У данашњем вемену карактеристичном по никад бројнијим пјесницима који издају исто тако бројне збирке које нема ко да чита, за црквену поезију се може рећи да представља грану црквене умјетности која није довољно заступљена и није довољно добро проучена ни раширена у црквеним круговима, а посебно у световној јавности, оцијенио је професор Цетињске богословије, ђакон Павле Љешковић.
У организацији Српске православне црквене општине Котор, у оквиру циклуса током Великог поста, Љешковић је у црквеној ризници јуче одржао предавање под називом „Поезија четврте и пете недјеље Поста….
“Не мора неко бити хришћанин, већ може бити агностик, атеиста, па опет он зна нешто о православној икони, о фрескопису, свјестан чињениоце да то спада у сам врх свјетске умејтности. Затим, неко не мора да буде нешто посебно побожан и редован у цркви, а може да буде довољно музички писмен па да схвати рецимо да је Мокрањчева Иже херувими првога гласа, када се изводи у хорском распису, сам врх свјетске музике. Међутим, када је у питању црквена поезија, наилазимо на једну врсту неразумијевања и неприсутности у поменутим круговима”, каже ђакон Љешковић.
Подсјећа да се деведесетих година прошлог вијека догодило нешто што није новина у црквеној историји.
“Рецимо 313 . године , након Миланског едикта, имали смо ситуацију да је велики број људи одједном нагрнуо у цркву, па се онда појавила потреба за великим бројем свештенства. Е, то смо ми након комунизма имали у нашим земљема деведесетих година прошлога вијека. Наиме, дошли смо у ситуацију да у наше вријеме имамо доста свештенства које није завршило Богословију, гдје се црквено појање и црквено-словенски језик проучавају”, констатује Љешковић.
На питање зашто се поменуте књиге једноставно не преведу на српски језик, преноси своје искуство: “Приликом службе за пјевницом и појања неке стихире, сусретнем се са нејном љепотом и схватим какав она поетски, а не само богословски, значај има. Након покушаја да је преведем на српски, она изгуби од те своје љепоте. Е сад, има нешто и до преводиоца , јер не може свако да преводи поезију, па ни ову црквену. Има нешто и до српскога језика и оне познате Вукове реформе”, каже ђакон Љешковић.
Други разлог такође није занемарљив.
“У наше вријеме, које карактерише та тзв, материјалистичка цивилизација, гдје се све духовне вриједности стављају у други план, књижевност уопште, а нарочито поезија, нијe популарна. Заправо, неки књижевни жанрови су успјели да преживе. Попут романа, приповјетке..Међутим, поезија је изгубила на значају, изгубила је своју публику, тако да данас имамо контраст да живимо у времену у којем је никад више пјесника и никада се више није издавало збирки поезије, а никада није било мање људи да то читају. Онда се то преноси на тзв. популарну музику гдје се више баца акценат на визуелно, на изглед. Ту чак ни сама музика није важна, а тек текстови – поезија која прати ту музику. Они су банални. Тако је човјек у данашње вријеме навикнут да не води рачуна ни о музици коју слуша, коју пјевуши док нешто ради, па зато онда када дође у цркву, он те своје навике доноси са собом и не размишља о ономе што се пјева. Па чак и када би се то превело на српски језик, и када би тај превод био довољно добар, мелодичан и лијеп опет, по мени, та поезија би у великој мјери остала непримјећена”, казао је ђакон Љешковић.
Након уводног излагања говорио је о поезији “Триода” која се користи у припремним недјељама поста, као и током свих седам недјеља поста закључно са Великом суботом.
Писци књиге су монаси из Студитског манастира у Костантинопољу, основаног у V вијеку у од стране Патриција Студит .
Кроз допринос борби за одбрану изворног православља, те у времену иконоборства ( од 726. до 843. г), манастир је био од великог значаја, не само на Цркву, него и за световну власт.
“У том времену настаје поезија о којој вечерас причамо, па и сама књига “Триод”. Њени састављачи и писци су Теодор, Јосиф и Никола Студит и Теофан Hачртани”, казао је Љешковић.
Он је подсјетио да је четврта недјеља Великог поста посвећена Св. Јовану Лествичнику, писцу књиге “Лествица” састављеној од 30 поука, а пета Св. Марији Египћанки рођеној 344. у Египту, која је 40 година провела у пустињи у најстрожем подвигу.
Једна од стихира, коју је прочитао ђакон Павле Љешковић, написана је од стране једног од пјесника – састављача “Триода” Теодора Студита.
Он је написао стихиру “На Господи возвах” четврте недјеље поста у којој се каже:
“Вјерни велики подвиг учинимо у овом уздржањем времену.
Славу велику стекнимо да се милошћу Божијем од адског огња избавимо.
Половина поста је сада, вријеме да живот свој светим учинимо, врлински живот до краја да стекнемо, непролазно блаженство да примимо.”
Сљедећег четвртка ( 11. априла) гост у црквеној ризници СПЦО Котор од 19 сати биће професор Цетињске богословије Благоје Рајковић.
