Olivera Radić: „Metohijska voštanica Vladiki besmrtnog imena“
„Deca su mi ulaznica u Raj, jedino sa njima će me primiti tamo“ govorio je Vladika besmrtnog imena koji je „tli i po godine je imao do kraja…“
Ovo je metohijska voštanica Preosvećenom blaženopočivšem Vladiki Atanasiju koju emitujemo ljubavlju i trudom naše sestre Olivere Radić, novinara i profesora iz mučeničkog Orahovca koja je imala veliki blagoslov da bude uz Vladiku Atanasija prilikom njegovih čestih posjeta stradalnoj Metohiji. Slušala je, učila, pamtila, zapisivala i perom i diktafonom i blagodarimo joj što je jedan dio sjećanja i zapisa, posebno zapis sa njegove poslednje posjete Metohiji, podijelila i sa nama.
Olivera Radić: Oproštajno slovo uz sećanje na vladiku Atanasija (Jevtića)
Upokojio se vladika Atanasije! Nekako naviknuti na smrt poslednjih meseci, primili smo i ovu vest koja se kao munja brzo pronela crkvenim sajtovima i društvenim mrežama, sa tugom i nevericom. Još jedan vladika je izgubio bitku sa novom pošasti, koja je svakome od nas odnela nekog prijatelja, rođaka, komšiju…
Upokojio se i vladika koji se nije plašio ove bolesti, ili se bar nije od nje krio, već je svo vreme od njene pojave, pa do končine svoje, gotovo prkoseći obilazio krajeve svoje Hercegovine i pohodio svoj drugi zavičaj Kosovo i Metohiju, služio liturgije po hramovima i manastirima, pomene po grobljima i usput prikupljao kamenje i kamenčiće koji će biti deo zemlje koja će ga pokriti kad za to dođe vreme.
Vladika umirovljeni zahumsko –hercegovački Atanasije, čije ime znači besmrtan, gledao je smrti u oči, ali to mu nije bilo prvi put. Mnogo je smrti video za svoga života, ratove, stradanja, kosturnice, jame… i nije se uplašio. Svaka nova smrt mu je bila nova snaga da ide dalje i učini više na polju kulture sećanja svoga naroda, da ostavi što više pisanih tragova, da opoje više grobalja, da sahrani iz jama izvađene kosti….
Vest o upokojenju vladike Atanasija vratila me je u jun 1999.godine. Tih vrelih junskih dana, po potpisivanju Kumanovskog sporazuma, za Srbe na Kosovu i Metohiji počeli su dani stradanja. Dok su jedni u kolonama odlazili iz svojih sela i gradova, u kojima su pod naletom šiptarskih ekstremista, ostavljali svoje domove, štale pune stoke, torove ovaca i koza, bašte, njive i livade, drugi su ostajući na svom ognjištu strepeli od upada zlobnika koji su svakodnevno palili, kidnapovali ubijali…Strah i neizvesnost su kao oblak prekrivali prostranstva u kojima su živeli Srbi, i u njihove duše unosili nemir, bol, tugu…
Ne sećam se s koje strane su došli, ali se sećam da su se oklopna vozila zaustavila pred crkvom u Orahovcu i iz njih izašli neki ljudi. Prvi od njih se uputio ka crkvi, dok je masa okupljenih Srba, tiskajući se oko vozila, krenula za njim. ,,To je vladika Atanasije!“- čula sam iz mase kako govore. Posle poklonjenja ikoni Presvete Bogorodice u hramu u Orahovcu, vladika je zastao u masi. Stotine pitanja su mu postavljali okupljeni oko njega, pitali šta da rade, i molili da ih izvuče iz Orahovca koji gori.
Govorio im je, tešio, odgovarao na pitanja, al videlo se da nije moćan da reši sve njihove probleme.
Već u sledećem trenutku stajao je na balkonu Parohijskog doma, odakle je mogao da vidi sve te ljude, a bilo ih je sigurno više od hiljadu, i podupirući se rukama o metalnu ogradu gotovo vičući, počeo kazivati stihove Šantićeve pesme ,, Ostajte ovdje…“:
,, Ostajte ovdje!… Sunce tuđeg neba, Neće vas grijat ko što ovo grije; grki su tamo zalogaji hljeba, Gdje svoga nema i gdje brata nije…!“
Mesto aplauza, iz mase su se po okončanju ove neočekivane pesme, čuli jecaji. Nikome se nije odlazilo, ali strah ih je nagonio na to, nagonile su ih kuće koje su gorele, saznanja da su im rođaci, očevi, stričevi… kidnapovani, a da su se gradovi u okolini već ispraznili od njihovih sunarodnika.
,, Vladiko, povedi svoje stado!“- raširenih ruku preprečio mu je put jedan sredovečan čovek, čiju su kuću u donjem delu grada samo dan pre zapalili.
Vladika je zastao, suze su mu klizile niz lice, neko iz pratnje je zamolio ojađenog čoveka da se pomeri s puta, i uz obećanje da će pomoći koliko i kako mogu, vladika i sveštenici koji su bili s njim su otišli.
I to nije bio jedini put da je ovaj vladika sa gipsanom kragnom oko vrata i oteklim nogama pohodio Orahovac. Dolazio je opet i opet, nekad kroz nedelju, nekad kroz mesec dana… Nekad u pratnji nekog sveštenika, nekad sa vladikom raško-prizrenskim Artemijem, a jednom je s njima bio i mitropolit Amfilohije. Razgovarali su sa ljudima, sa predstavnicima Srba, ali i sa predstavnicima međunarodnih organizacija, prepričavali nam šta su se dogovorili na nekim sastancima gde su bili i predstavnici kosovskih Albanaca.
Teme teške, atmosfera napeta, neivesnost iz dana u dan sve veća.
U Orahovcu je nas, Srba, tada bilo oko 3000, sabijenih u kuće oko crkve. Drugi delovi grada su bili obesrbljeni.
Ispred crkve su se, uprkos čestom patroliranju oklopnih transportera KFORa, igrala deca. Na stotine ih je bilo. Vladika Atanasije je prišao česmi u porti, priključio plastično crevo, odvrnuo slavinu, iz koje je, za pravo čudo ( često su nam danima isključivali vodu i struju) potekla voda i počeo da prska decu vukući crevo s kraja na kraj dvorišta. A deca iznenađena, prvo su počela da vrište, a potom da se smeju jer je napokon došao neko ko im je posvetio pažnju, ko je našao način da ih razveseli. Nije prošlo mnogo, a taj čudni i namršteni starac je zadobio poverenje sve te dece, koja su ga opkolila i čekala da još nešto učini za njih. On je ostavio crevo, seo na klupu i već se čuo gromki smeh dece kao odgovor na razne anegdote, šale i dosetke vladikine. Brzo su deca zapamtila da vladika ima samo tri i po godine, da njegov drugar zec ima osam nogu a mačka 14, a oduševilo ih je kako vladika svira na novom instrumentu, običnoj vlati trave, koju je u sekundi pronašao u cveću kraj crkve…Vladika je jednostavno postao njihov drug i deca su nestrpljivo čekala da im opet dođe sa novim pesmicama i pričama o njihovim vršnjacima u drugim delovima Kosova i Metohije.
Vladika, koji je na odrasle često vikao nazivajući ih mutavim, prvo je postao prijatelj dece, a potom i njihovih roditelja. I ne samo u Orahovcu već i po drugim mestima širom Kosova i Metohije. Danju je obilazio narod i svetinje, porušene i čitave, a noću slao izveštaje u svet preko radio amatera. Na njegovom licu su se pri svakom novom dolasku videle nove bore stečene na pogrebu ubijenim žeteocima u Starom Grackom, postradalim u autobusu u Livadicama, na ruševinama manastira Zočište, Binač, Svete Trojice u Mušutištu, kraj spaljenih kuća u Prizrenu, Uroševcu, pri razgovorima sa Kforovim oficirima u Nerodimlju, Prištini, Vučitrnu…
Mnogo je toga video od Kosova do Jadovna, mnogo zapisao u svojim knjigama o novoj kosovskoj Golgoti koje su nastajale tih dana, a i u godinama posle.
I ni jednog trenutka nije rekao ,, dosta više!“ već se opet i opet vraćao Kosovu i Metohiji, Gazimestanu, Gračanici, Vidovdanima, Prizrenu, Ropotovu… govoreći ,,Ako te zaboravim, Kosovo-Jerusalime moj, neka bude zaboravljena desnica moja. Neka se prilepi jezik moj grkljanu mome, ako te ne uspamtim, Metohijo moja, ako te ne stavim za početak pesme moje, psalmopoja moga Bogu, Spasu mome.”
Kosovom je živeo i kada na njemu nije fizički boravio. Besedio je o Kosovu i Kosovskom zavetu, branio prava svoga naroda po svetskim metropolama, galamio na političare strane i domaće koji nisu za Kosovo radili dovoljno.
U razgovoru, na Vidovdan u Gračanici, 2019. mi je rekao : ,,Srpski narod je privilegovan u stradanju. Stradanje za Hrista je privilegija!” .
Da li je tada znao da nas čeka još jedno stradanje , drugačije od ostalih? Da li je znao da će mu nova bolest, virus kovid 19, odneti brata Amfilohija, Mitropolita crnogorsko –primorskog, da će mu odneti i drugog brata- Artemija( sa kojim se pre desetak godina razišao u nekim stavovima i tumačenjima ali se pri saznanju da je u bolnici za njega molio), da će odneti i Patrijarha srpskog Irineja, i vladiku Milutina, i mnoge druge ljude iz njegove bliže i dalje okoline?
Da li je to znao, ne znamo, ali znamo da se nije predao, da nije posustao od svoje borbe za Kosovo i Metohiju. U jeku korone, na Vidovdan 2020. dolazi u Gračanicu, služi liturgiju sa sveštenstvom i monaštvom, poliva vinom spomenik na Gazimestanu posle parastosa koji služi sa vladikom Teodosijem, po ko zna koji put ponavlja stihove despota Stefana Lazarevića zapisane na Novom Kosovskom stubu, peva ,, Ječam žela Kosovka devojka“ narodnu pesmu sa pridodatim stihovima u kojima se srpska vojska vraća na Kosovo da napoji konje na Sitnici…
Više od mesec dana ostaje na Kosovu i Metohiji i u pratnji igumana Mihajla iz manastira Sveti Arhangeli kod Prizrena, obilazi preostale Srbe, razgovara sa njima, druži se sa decom, peva sa njima i igra kolo; obilazi manastire i crkve, služi liturgije i pomene, obilazi groblja i crkvišta… Sada, u dosta manjem broju nego 1999.godine dočekuju ga Srbi, i saopštavaju mu koliko ih je u međuvremenu otišlo, kako žive oni koji su ostali, šta im treba…
U novembru, posle upokojenja mitropolita Amfilohija, dolazi opet da se vidi sa učenicima Prizrenske bogoslovije, da ih pouči, da po ko zna koji put pred njima čupa uši njihovim profesorima, da bi mu oni zauzvrat pevali o Slavnom gradu na Bistrici, o Jagodi koja se udala za Đorđa Đakovca, o Tuti Jorgušovoj pod zelenom jabukom u Prizrenu, i opet o vojsci koja će se vratiti na Kosovo…
Načalstvuje liturgijom na slavi manastira Sveti Arhangeli, uz učešće malog broja vernika, jer su okupljanja zbog korone zabranjena, opet postrojava sveštenike koji mu saslužuju, opominje i pojce, a i prizrenske bake što u crkvu dolaze u pantalonama i sa ogromnim torbama, ali mu niko ne zamera. Svi idu za njim u ophod oko arhangelske crkve uprkos hladnom vremenu, i posle osvećenja i rezanja slavskog kolača, dobijaju po zalogaj, kao naforu, iz njegovih ruku. Pridržavajući se za igumana Mihajla služi pomen na grobu cara Dušana.
Za trpezom malo jede ali puno priča kao i uvek, ali je svaka ta, naizgled nepovezana priča, važna i prisutni se trude da je upamte. Priča o svojoj majci, o novomučenicima iz Medne, o snimanju novog filma o Jasenovcu po svedočenju žene koja je kao devojčica uspela da se izvuče iz tog logora smrti, o značaju opstanka na Kosovu i Metohiji, o svom služenju vojnog roka u Vučitrnu, o logorovanju kraj Laba i Sitnice, o Dostojevskom i knjizi o njemu, o svom učitelju Avi Justinu i pismima koja je sabrao u prvoj knjizi, a već se i druga sprema…
Ponovljao je da je Crkva živa zajednica, da su ,,popovi antene ispružene u narod i primaju i šalju signale,,, govorio o starcu Emilijanu, o Slovu ljubve Despota Stefana Lazarevića, o Košarama i Paštriku, o junacima našega roda, o Nadeždi Petrović… O koroni nije pričao, iako smo znali njegov stav da tu krpu (masku) nikad preko usta neće da stavi, a da je Sveto pričešće najbolji lek protiv svih bolesti i zaraza.
Iako je sem srpskog znao i ruski, francuski, grčki i engleski, a jevrejski donekle, govorio je da zna samo pileći, teleći, ćureći, zečji i pačji jezik.
Ti jezici su mu bili potrebni da se sporazumeva sa svojim tri i po godišnjim vršnjacima širom sveta, sa kojim će ga jedino Gospod primiti u Raj.
Sa decom iz Orahovca, Novaka, Prizrena i Velike Hoče se oprostio, žureći da stigne na sahranu Patrijarha Irineja.
U novembru se oprostio i sa Svetim Kraljem u Dečanima, Svetim Vračima u Zočištu, Svetim Joanikijem u Deviču… Oprostio se sa Kosovom i Metohijom…Samo fizički, dok je svojim pisanjem do kraja ostao uz njih. A pisao je do poslednjeg daha u bolesničkoj sobi, želeći da što više ostavi rodu svome.
Iako su svi čuli da se upokojio, on je pobedio smrt svojim delanjem i molitvom i pod maskom za kiseonik beležio poslednje svoje sate u ovom privremenom staništu.
Svoju večnu kuću je već pripremio, i tamo su ga ispratili iz Tvrdoša, 06. marta 2021.leta Gospodnjeg , u podne. Među brojnim vladikama i narodom sa svih strana, bila su i deca. Ruka nekog deteta je na njegov grob spustila plišanog zeca.
Večan ti spomen dečji vladiko, rekoše brojna dečica iz pogrebne povorke. Večan ti spomen kosovsko-metohijski i zahumsko-hercegovački vladiko, kažemo i mi koji ćemo njegova dela svedočiti.
* * *
Poslednji susret u Svetim Arhangelima
,,Dođi ti mutava!- gledajući u grupu žena i dece gde sam i ja viče vladika Atanasije.
,, Ti, ti!” Ponovi sad već određenije gledajući u mene. A ja pokazujući rukom na sebe začuđeno pitam: ,,Ja?”
,, Ti, mutava, ti si mesila ovaj kolač!” Sad sam bila sigurna da se meni obraća i pođoh ka njemu. On je već otkinuo zalogaj kolača i pružio ka meni. Nisam ni stigla da pružim ruku, zalogaj mi je bio u ustima.
Da sam bila na drugom mestu bojala bih se korone i zaraze, al ovde sam znala da mi je taj zalogaj prinet u slavu i čast Svetih Arhangela kao pričešće… Beše mi milo..
Olivera Radić
10. mart 2021.
Autor emisije Slobodanka Grdinić
