2

Литија која тече светим мојим племеном!

Некако срамежљиво се повела прича о томе да Бањани јасно искажу гдје су ових дана, онако заједно, под неком паролом или заставом. На литијама у Никшићу, на литијама у Подгорици, на литијама по Приморју, гдје ко већ живи- то смо сви знали. Али смо хтјели да станемо под своје барјаке, да их изнесемо из нашег манастира и наших цркава и иконе из својих домова и да и ми оставимо својим потомцима завјет и аманет да чувају светиње. А далеко су моји Бањани од 40 до 100 километара од Никшића, одавно занемарени од Општине, опустјели, напуштени и запуштени, живе углавном још на фејсбуку и по мало љети кад неко изађе са пријатељима на роштиљ, у природу, кад му море дојади…

У кафани једне вечери сједи њих 7-8, свратих да их поздравим, поведе се прича како бисмо могли. Неко изусти да би могли до града на литију пјешке. Рекох- са срећом ко може, ја нијесам неки подвижник.

Звах о. Андреја, каже:” Још се људи интересовало, ево видјећемо са игуманом”.

Звао ме послије пар дана да каже: ” Ево, благословио је; ако нас буде ПЕТОРО, добро је”.
Објависмо по друштвеним мрежама.

Мили моји, нагрну народ да се интересује како до Косијерева, потврђују доласке, пријављују се, ми бројимо: ПЕТОРО, педесеторо, 100, 150, 200, 250,300 и иде даље… Боже, ко су ови људи?! Знају ли они куд ће и шта ће?

Кренусмо с Велимља, пуна аута, иконе у руке, радосни у оном мраку, 4 ујутро.
Пред манастиром толико људи да смо збуњено тумарали између народа, видиш махом све омладина, а има и средњовјечних. Сви улазе у цркву Рођења Богородице да се поклоне светињама, затим излазе и окупљају се у једну гомилу. Игуман Арсеније Самарџић чита молитву, са њим о.Андреј Миљанић, о.Остоја Кнежевић, ђакон Коста Дојић, видим и монахиње Синклитикију и Босиљку са Сомине.

Ту је и неки комби, озвучење са ког одзвања молитва, благослов за пут, крећемо. Полицијска пратња исто све наши познати, зачуђени масом заустављају више пута колону да би нам се указало на мјере опреза: строго десно, да се не омета саобраћај! Све је као неки сан.
О.Арсеније носи нешто око врата? Да, поменуо је да иде са нама Стопало Светог Апостола Луке. О, Господе…

5

Мирни, покорни, а одлучни и ведри ћутке корачамо, чује се музика, духовна и одуховљена народна, познате пјесме и мелодије, некако смо у невјерици да нас има толико. Препознавамо се по мало, радујемо се, по оној “видјех брата свога, видјех Бога свога”. Оне које не познајеш, знаш да ћеш упознати, да нико није “убачен” у пет ујутро да иде 50 километара. Каже ми пријатељ, монах , прије неколико дана: “Их, сад ћете Црногорци да се такмичите ко ће на дужу литију” . Нама је преша, ми немамо ближег града, немамо се гдје уписати у вјечност него од свог дома, са свог прага, од свог манастира који су градили наши, обнављали, чували, до`ранили нам, а ми својски дорађивали, уграђивали и себе у њега. И сад неко хоће да положи право на тај наш залог за вјечност. Ми смо одлучни да не дамо, мјеримо стопама и приносимо бескрвну жртву за то недавање ђаволу, а дако и Бог прими као давање Њему. Молитвама Светог Луке, Арсенија Сремца, и Светог Василија.

Полако свиће, долазимо до Вилуса, на раскрсници још барјака и људи, мало одморимо, реорганизује нас свештеник, дајући савјете и упуте за даље и настављамо…Долазимо до раскрснице за Велимље, опет барјаци, опет људи, улази и моја мајка у литију. Носи икону Богородице, добила од моје куме, у Дечанима купљена. Ја стискам у једну руку к себи икону св.Пантелејмона, приславе нам, скинула је са зида јутрос, а другом грлим мајку. Брат носи св.Архангела, славску, наша Марија св.Матрону… Видим кумове, пријатеље, комшије- изнијели своје славске иконе, да их врате кућама као благослов са свете литије.

Отац ђакон Коста Дојић стоји са стране свако мало и кади народ који пролази мимо њега: некад стане на узвишење, некад тик до улице; игуман се са свештенством смјењује у ношењу Стопала; братија се смјењују у ношењу литијских барјака и крста; а дјеца поносно корачају са транспарентом- НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ. Вијори се нека дивна застава Св.Василија Острошког.

Свраћамо код Миљанића на одмор, и послужење (Бог му свако добро дао), а онда даље демо кроз Подбожур, Трубјелу, па код Перовића, и он позвао да се окријепимо пред његовом кућом. Гостопримство је не само традиција, то је служба Богу, заиста. Пролазе камиони, аутомобили, свирају, поздрављају са три прста , неко скупљеним како се крстимо, неко раздвојеним, да нас пригрли кад их буде скупио, радују се људи. Многи стају и молитвено остају крај пута, изашавши из аута док литија прође. Многи други дају нешто некоме из литије, да узме, да се окријепи, шта се коме нашло при руци: чоколада, вода, сок… Једна жена даде 20 еура, моли да узме кум мој који је имао улогу редара. Однесе он о.Андреју. Боже, колико смо узрасли у милости и милостињи кроз ту литију, потресени.

Испрва ми је била намјера да у нека доба престанем са ходом, да идем колико могу, не волим да идем ни у ком смислу изнад својих могућности. Али, откуд ја знам шта могу, кад то више нијесу моје ноге, ни моје срце, ни моја воља…Многи исто мисле као и ја, знам.

Пролазим напријед да снимам мало, да обрадујем оне који нијесу могли бити са нама на том путу; пуштам снимке уживо, а отуда стижу поздрави, подршке и сузе. Зовем најстарију сестру, пјевамо јој “Данас нам је диван дан”- нијесам јој могла љепшу честитку послати за рођендан. Сестра млађа каже да је заплакала више пута од кад смо кренули гледајући снимке,, људи ме благосиљају што снимам, прате и чекају следеће укључење…

Боже, све си премудро створио. Тако и овај фејсбук.

7И све на служби да нам буде, не да ми служимо стварима и људима као робови.
Епске сцене изнад Сланог: иде огромна колона, већ не могу ни офрље да пребројим, јер кроз кривине замакне или почетак или крај ове планинске рјечице људи. Спуштамо се ка никшићком пољу, језеро испред нас, Бијела гора на крају хоризонта, сунце највише што може у зимски дан се подигло, пјесме брује, аута поздрављају, птице се чују. Један шарпланинац стоји мирно док цијела колона прође, као неки војник који салутира паради официра!

Рекоше у нека доба да је и Новак добио у Сиднеју.

Придружили су нам се још неки свештеници, не знам ни кад. Видим наше Бањане: о.Раденка Копривицу и о.Драгана Крушића. Знам да је о.Вељо Јововић одавно у литији, можда и од почетка, а можда се придружио кад је Страшевљанима одслужио недјељну службу- не знам, а није ни битно. Његова два брата се смјењују од прије почетка литије у разним улогама: вожња, окрепљење, снимање, помоћ…И оба родитеља су им у литији. Цијеле породице у неколико пасова су дошле.

Мудри наш свештеник даје последњи савјет да улазимо у град и да евентуалне провокације презремо и издигнемо се изнад њих достојанством које носимо већ 35 километара. Помислиш на заблудјелу браћу која би могла то да ураде, па се мало срце стегне, али знаш да мора тако. Сви смо слободни у Христу, и само слободан човјек може бити радостан. Грч и страх је за робове гријеха, који не желе да се покају. Док преко Капина поља пролазимо, многи људи прилазе; а на Вуковом мосту послужења,поздрави, придруживања, већ је немогуће мимоићи се са аутима од толико народа који је сад у литији. Затвара се саобраћај од заобилазнице, јер је процјена да не бисмо једном траком до поноћи дошли у град, па у једном трену идемо дуж цијеле улице, касније булевара. Осјећам да ме ноге издају, кажем Марији : да ми је однекуд један гутљај какве ракије, мука ми је од воде, а добро би било за циркулацију. И она која никад ракију не пије, сложи се са мном. Кад испред мене стоји човјек са стране и држи флашу, изнио да послужи. Праснух у смијех, рекох:” Бог је вазда брзи помоћник у правој невољи”. Добра нека лоза бијаше. Најслађа.

Ми који смо на свом 45-ом километру посустајемо одавно са темпом, у прве су редове нове снаге. Али истрајавамо. Она дјеца која су носила транспаренте су чила, цијелим путем су диктирала темпо. Нијесмо их могли обуздати да иду мало спорије. То су махом они што иду или су ишли у неку од школа у Бањанима, навикли на здрав ваздух, игру поваздан, крепког духа и снажног тијела и воље. Ка Булевару осјећам умор, нека жена на пумпи у Растоке ми даде велику чоколаду. Како ме баба Новка научила, понашам се по моделу “кад ти дају-узми, кад те бију-бјежи”. Не дај Боже да бију, не бих могла, чини ми се.

Стискам икону, радост потпуно овладала срцем, и одједном закорачах као да ме повуче нека нова снага, смијем се као луда, мислим се – добро нам је предсједник дао дијагнозу. Ваљда је хемија одрадила своје, толики напор је произвео лучење неких хормона и сад ме “пукло” у главу. А и то је Бог тако удесио, те хормоне, и те прагове издржљивости. Баш сам срећна. Булевар пун, ријека се слива ка Саборној цркви св.Василија Острошког на Петровој главици, којег ми сви одавно зовемо Манастир. Богородичина статуа благосиља са Трга Шака Петровића, а у цркви почиње молебан. Мајка и ја уз степенице, не може се ући у храм, служи владика Јоаникије. Помислим да је и њему пуно срце радости коју су донијеле вијести са литије, која је од његових Бањана наквасала толико до града. Служи и владика Теодосије, са Косова и Метохије. И мноштво свештеника и монаха. “Измјешани свеци с анђелима, па се не зна ко је од ког љепши”.

Силази литија низ степенице, поју се духовне пјесме, сестра и ја крај мајке, нешто већ ћакуламо свакодневно. А мајка бризну у плач, стежући ону икону у наручју. Каже: ” О, Боже, ово заиста треба доживјети!”

Она услед околности није раније била ни на једној литији. Сестра и ја прекидосмо причу, погледасмо се, пуне нам очи суза. Ми смо већ навикле на ту силу и снагу коју добијемо од тог светог и свештеног хода до града, а мајка нас је подсјетила како смо све то доживљавале првих дана. А и боле нас сузе наше мајке. Подићи петроро дјеце, уткати у њих сву љубав, радост, доброту, снагу, храброст и милосрђе црпећи све то са извора вјере није било једноставно. А сад неко жели да од ње , од те вјере, направи да је заблуда и мит и да загади извор са ког је једна мајка црпјела и да затрује њену дјецу! Моја мајка је пустила молитвене сузе, а изговорила благословену клетву. Ако клетва може бити таква, баш је из њених уста изашла.

Губале вас или опрале сузе моје мајке, ви који сте је заплакали. Нек вам буде по вољи, проклетство или покајање.

……….Још тај ход предвођен владикама до трга, благослови кроз бесједе, пјесма, молитва Оче наш, сусрет са вољенима и дан је скоро завршен…………

Зовем брата, погубили смо се у гужви, да видим ђе је и како ћемо кући. Аутобуси ће нас враћати од трга пред храмом, па су ушли у кафану да сачекају, да не мрзну вани. Тамо- све пуно наших из литије, изули се, протежу ноге, од умора тешко ко може да проговори. Брат вели- купили смо магнезијум, и андол, почастили сву кафану. На столовима пиће, и иконе, кесице из апотеке, већ све заједно. Такви смо, ништа нијесмо оскрнавили тиме, него и тој кафани донијели благослов. Код нас је све што нас окупља добро. И мука . Онда у аутобус, па у аутобусу пјесма, па по ауто, и онда вожња до куће. Отац срећан од извјештаја, и он изјутра гледао пренос на друштвеној мрежи, па видио неке своје вршњаке што их ноге много боље служе него њега. Није му криво, свак свој крст.

………Све у неком чуду, изгледа да не знамо шта смо тражили, али да нам је дато таман то што нијесмо знали. И да нам је таман то оно што нам је требало.

А Бог нека да да ова сила у срцима буде и љубав и храброст да истрајемо у овом ходу којим смо пошли 2.2.2020. у пет ујутро и да никад не станемо, племе моје!

Амин.

Текст је подијељен на друштвеним мрежама и реакције су биле потресне. Аутор жели да подијели и коментар испод тих реакција:

Ја сам потресена вашим сузама, и сузама људи који ми приватно пишу, неки од њих немају додира са Бањанима, неки уопште нијесу ни из Црне Горе. На сваком кораку је све било снажно у тој литији, а и прије и након ње, и све ове поруке и реаговања су дио ње и доказ да она не престаје, да кваса и даље. Ваше реакције су доказ да оно што се дешава једном од нас, дешава се свима. И што се дешава једном нашем племену, дешава се свим нашим племенима.
Придружујем све ваше сузе и уздахе сузама моје мајке и мојим.

Да нас Господ њима умије и очисти нам душу. Огромно хвала на свим порукама, оне су дио овог текста и ове литије. Народе мој.

Милијана од Бањана