Александар Минић о паклу Кошара: Бог у мом животу игра главну улогу
Поводом 9. априла када ће се навршити 25 година од почетка славне Битке на Караули Кошаре ово издање “Косметских кандила“ посветили смо јунацима “новог Косовског боја“.
Памтимо и не заборавимо да су током битке на Кошарама припадници војске СР Југославије 67 дана бранили државну границу и спречавали копнену инвазију терористичке ОВК из Албаније на територију Србије и сви до једног су знали да “нема назад, иза је била Србија“, и били спремни да положе свој живот за добро ближњих својих и Свету српску земљу Метохију и Косово.
Гост емисије “Косметска кандила“ је Александар Минић свједок најславније битке у нашој новијој историји, борац са Кошара, припадник Другог батаљона херојске 125. моторизоване јединице, члан Удружења ратних ветерана Приштинског корпуса ВЈ из Црне Горе – Кошаре.
Александар Минић је рођен у Подгорици али је као дјечак од пет године остао је без мајке. Њега и брата (3) подизали су дједа и бака по оцу у селу Јагода општина Клина на двадесетак километара од Пећи. “Коријени су ми са Косова и по мајчиној и по очевој линији. Родитељи су ми рођени на Косову. Мали је број Срба био у том селу али у то вријеме није било разлика међу нама осим помало у говору”- каже Александар говорећи о периоду од 1986.-87. па негдје до 92. -93. када су Албанци почелиу да се дистанцирају од Срба и када је настала подјела на Србе и Албанце, тако да су чак и у школу ишли у одвојеним смјенама.
“Ми смо покушавали да успоставимо контакт са својим дојучерашњим друговима Албанцима, да све буде као прије, али они нису жељели ништа од тога. Тешко нам је то падало јер су то били људи са којима смо дијелили добро и зло и радости и туге”- сјећа се херој Минић.
“У Пећи мог дјетињства 80 % говорило је српским језиком. Ту је наша највећа Светиња. Пећ мог дјетињства, која је сва одисала српством и вјером, претворила се у Пећ коју више не препознајем“- каже Александар који је рањен 5. маја док је покушавао да спаси рањеног друга, да би се након десетак дана лијечења поново вратио на Кошаре и свједочи да се дешавало и да по неколико дана буду без хране и воде.
Тек што је постао пунољетан Александар се јавио добровољно за војску и у Војном одсјеку у Даниловграду тражио да га пошаљу управо у Пећ. 15. марта 1998. године Александар се јавља се у касарну у Пећи.
Александра Минића, као редовног војника Војске СРЈ, март 1999. године и бомбардовање наше земље затиче у Руговској клисури гдје је бранио манастир Пећка Патријаршија од албанских терориста. Након напада на караулу Кошаре 9. априла он, са својом јединицом, већ сјутрадан, 10. априла стиже у рејон одбране карауле Кошаре, затекавши већ при доласку мртве граничаре и знајући шта га чека. 120 граничара је дочекало први талас албанских терориста, редовне албанске војске, НАТО плаћеника, плаћеника из осталих европских земаља који су процјенама од 2000 до 2500 напали Караулу Кошаре на Велики петак 9. априла 1999. године.
Александар поручује да када се данас говори о славној бици на караули Кошаре, на Паштрику и другим стратиштима за нас је то нека апстрактна прича. Ипак ова прича, ова битка и херојско страдање су итекако реални, и однијели су, прије само 23 године, 108 младих живота. Скоро 12.000 НАТО војника, међу њима и 5.000 Американаца, стигли су у Албанију са више од 30 тенкова и 26 хеликоптера Апача. Све се спремало за 9. април, а караула Кошаре је изабрана, због “повољног“ терена за нападача. Свједоци, који су пролили своју крв, на већ крвљу натопљену косовску земљу, говоре нам како је битка почела, колики је бол и рану на њиховим душама оставио губитак сваког саборца, од којих су им неки умирали и на рукама, шта је, за српску војску, спријечила караула Кошаре, дијелећи са нама сјећања, која ће их сигурно пратити цијелог живота.
На жалост о бици на Кошарама се данас мало говори. О неким великим годишњицама или можда ни тада.
Вјечна слава, спомен и молитве Господу за хероје са Кошара, оне који су својом крвљу доливали вјеру у косметска кандила и очували Косовски завјет.
У емисји коришћен аудио запис чувене реченице генерал – мајора Божидара Делића: „Нема назад. Иза је Србија”- коју смо преузели са you tube, као и пјесму Кошаре коју изводи Павлина Радовановић и “Децу ти нећу опростити”, “Рибље чорбе” преузети са you tube.
Уредник емисије Слободанка Грдинић
