Милутин Мићовић: “Да, Светац је могућ“
„Када одлазе велики људи њихов лик остаје вјечно у нама – не само изглед, него и њихов речник, ум, интелигенција, интонација, карактер, нијансе“- казао је књижевник Милутин Мићовић предсједник књижевног друштва ,,Његош“ говорећи о блаженог спомена архипастирима и духовним оцима Митрополиту Амфилохију и Владики Атанасију, људима надахнутим небом и светошћу, који су, онако како су заједно у свему били у овом животу, заједно отишли и у вјечност.
“Духовни орлови владике Амфилохије и Атанасије су отишли али су остали међу нама и у нама“- казао је књижевним Милутин Мићовић, који је и сам одрастао уз духовног горостаса, свог рођеног брата, Владику Јоаникија, који је годинама уназад раме уз раме са својим духовним оцем Митрополитом Амфилохијем носио све невоље нашег народа што се посебно видјело у нашим величанственим литијама за одбрану вјере православне и Светиња Божијих.
Мићовић каже да је Владику Атанасија први пут видио касних осамдесетих година на једном предавању у Патријаршији у времену које се, како каже, ,,преломило кроз њега“ у коме је постало мало све оно што се до тада учило у школама.
“Када сам први пут упознао Митрополита Амфилохија, калуђера дуге црне браде и косе, то што сам ја видио кроз лик он је посвједочио кроз ријеч и помислио сам: Да, светац је могућ“- каже Милутин Мићовић.
Књижевник Мићовић каже да су Владике Амфилохије и Атанасије били велики узори и свједоци и да духовно сјеме које су посијали треба стално његовати и оживљавати својом личном борбој јер се тако добија благослов и у помоћ прискачу наши духовни преци.
У прилог овом разговору доносимо текст књижевника Милутина Мићовића ,,Одлазак орлова“ који је објавио дневни лист ,,Дан“.
ОДЛАЗАК ОРЛОВА
Кад човјек по ведром дану гледа орлове у небу, задржи ту слику у себи и кад они ишчезну из видика. Тако задржавамо у сјећању велике људе које смо знали. И кад оду, остаје у нама њихов лик, – не само изглед, него и њихов речник, ум, интелигенција, интонација, карактер, нијансе.
Тако се некако десило и са два духовна орла, владикама Амфилохијем и Атанасијем. Отишли су , али су остали међу нас и у нама. Кад с ове мале дистанце погледамо њихов долазак у наше крајеве, а сад и њихов одлазак, уочавамо неку велику промјену. Дошавши у овај расељени и остављени народ, у њима је народ препознао себе, у њима је и добио, оно што је сталним одсељавањем и изгубом кроз времена губио. На неки начин њиховим доласком на старе и историјски најзначајније светосавске епископске столице, и овај народ се вратио у историјску матицу и ослободио комплекса маргиналности и провинцијалности.
Ова двојица владика дошли су из великих свјетских културних и духовних центара, и нашли су овдје народ који није генерацијама одлазио са овог камена и простог народног предања. Али дочекани су као да их је ово црногорско-херцеговачко камење, и остављени и маргинализовани народ чекао вјековима. Са обје стране, букнула је обострано препознање и радост узајамне подршке.
Ова двојица, не само да су донијели велике школе и знања, него су донијели сачувану, но преображену народност, коју је наш човјек одмах препознао. Народ је видио да су то њихови људи, који носе њихове претке, њихово памћење, а уз све то, ону духовну дубину и непосредно озарење, које је их је повезивало са својим светитељима, јунацима и мудрацима, старом славом и небеским даром. Оно што је разликовало ова два духовна орла од других учених људи, јесте духовна дубина и простота, божанска непосредност, спонтаност и надахнуће за дјелање , коју је и обичан народни човјек одмах осјето, и на њу с љубављу одговоро. Доласком митрополита Амфилохија на Цетиње, одмах је активирано присуство Петровића, посебно два велика Петра који су стуб историјске Црне Горе.
Доласком владике Атанасија, који је понекад наглашавао да је старином Херцеговац, реактивирана је мисија Светог Василија тврдошког и острошког, европки и национални дух Јована Дучића, пјесничка љепота и простота Алексе Шантића, културни активизам Ћоровића и Слијепчевића. И Црна Гора и Херцеговина, које се прожимају и допуњују кроз историјски улог и народно заједништво, постале су опет значајни и утемељујући простор српске историје и суверени актер у савременим куховним и културним збивањима. Ова два духовна орла, подсјећала су на њихове претходнике и великане двадесетог вијека, владику Николаја Велимировића и оца Јустина Поповића, који су сачували Србе у двадесетом вијеку од духовне смрти.
За три деценије њиховог боравка у нашим просторима, спојени су вјекови историјског сјећања, узидано у нове храмове заборављено камење народног памћења и честитости. Иако различита ова два духовна орла, увијек су се допуњавали. Један концентрисан и окренут духовној дубини и мистици, али и народним расколима, други, раскошни екстраверт, у донкихотовској борби са савременим демократско-емонизованим свијетом, увијек светоотачки стамен. Један се на народним саборима разговарао са гуслама и народном поезијом, други није много марио за високе норме понашања, више је волио да жагори са дјецом, дивећи се њиховим безазленим очима и чистим душама. Вјечан им спомен, и Царство небеско!
Милутин Мићовић
