Црквена општина подгоричка, вечерас 31. јануара 2022. године, била је домаћин шесте дијалошке трибине која је одржана у Светогеоргијевском дому поред Цркве Светог Ђорђа под Горицом. Вечерашњи учесници, уредник Радија „Светигора“ протојереј Никола Пејовић, правник Мићун Милатовић и политички аналитичар Срђан Перић, говорили су на тему „ Литије- двије године послије“. Модератор вечери био је протојереј- ставрофор Гојко Перовић, архијерејски намјесник подгоричко- колашински.
У својој уводној ријечи, отац Никола је истакао да је Црква у једном критичном тренутку показала као фактор стабилности и мира, а да су литије биле цивилизацијски покрет који је окупио Црногорце у никад већем броју, како би одбранили светиња, права и слободе вјероисповијести.
„Оно што нам је давало снагу је истина, а не никаква спољашња логистичка подршка или неки план или ковање борбе против некога, него смо се једноставно уздали у своје снаге и у Бога, по оној Његошевој да нада нема право ни у кога до у Бога и у своје руке“, казао је отац Никола.
Присјетио се Митрополита Амфилохија, који је одбио предлог да нека маркетиншка агенција води медијску кампању и тада је рекао да се ми боримо истином и ко хоће да чује нека чује. Литије су биле израз Цркве, која је тада говорила сама о себи и није било потребе да је разни тумачи тумаче на различите начине.
Говорећи о подјелама у Црној Гори, казао је да ће оне увијк бити ту, али да оно што ми треба да урадимо јесте да разговарамо, али са чистим намјерама.То је оно од чега бјежимо.
“Црква своју силу пројављује на Крсту и ми смо то показали” рекао је отац Никола. Отац Никола се присјетио ријечи Митрополита Јоаникија да је спремност да се испије чаша понижења почетак истинске слободе, спремност да се до краја одстоји оно у шта вјерујеш.
Црква ће одољети сваком насилничком понашању, али она сама никада не смије да буде насилничка. Она има своју силу када је на Крсту,а слобода је искушење за сваког човјека, нарочито хришћанина, закључио је отац Никола.
Господин Милатовић говорио је о литијама као црквеном и политичком догађају. То је био догађај од историјског значаја за Црну Гору и шире, и један од оних догађаја послије којих ништа није исто, ма какав да је био конкретан резултат. Повод литија био је акт уперен против слободе, идентитета и бића Цркве који је носио епитет закона, а био је легализовано безакоње- суштинска неправедност закона.
То је по њему био покушај довршења једног национално- политичког инжењеринга и инструментализације Цркве за политичке циљеве, који је био у супротности са Уставом. Литије су успјеле у својој примарној намјери одбране од безаконог акта, и биле су уџбенички примјер ненасилног отпора, али сасвим аутентичне. Народ је ту аутентичност препознао и на њу одговорио безрезервним повјерењем. Резултат тога била је заједница каква прије тога није постојала у Црној Гори, макар у политичком смислу.
„Црква је читавој политичкој јавости дала једну врло важну лекцију, а то је важност истине , етике одговорности у политичком дјеловању. Ма како циљ био велики, не можемо посезати за средствима која нису примјерена и самој праведности тог циља“ нагласио је Милатовић и додао да литије не види као довршен процес. Сматра да мора доћи до друштвеног дијалога, који се заснива на истини. Црква је литијама припремила плодно тло да Црна Гора заиста закорачи у 21. вијек.
Господин Перић је казао да сматра да су литије имале и политички и религијски карактер, али да му се посебно допало једно објашњење литија које каже да су оне биле ход за Крстом. Кроз различите доживљаје литија види се судар лаичких и теолошких поставки. Настале као рефлекс Закона о слободи вјероисповијести, кроз њих је увијек провијава национално- политички контекст.
О литијама је тешко говорити, неосврнувши не на историјски, правни и политички контекст.
Истакао је да је велико искушење цркве политика. Наша заједница се убрзано дијели и цијепа и посебну одговорност имају они субјекти који имају посебну снагу. Што је већа снага, већа је одговорсност.
Такође је примијетио да се наше друштво више држи старозавјетне етике „око за око, зуб за зуб“, него новозавјетног принципа окретања другог образа.
Рекао је да су литије по њему биле коначни израз незадовољства грађана, који су живјели у систему који је био под контролом партијске државе. Људи су у периоду четрдесетогодишње владавине били спремни да отрпе одсуство личних и политичких права. Уставне и правне гаранције људских права које смо добили на почетку тридесетогодишње владавине у пракси нису значиле ништа. Неправда је била modus operandi нашег друштва. Незадовољство је било изражавано и раније, посебно у току 2015. и 2019. године.
Послије литија смо дошли до токсичног степена када је свако од литија хтио да узме оно што би му било политички профитабилно, када свако релативизује било чији значај, када политички субјекти желе себи да припишу већу заслугу, а то нису били партијски скупови.
„Само правда и истина могу да отварају врата, када имамо дилеме у доживљају литија“ нагласио је Перић.
Констатовао је да је Цркви “најлакше” када страда, а да искушења могу да постану огромна када она дође у другачији положај. Дао је и своје виђење проблема склапања Темељног уговора Српске Православне Цркве и државе Црне Горе, као и питања етнфилетизма. Нагласивши да је његов став лаички, изнео је своје мишљење да би Темељни уговор требало склопити између државе Црне Горе и Митрополије црногорско-приморске, након чега је услиједила дебата у правом смислу те ријечи.
Упозорио је да највеће пријетња није увијек на другој страни, него често и у нама. У контексту народне изреке, рекао је да оно од чега стално бјежимо, то нас и стигне. “Срж проблема је то што нема консензуса око улоге Цркве у правном смислу и улоге државе”, запазио је Срђан Перић, још једном нагласивши да је неопходан прелаз са старозавјетног на новозавјетни приступ животу.
Господин Перић је закључио своје учешће у трибини ријечима: ” Заједница може бити боља само ако свако од нас постане бољи; обрнута перспектива не постоји.”
Лазар Шћекић
Тијана Лекић
