to izvrše; i kada se jedno koplje dotače tela svetiteljeva, odmah gvožđe postade kao olovo, jer se savi kao olovo, a usta mučenikova behu puna hvale Bogu.

Uvevši mučenika u tamnicu, vojnici ga prostrše po zemlji licem gore, noge mu u klade zabiše, i kamen veliki na grudi mu položiše, jer tako naredi mučitelj. Trpeći to, svetitelj neprestano uznošaše blagodarnost Bogu sve do idućeg dana. I kada se razdani, car opet izvede mučenika na sud. I ugledavši kako ga je teški kamen bio prignječio, upita ga: Jesi li se raskajao, Georgije, ili si još nepokoran? A svetitelj, pošto mu grudi behu prignječene, jedva mogaše govoriti, i reče: Zar ti misliš, care, da sam ja već toliko iznemogao, te ću se zbog tako malog mučenja odreći svoje vere? Pre ćeš ti iznemoći mučeći me, nego li ja mučen.

Tada Dioklecijan naredi da se donese veliki točak za mučenje, pod kojim behu daske sa velikim ekserima u obliku mačeva, rogova, noževa; i behu ti ekseri neki pravi, neki iskrivljeni, neki povijeni kao udice. Potom naredi da mučenika naga vežu na točak, pa točak okreću, da bi oštri ekseri, načičkani na daskama pod točkom, iskidali celo telo. Tako mučen, i na parčad kidan, i kao trska lomljen, svetitelj trpljaše junački, i u toj muci on se najpre gromko moljaše Bogu, zatim tiho u sebi blagodaraše Boga, i ne pusti ni uzdaha, neko kao da spavaše i ne osećaše.

Misleći da je mučenik umro, car radosno pohvali bogove svoje, i povika: Gde je Bog tvoj, Georgije? Zašto te ne izbavi od takve muke? – I onda naredi da ga kao mrtva odvežu od točka, a sam ode kod žrtvenika Apolonovog. I nznenada se naoblači, i nastade strahovita grmljavina, i mnogi čuše glas odozgo koji govoraše: Ne boj se, Georgije, ja sam s tobom! – I malo posle toga sinu velika i neobična svetlost, i svetlonosni Anđeo Gospodnji, blistava lica, pojavi se u obliku prekrasnog mladića kraj točka i, stavivši ruku na mučenika, reče mu: Raduj se! – I niko ne smejaše prići točku i mučeniku dok se Anđeo viđaše. A kad on postade nevidljiv, mučenik sam siđe s točka, pošto ga Anđeo Božji beše odrešio i od rana iscelio, i stade telom potpuno zdrav, blagodareći Boga i prizivajući Ga.

Videvši to, vojnici se strahovito uplašite i zaprepastiše, pa otrčaše i obavestiše cara koji se još bavio u idolištu oko prinošenja žrtava idolima. A za vojnicima iđaše i sveti Đorđe, i on istupi pred cara u idolištu. Kad ga ugleda, car prvo ne verovaše da je to Đorđe, već smatraše da je to neko sličan Đorđu. Onda pratioci carevi, pažljivo posmatrajući mučenika, poznadoše da je to glavom Đorđe. Još i sam mučenik veleglasno vikaše: Ja sam Đorđe! – I biše svi zaprepašćeni, i u nedoumici ćutahu dugo. A dvojica od prisutnih, pretori Anatolije i Protoleon, koji behu ranije oglašeni u hrišćanskoj veri, videći ovo neobično čudo, potpuno se utvrdiše u Hristovoj veri, i povikaše: Jedan je Bog veliki i istinit – Bog hrišćanski! I odmah car naredi da ove uhvate, i bez ikakvog suda izvedu van grada i mačem poseku. I mnogi drugi verovaše tada u Hrista, ali skrivahu u sebi veru, ne smejući je ispovedati od straha. I carica Aleksandra, koja se takođe nalazila u tom idolištu i videla mučenika čudesno isceljenog, poznade istinu. I kad htede da javno ispovedi Hrista, eparh je zadrža, i pre no što car dozna, naredi da je odvedu doma.

Zlotvorni pak Dioklecijan, koji nije mogao tvoriti nikakvo dobro, naredi da svetog Georgija vrgnu u rov negašenog kreča, da ga zatrpaju , i tako ostave tri dana. Vođen tamo, svetitelj se veleglasno moljaše Bogu, govoreći: Gospode Bože moj, usliši molitvu sluge Tvoga, i pogledaj na me, i smiluj se na me, i izbavi me od zamki neprijatelja, i daj mi da do kraja nepromenljivo sačuvam ispovedanje svetog imena Tvog. Gospode, ne ostavi me zbog grehova mojih, da ne bi nekad rekli neprijatelji moji: Gde je Bog njegov? Pokaži silu Tvoju i proslavi ime Tvoje u meni nepotrebnom sluzi Tvom. Meni nedostojnom pošlji Anđela Tvog čuvara. Gospode, koji si peć vavilonsku u rosu pretvorio i sveta Tri mladića nepovređene sačuvao, jer si blagosloven vavek, amin.

Tako se pomolivši i sve telo svoje krsnim znakom ogradivši, on se spusti u rov radujući se i slaveći Boga. Sluge ga onda vezana zatrpaše u negašenom kreču, pa odoše. Trećeg dana naredi car da se kosti mučenikove izvade iz rova sa negašenim krečom, jer je smatrao da je mučenik sagoreo u kreču. I kad sluge razgrnuše kreč, nađoše svetitelja preko očekivanja čitava, živa i zdrava, i odvezana kako stoji, svetla lica, sa rukama podignutim k nebu, i blagodari Boga za sva Njegova dobročinstva. A sluge i prisutni behu izbezumljeni od užasa i zaprepašćenja, i jednoglasno stadoše veličati Georgijevog Boga, nazivajući Ga velikim.

Saznavši za to Dioklecijan naredi da mu se odmah dovede mučenik. I gledajući ga, silno se divljaše, i upita ga: Reci nam, Đorđe, otkuda u tebi takva sila, i kakvim to mađijama izvodiš takve stvari? Smatram da si veru Raspetoga u mađioničarsku veštinu pretvorio, da bi svojim činima sve zadivio i sebe kao velika pokazao. Svetitelj odgovori: Ja sam očekivao, care, da nećeš moći ni usta otvoriti da huliš svemoćnog Boga, kome je sve moguće, i čudesno izbavlja od opasnosti one koji se u Njega nadaju. A ti, prelašćen đavolom, otisnuo si se u takvu dubinu zablude i pogibao, da čudesa Boga mog, koja svojim očima gledate, nazivaš mađijama i činima. Stoga plačem zbog vašeg slepila, i nazivam vas bednicima, i smatram da ste nedostojni moga odgovora.

Tada Dioklecijan naredi da donesu gvozdene čizme, načičkane iznutra dugačkim klincima, da ih usijaju na vatri, obuju mučenika, pa da ga onda bijući gone sve do tamnice. U takvoj obući gonjenom, mučitelj se rugaše mučeniku, govoreći: Kako je Georgije brz trkač! Georgije, ti trčiš veoma brzo – A mučenik, tako ljuto gonjen i žestoko bijen, govoraše u sebi: Trči, Georgije, da bi stigao, jer trčiš ne kao na nepouzdano. Zatim, prizivajući Boga govoraše: Gospode, pogledaj s neba i vidi trud moj, i usliši uzdisanje okovanog sluge Tvog, jer se umnožiše neprijatelji moji, i nepravednom mržnjom omrznuše me radi svetog imena Tvog. No Gospode, Ti sam isceli me, jer se pometoše kosti moje, i daj mi trpljenje do kraja, da ne bi nekada rekao neprijatelj moj: učvrstih se na njemu! – Tako se mučenik moljaše na putu za tamnicu. I bi bačen u tamnicu, iznemogao telom od rana i silno izranavljenih nogu, ali duhom bejaše jak, jer celog tog dana i cele noći on ne prestajaše uznositi Bogu blagodarnost i molitve. I te noći Božjom pomoću on bi isceljen od rana, i ozdraviše mu noge kao i celo telo.

Sutradan sveti velikomučenik bi izveden pred cara u pozorištu. Sa carem beše i ceo senat. Kada car ugleda mučenika kako dobro ide i ne ramlje nogama, kao da uopšte nije bio izranavljen, veoma začuđen upita ga: Šta je, Georgije, jesu ti čizme bile ugodne? – Da, ugodne, odgovori svetitelj. Onda car reče: Odbaci drskost, smiri se, budi pokoran, odreci se mađioništva, pa pristupi i prinesi žrtvu milostivim bogovima, da te ne bi mnogim mukama lišili ovog slatkog života. Sveti Georgije odgovori: Kako ste bezumni kad silu Božju nazivate mađioništvom i bestidno se gordite obmanom đavolskom! – Dioklecijan besno pogleda, i jarosno riknuvši prekide mučenikovu reč, i naredi da svetitelja biju po ustima da bi se naučio ne vređati cara. Zatim zapovedi da ga volovskim žilama biju sve dotle dok parčad tela njegovog i krv njegova ne pokriše zemlju.

Iako tako svirepo mučen, sveti velikomučenik Georgije se ni najmanje ne izmeni u licu koje beše svetlo. Diveći se tome veoma mnogo, car reče svojim prisutnim velmožama: Ovo kod Georgija nije ni junaštvo ni sila već delo mađioništva. Na to Magnencije reče caru: Ovde ima jedan vešt mađioničar; ako ga pozoveš, on će brzo pobediti Georgija, i Georgije će se pokoriti tvojoj naredbi.- Mađioničar bi odmah pozvan, i kad iziđe pred cara ovaj mu reče: Oči svih ovde prisutnih videše šta učini ovaj pogani čovek Georgije. A kako on to učini, znate samo vi koji ste vični mađijama. Stoga ti: ili Georgijevo mađioništvo pobedi i satri, i učini da nam se Georgije pokori, ili ga mađioničkim otrovima ukloni iz ovog života, te neka on mađioničar umre od mađija. Ja sam mu zbog toga i dopustio da živi do sada. – Mađioničar kome beše ime Atanasije obeća da će sve to privesti u delo idućeg dana. Car onda naredi da mučenika drže u tamnici, i ode sa sudišta. A svetitelj, odveden u tamnicu, prizivaše Boga govoreći: Pokaži, Gospode, milost Svoju na meni, upravi stope moje ispovedništvu Tvome i dovrši tečenje moje u veri Tvojoj, da se u svima proslavi presveto ime Tvoje.

Sutradan car opet dođe na sudište i sede, gledan od sviju. A dođe mađioničar Atanasije, gordeći se svojom mudrošću, noseći i pokazujući caru i svima prisutnima meke mađioničarske napitke u raznim sudovima, i reče caru: Neka se sada dovede ovde onaj osuđenik, pa će videti raznovrsnu delatnost naših bogova i silu mojih vradžbina. – I uzevši jedan sud, on reče: Ako hoćeš, o care, da taj bezumnik posluša tebe u svemu, onda neka popije ovaj napitak. – Zatim uze drugi sud i reče: Ako je po volji sudu tvom da onaj osuđenik vidi gorku smrt, neka popije ovo.

Car naredi, i sveti Georgije odmah bi doveden preda nj na sud. I reče car svetitelju: Georgije, sada će sve tvoje mađije biti uništene i prestaće. – I naredi da svetitelja silom napoje mađioničarskim napitkom. Svetitelj sa pouzdanjem ispi otrov, i stajaše nepovređen radujući se, i rugajući se demonskoj obmani. Besan od jeda, car naredi da svetitelja silom napoje i drugim napitkom, punim smrtonosnog otrova. A svetitelj, ne čekajući da ga primoravaju, sam dobrovoljno uze sud i ispi smrtonosni otrov. I otrov mu nimalo ne naškodi, jer pomoću blagodati Božje bi sačuvan od smrti.

To začudi cara i ceo senat, a i mađioničar Atanasije stajaše zapanjen, čudeći se i dvoumeći. Zatim, posle nekog vremena car reče mučeniku: Georgije, dokle ćeš nas začuđivati svojim delima? Dokle nam nećeš izreći istinu? Kakve su to mađioničarske ujdurme koje čine te nipodaštavaš muke koje ti se pričinjuju, niti ti naškođuju smrtonosni napitci? Kaži nam sve otvoreno, jer želimo da te krotko saslušamo.

Tada blaženi Georgije odgovori: Ne misli, o care, da ljudska dovijanja čine te mi nipodaštavamo muke, već to činimo prizivanjem Hrista i silom Njegovom, jer uzdajući se u Njega mi, tajno poučavani od Njega, niušta ne smatramo najraznovrsnije muke. Dioklecijan upita: A kakvo je to tajno poučenje Hrista Tvog? Sveti Georgije odgovori: Znajući unapred vašu zlotvornu zloću, Gospod Hristos nauči sluge Svoje da se ne boje onih koji ubijaju telo a duše ne mogu ubiti, i još reče: Dlaka s glave vaše neće poganuti, i ako što smrtno popijete, neće vam nauditi (Mt. 10, 28; Lk. 21, 18; Mk. 16, 18). I još čuj, o care, Njegovo nelažno obećanje nama koje On sažeto izrazi ovim svojim rečima: Koji veruje u mene, dela koja ja tvorim i on će tvoriti (Jn. 14, 12). Dioklecijan upita: A koja to dela vi nazivate njegovim? Svetitelj odgovori: Slepe prosvećivati, gubave očišćavati, hromima hod davati, gluvima sluh otvarati, nečiste duhove izgoniti, mrtve vaskrsavati. Ova dela, i dela slična ovima, jesu Hristova dela.

Car se onda obrati Atanasiju mađioničaru sa pitanjem: Šta ti veliš na ovo? Atanasije odgovori: Čudim se kako se ovaj ruga tvojoj krotosti govoreći laži, i nada se da se izvuče iz moćne ruke tvoje. Jer mi koji svakog dana uživamo u mnogobrojnim dobročinstvima besmrtnih bogova naših, još nikada ne videsmo da mrtvoga vaskrsoše, a ovaj čovek, uzdajući se u mrtvaca i smatrajući Raspetoga za Boga, bestidno tvrdi da je Raspeti tvorac velikih dela. No pošto on pred svima nama tvrdi da je njegov Bog tvorac takvih čudesa i da oni koji veruju u Njega dobiše od Njega nelažno obećanje da i oni tvore dela koja je i On tvorio, neka onda ovaj vaskrsne mrtvaca pred tobom, care, i pred svima nama, pa ćemo se i mi pokoriti njegovom Bogu kao mnogomoćnom. Eto, nedaleko odavde nalazi se grob u koji je pre nekoliko dana sahranjen mrtvac koga sam ja za života poznavao. Ako Georgije vaskrsne njega, onda će nas istinski pobediti.

Začudi se car takvom predlogu Atanasijevom. Grob pak taj bejaše velik, i nalazio se pola stadije daleko. Sud nad Georgijem vršio se u pozorištu kraj gradske kapije, i iz pozorišta se video taj grob van grada, pošto je u jelina bio običaj da svoje mrtvace sahranjuju ne u gradu nego van grada. Car onda naredi mučeniku da vaskrsne mrtvaca, i na taj način pokaže silu Boga svog. A antipat Magnencije moli cara da Georgija oslobode okova. Pošto skinuše okove sa svetitelja, Magnencije mu reče: Sada, Georgije, pokaži čudesna dela Boga tvog, pa ćeš nas privesti veri u Njega. – Svetitelj mu odgovori: Bog moj koji je iz ničega stvorio sve, moćan je da mnome slugom Svojim vaskrsne tog mrtvaca, ali vi, pošto vam je um pomračen obmanom, ne možete da shvatite istinu. No radi ovog prisutnog naroda učiniće Bog moj to što vi kušački tražite. Samo nemojte to pripisati mađijama. Eto, mađioničar koga pozvaste pouzdano tvrdi da nikakva mađija, niti sila ikakvog boga, nije nikada mogla vaskrsnuti mrtvaca. A ja ću na očigled svih prisutnih i čujno za sve prizvati Boga mog.

Rekavši to, on prekloni kolena svoja, i dugo se sa suzama moljaše Bogu. Zatim ustade i gromko se opet pomoli Bogu govoreći: Bože vekova, Bože milosti, Bože svih sila, Bože sve-mogući, Gospode Isuse Hriste. Ti ne posramljuješ one koji se u Tebe uzdaju, – usliši u ovaj čas mene smirenog slugu Tvog Ti koji si uslišavao Svoje svete Apostole na svakom mestu u svima čudesima i znamenjima: daj ovom zlom naraštaju znamenje koje traži, i vaskrsni mrtvaca iz groba, na posramljenje onih koji Te odbacuju, a na slavu Tvoju i Tvoga Oca i Presvetoga Duha. O Gospode, pokaži prisutnima da si Ti jedini Bog na vasceloj zemlji, da bi poznali Tebe, svemoćnog Gospoda, i uvideli da se sve pokorava Tvome migu. Jer je Tvoja slava vavek, amin.

A kad izgovori “amin”, nastade ogromna huka i zemlja se zatrese, te se svi silno prepadoše. I nadgrobni spomenik pade na zemlju, grob se otvori, mrtvac ustade živ i izađe iz groba, dok su svi prisutni posmatrali to premrli od straha. Zatim nastade velika graja u narodu: mnogi se radovahu i hvaljahu Hrista kao velikog Boga. A car i oni sa njim, ispunjeni užasom i neverjem, najpre govorahu da je Georgije, veliki mađioničar, vaskrsao iz groba ne mrtvaca već nekog duha i priviđenje, da bi obmanuo gledaoce. A kad zatim uvideše da to nije priviđenje nego čovek koji je stvarno vaskrsao iz groba i priziva ime Hristovo, oni pritekoše Georgiju i pribiše se uz njega, veoma zbunjeni i izbezumljeni. I ne znajući šta da rade, oni ćutahu. Atanasije pak pritrča i pripade k nogama svetiteljevim, ispovedajući da je Hristos svemoćni Bog. I moljaše mučenika da mu oprosti grehe koje učini u neznanju. :

No pošto prođe prilično vremena, Dioklecijan naredi da narod ućuti, i stade govoriti ovako: Ljudi, vidite li prevaru? Vidite li pokvarenost i lukavstvo ovih mađioničara? Ovaj najbezbožniji Atanasije, pomažući sebi sličnog mađioničara, dade ovome ne otrov već neki čarobnjački napitak koji pomože ovome da nas obmane, jer oni živog čoveka svojim činima prestaviše kao mrtvaca, i svojim vradžbinama tobož ga vaskrsoše iz mrtvih na naše oči. – Rekavši to, car naredi da se bez ikakvog isleđenja i suda odrube glave Atanasiju i čoveku vaskrslom iz mrtvih, a da svetog mučenika Hristovog Georgija drže u tamnici i okovima dok on posvršava državne poslove i smisli šta će raditi s mučenikom. Sveti pak Georgije, obrevši se u tamnici, radovaše se duhom i blagodarima Boga govoreći: Hvala Ti, Gospode, Ti ne posramljuješ one što se u Tebe uzdaju. Blagodarim Ti što mi svuda pomažeš, i što mi svakodnevno činiš velika dobra i moju nedostojnost ukrašavaš blagodaću Svojom. No udostoji me, Bože, Bože moj, da uskoro sozercavam slavu Tvoju pošto potpuno posramim đavola.

Dok je sveti velikomučenik bio u tamnici, k njemu su dolazili oni što zbog njegovih čudesa behu poverovali u Hrista. Oni su zlatom potplaćivali tamničke stražare. Dolazeći k svetom velikomučeniku oni su pripadali k nogama njegovim i učili se u njega svetoj veri. A bolesnici među njima isceljivahu se od svojih bolesti, jer ih sveti Georgije isceljivaše prizivanjem imena Hristova i krsnim znamenjem. Tako mnogi dolažahu k njemu u tamnicu. Među dolaznicima beše neki čovek po imenu Glikerije, prost zemljoradnik. Njemu se dogodi te mu vo pade sa brega u provaliju, i crče. Čuvši za svetitelja, Glikerije otrča k njemu plačući za svojim volom. A svetitelj, osmehnuvši se tiho, reče: Brate, idi s radošću, jer Hristos moj ožive vola tvog. – I on, iskreno poverovavši mučenikovoj reči, ode i zateče vola živog, kao što mu kaza svetitelj. Pa ne časeći ni časa, on krenu natrag k mučeniku. I hitajući kroz grad, on gromko vikaše: Zaista je velik Bog hrišćanski! – No vojnici ga uhvatiše i cara o njemu obavestiše. Car Dioklecijan, ispunivši se gneva, ne htede ni da vidi Glikerija, već naredi da mu se bez suda odmah otseče glava van grada. A Glikerije radosno kao na pir hitaše u smrt za Hrista, i prestižući vojnike on velikim glasom prizivaše Hrista Boga moleći Ga da mu prolivanje krvi njegove uračuna umesto krštenja. I tako Glikerije skonča.

Utom neki senatori obavestiše cara kako Georgije, sedeći u tamnici, buni narod, jer mnoge odvraća od bogova i privodi Raspetome, i čudotvori mađioništvom, te svi trče k njemu. I predložiše caru da Georgija opet izvede na sud, pa ako se ne pokaje i ne obrati bogovima, onda da brzo bude osuđen na smrt. Car dozva antipata Magnencija pa mu naredi da za sutra spremi sudište kod Apolonovog idolišta, da bi javno sudio mučeniku. No te noći, moleći se u tamnici, sveti Georgije zadrema malo i vide u snu Gospoda koji ga Svojom rukom prihvataše, i zagrlivši celivaše, i venac mu na glavu stavljaše, govoreći: Ne boj se, nego budi hrabar, jer ćeš se udostojiti da caruješ sa mnom! Ne malaksavaj, već što pre dođi k meni da primiš što ti je ugotovljeno.

Probudivši se i radosno zablagodari Bogu, svetitelj pozva k sebi tamničkog stražara i uputi mu ovu molbu: Jednu milost molim od tebe, brate: dopusti da sluga moj dođe do mene, jer mu imam nešto kazati. – Stražar dopusti, i uđe sluga koji je neotstupno stajao pred tamnicom i veoma pažljivo zapisivao svetiteljeva dela i reči. Ušavši, on se do zemlje pokloni gospodaru svom koji je bio u okovima, i rasprostrt kraj nogu njegovih na zemlji, plakaše. No svetitelj, podigavši ga, naređivaše mu da bude veseo, i ispriča mu svoje viđenje rekavši: Čedo, Gospod će me skoro pozvati k sebi. No ti po odlasku mom iz ovog života, uzmi ovo moje smireno telo sa mojim zaveštanjem, koje napisah pre moga podviga, s pomoću Božjom odnesi ga našem domu u Palestini, i izvrši sve što sam zaveštao. Pritom imaj strah Božji i nepokolebljivu veru u Hrista. – Sluga obeća da će sve izvršiti, i pošto se mnogo isplaka, svetitelj ga s ljubavlju zagrli i, davši mu poslednji celiv, on ga otpusti s mirom.

Sutradan pri izgrevanju sunca car sede na sudištu i pred njega izvedoše svetog mučenika. Prikrivajući svoj gnev, car mu stade govoriti krotko: Ne izgleda li ti, o Georgije, da sam pun čovekoljublja i milosti, kada imam toliko saučešća za tebe? Svedoci su mi svi bogovi da veoma štedim mladost tvoju zbog cvetajuće u tebi lepote i pameti i hrabrosti. Ja želim da zajedno sa mnom caruješ i budeš drugi po časti, ako bi hteo da se obratiš bogovima. Reci nam dakle, šta ti o tome misliš. – Sveti Georgije odgovori: Trebalo je, o care, da toliku milost tvoju prema meni pokažeš ranije, a ne da tako strašno budeš svirep prema meni. – Saslušavši s uživanjem ovakve mučenikove reči, car odmah izjavi: Ako hoćeš da mi se kao ocu s ljubavlju pokoriš, ja ću te uzvratiti velikim počastima za sve muke što si podneo. Sveti Georgije odgovori: Ako pristaješ, o care, onda hajdmo u hram da vidimo bogove koje vi poštujete.

Na to car ustade hitno i s radošću, i sa celim senatom i mnogim narodom ode u Apolonov hram, vodeći česno sa sobom i svetog Georgija. A narod klicaše caru hvaleći ga što bogovima svojim pribavlja silu i pobedu. Kad uđoše u hram i žrtva bi spremljena, nastade tajac, i svi gledahu u mučenika nepokolebljivo ubeđeni da će on prineti bogovima žrtvu. Svetitelj priđe Apolonovom kipu, i pruživši ruku prema njemu, njega bezdahnog upita kao živog: Ti li hoćeš da ti prinesem žrtvu kao Bogu? Govoreći to, svetitelj načini krsni znak prema idolu. Tada demon koji je živeo u idolu ovakav glas dade od sebe: Nisam Bog, nisam! I nijedan od sličnih meni nije Bog-Samo je jedan Bog, i to onaj koga ti propovedaš. Mi pak od Anđela što služahu Njemu postadosmo otpadnici i, ovladani zavišću, mi varamo ljude. Svetitelj mu na to reče: Kako se onda usuđujete da ostajete ovde, kada sam ovde došao ja, služitelj istinitog Boga? – Kada svetitelj to reče, stade iz idola izlaziti nekakav šum, i zvuk, i plačni glas. Zatim iznenada popadaše svi idoli na zemlju i razbiše se. Tada žreci i mnogi od naroda kao ludi besno navališe na svetitelja, i bijući ga i vezujući ga oni dovikivahu caru: Pogubi ovog mađioničara, care, pogubi, dok nas on nije pogubio!

Dok su vika i metež trajali i glas o tome brujao po celom gradu, carica Aleksandra, koja je dotle bila potajna hrišćanka, ne mogaše više to da krije, već pohita tamo gde bejaše sveti velikomučenik Georgije. Kada ču narodnu vrevu i izdaleka ugleda okovanog mučenika, ona stade vikati veleglasno: Bože Georgijev, pomozi mi, jer si jedino Ti svemoćan. – A kada se narodna vreva utiša malo, Dioklecijan naredi da mučenika dovedu pred njega. Od silne jarosti on kao lud viknu na svetitelja: Takvom li mi blagodarnošću uzvraćaš za moju milost prema tebi, o najpoganija glavo? Sveti Georgije mu odgovori: Tako sam navikao poštovati tvoje bogove, o bezumni care! Ta zastidi se jednom da spasenje svoje pripisuješ takvim bogovima, koji ni sebi ne mogu pomoći, niti prisustvo Hristovih slugu podneti.

Dok je svetitelj govorio to, gle, stiže carica Aleksandra, ispovedajući smelo pred svima Hrista Boga. Usto i k nogama mučenikovim pripadaše, i mučiteljevo bezumlje pljuvaše, grdeći bogove i proklinjući one koji im se klanjaju. A car, izbezumljen od velikog zaprepašćenja što vidi svoju suprugu kako neustrašivo slavi Hrista i nipodaštava idole i pripada k nogama mučenikovim, upita je: Šta ti bi, Aleksandro, te si se prilepila uz ovog mađioničara i čarobnjaka, i tako se bestidno odričeš bogova? – No ona se okrenu od njega i ne dade mu ogovora. Zbog toga se Dioklecijan još više razjari i ne htede dalje da ispituje ni Georgija ni caricu, nego odmah izreče obojima ovakvu smrtnu presudu:

Naređujem da se mačem poseče svezli Georgije koji je izjavio da je galilejanin i koji je mnogo hulio na bogove i na mene, zajedno sa caricom Aleksandrom koju je Georgije upropastio mađijama i koja je kao i on bezumno grdila bogove.

Tada vojnici naročito za to određeni zgrabiše okovanog mučenika i povedoše van grada, vukući sa njim i blagorodnu caricu. Usrdno mu sledeći, carica se u sebi moljaše Bogu šapćući i često u nebo pogledujući. No kad dođoše do jednog mesta, carica malaksa telom i zamoli da malo sedne. A kad sede, ona nasloni glavu na zid, i predade duh svoj Gospodu.

Videvši to, mučenik Hristov Georgije proslavi Boga, i s velikom radošću iđaše moleći se Gospodu da se i njegovo tečenje završi dobro. A kad stigoše na gubilište, on podiže glas svoj i moljaše se ovako: Blagosloven si, Gospode Bože moj, što nisi dao da me zubima rastrgnu oni koji su me tražili, i što nisi obradovao neprijatelje moje zbog mene, i što si dušu moju izbavio kao pticu iz zamke lovačke. Usliši me i sada, Gospode, i budi kraj mene sluge Tvoga u ovom poslednjem času, i izbavi dušu moju od lukavstva vazdušnoga kneza, velikoga ratnika, i od njegovih nečistih duhova. Onima što u neznanju svom sagrešiše protiv mene ne upiši im kao greh, nego im podaj oproštaj i ljubav Tvoju, da bi Te i oni poznali, i tako dobili udeo u carstvu Tvom sa izbranicima Tvojim. Primi i moju dušu sa onima koji su Ti ugodili od pamtiveka, ne uzevši u obzir ono što sagreših svesno i nesvesno. Seti se, Gospode, onih, što prizivaju veličanstveno ime Tvoje, jer si blagosloven i sveproslavljen vavek, amin.

Pomolivši se tako, sveti Georgije radosno prekloni pod mač glavu svoju, i bi posečen dvadeset i trećeg aprila 303 godine, dobro završivši ispovedanje, okončavši tečenje i sačuvavši veru čistu. Zato i dobi venac pravde.

Takva su slavlja velikih podviga hrabroga vojnika; takve su njegove borbe i slavne pobede nad neprijateljima; podvizavajući se tako, on se udostoji nepropadljivog i večnog venca. Neka se njegovim molitvama i mi udostojimo udela pravednih i stajanja s desne strane u dan drugog dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista, kome priliči svaka slava, čast i obožavanje kroza sve vekove, amin.

Sveti mučenik Lazar Novi.