Нада Хаџи Перић: “О души Призрена, града са царском патином“
”Ја хоћу у мој Призрен да се вратим,
Ја хоћу тамо живот да славим,
Кад одем да не мора брзо натраг да кренем
Ја хоћу тако заувек да
Када се вратим…“
Нада Хаџи Перић
О бисеру Метохије, царском, Душановом Призрену, говори Нада Хаџи- Перић, рођена Призренка, која након 1999. године живи у Београду гдје ради као судија Апелационог суда, али живи и дише Призреном кроз своју поезију. Члан је Удружења књижевника Србије и Друштва књижевника Косова и Метохије. Бави се хуманитарним радом. Са својим супругом Браниславом помаже дјецу са Косова и Метохије и обнову Светиње, док у Средској заједно са својом породицом подиже породичну цркву.
Нада нас враћа у Призрен какав он нажалост није данас. Рођена Призренка, Нада говори нам о свом дјетињству, души царског града и његових мјештана, Светињама, предивним призренским обичајима, духовности. Са болом се сјећа и 1999. године када су морали да напусте душу своје душе, Призрен, Метохију…
Одласком Срба 1999. године, Призрен губи своју душу коју Нада покушава да очува у својим пјесмама. Она буди успавану призренску душу својом поезијом. Како јој и име каже нада се…повратку Срба и повратку душе свом извору на Бистрици у Душановом Призрену.
“Рука Митрополита Амфилохија на мојој глави, као благослов, на Дукљи на Томину недјељу, када сам имала промоцију своје поезије у Подгорици, и сада ми даје снагу и грије душу“- каже Нада Хаџи Перић.
Она говори и о својим одласцима у Метохију и на Косово.
„Док год је капија манастира Светих архангела отворена ја у Метохији имам свој дом“- каже Нада сјећајући се прослава Лазареве суботе у овој великој метохијској Светињи. Она је говорила и о обнови цркава Светог Пантелејсмона и Рајкове цркве у Призрену.
То што нема ко да је дочека на родном огњишту надокнађују монаси и монахиње у нашим светињама у којима је Нада поново пронашла свој дом.
Нада Хаџи Перић својом поезијом шаље једну моћну поруку младим нараштајима: да не дамо и да ћемо се вратити!
Слободанка Грдинић
