Uz molitveno učešće Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija i Preosvećenog Episkopa marčanskog g. Save, Njegovo Preosveštenstvo Episkop hvostanski g. Aleksej služio je 22. marta 2023. godine svetu Liturgiju pređeosvećenih darova u crkvi Svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi.
Tom prilikom, sveštenstvo arhijerejskog namesništva beogradskog trećeg je pristupilo svetoj tajni ispovesti. Na kraju bogosluženja besedeo je patrijarh Porfirije:
– Mi znamo da je post blagoslov, da je post blagosloven, znamo da je post ustanovljen još u raju. Mi znamo da su svi podvižnici i svetitelji Božji bili isposnici. Znamo da je Preteča Gospodnji Sveti Jovan Krstitelj, kao i sam Gospod, bio isposnik. Post najpre treba razumeti na crkveni način, a onda ga crkveno, u crkvi, i sprovoditi.
Post nije dat nama da bismo mi maltretirali sebe ili maltretirali druge oko sebe, nego nam je post dat upravo da se oslobodimo od maltretiranja nečistih sila, da steknemo oruđe i oružje kojim najpre možemo da detektujemo sve ono što dolazi od nečastivoga, a onda potom da imamo i snage da eliminišemo sve te napade. Zato je post oruđe i oružje koje nas vodi u slobodu istinsku, u pravu duhovnu slobodu, u slobodu u Hristu.
Post nas vodi u stanje za koje nas je Gospod i stvorio. Otuda je veoma važno da znamo i u svom životu da praktikujemo post na istinski i na pravi način. To znači ne samo, sa spoljašnje strane, koju vrstu hrane uzimamo. To što se lišavamo konzumiranja teških hrana nam pomaže da imamo čistiju misao, da imamo toplije srce, to nam pomaže da zapravo postimo i iznutra, duhovno, da čisteći sebe od onoga što nas prlja otvaramo mogućnost da vrlina bude sadržaj našeg života. Zato post ne možemo svesti ni na kakvu vrstu dijete, makar da je dijeta korisna i da ima za cilj, u najboljem slučaju, zdravo telo. Međutim, mi dobro znamo da istinsko i pravo zdravlje nikada ne možemo postići ako ne gradimo i ne negujemo svoje unutarnje zdravlje, a to je moguće isključivo i samo onda kada gradimo zajednicu sa Bogom, kada imamo zajednicu sa Duhom Svetim, kada sarađujemo sa blagodaću Duha svetog. Post, prema tome, niti je dijeta, niti postom mi postajemo mazohisti, nego je post atmosfera i ambijent u kome mi kao pravoslavni hrišćani uvek živimo. To je prostor radosti.
Veliki post je period najintenzivnijeg posta, ali Veliki post jeste i vaspitni period koji nam otkriva značaj posta kao takvog i potrebu da atmosfera i ambijent posta budu ono što je naš neprestani i stalni sadržaj, jednom rečju, post kao ambijent, ali i pokajanje, kao stanje u kome treba da se nalazimo. Ispovest kao potvrda, kao pečat, kao projava pokajanja jesu sadržaji i ambijent koji nas čine da budemo slobodni i da budemo radosni, koji nas čine sposobnima da upoznamo Hrista, da spoznamo Njegovu volju i o svetu i o nama. Zato bez vere u Hrista, bez poverenja u Njega, bez sveukupnog našeg truda i podviga, post će nam ostati nepoznatim, a pokajanje ćemo smatrati onako kako misle ljudi koji nisu u Crkvi, a to je da je to izraz naše slabosti, naše nemoći, da je to je svojevrsni psihološki pad i stoga ćemo ispovest, koja je u vezi sa tim, posmatrati kao nešto što treba prezirati i izbegavati.
Međutim, tamo gde imamo post, gde nam je pokajanje sadržaj života, gde nam je ispovest obraćanje naše Bogu i prizivanje Boga da On isceli svaku našu slabost, da nam da snagu da duhovno rastemo, ispovest kao ostavljanje svih svojih rana koje su nanete našim padovima i gresima pred licem Božjem jeste i prizivanje Boga Hrista kao Lekara da isceli svaku našu nemoć, da nas učini snažnim i da nas učini krepkima. Zato i pokajanje i ispovest, pa i post, nije nešto što je namenjeno određenoj vrsti ljudi, nego se tiče svih nas. I sveštenici, i vernici koji nisu u sveštenom činu, i episkopi i patrijarsi, svi imaju istu i jednaku potrebu, duhovnu potrebu, da budu zdravi, a suštinski duhovno, u Hristu, za večno smo zdravi onda kada postimo, onda kada se trudimo da živimo u pokajanju i kada ispovedamo svoje grehe i svoje slabosti.
Pritom treba jasno razumeti da je pokajanje najbolje opisano u priči o bludnom sinu u kojoj se vidi da je bludni sin bio očajan, izgubljen, u depresiji i čamotinji, sve do trenutka dok se nije setio svog oca. Do tada je živeo po svome, po svojoj volji, ali je ubirao, sabirao i žnjeo je tugu, gorčinu, frustraciju, nemoć i očaj. Međutim, onog trenutka kada se setio oca, kada se setio se da je njemu otac otac i da je glavna odlika oca je da je on ljubav, tog trenutka se oslobodio svih okova i tog trenutka je započeo put povratka svome ocu. Naravno, otac je potvrdio da jeste ljubav dokazujući potpunu otvorenost, pripremajući veliku gozbu za svog do tada izgubljenog sina. Naravno, istu takvu ljubav je pokazao i prema drugom sinu koji je otkrio da je opterećen zavišću, sebičnošću i egoizmom koji su ga sprečavali da prepozna ljubav očevu i da prepozna da sve ono što ima otac pripada i njemu kao sinu i pripada svakom sinu, ali zavisi da li sinovi i kćeri otklanjaju unutarnje prepreke i blokade koje stoje na putu ljubavi Božje, darova Božjih, sve do onog što Bog jeste i što svojim sinovima i kćerima daruje.
Pokajanje, ispovest i post jesu naši ambijenti, naša raspoloženja i stanja kojima i kroz koja mi rušimo sve te pregrade koje nam neprestano nečastivi podmuklo zamkama postavlja u našu dušu, ali i mi po slabosti, egoizmu i sladostrašću neretko doprinosimo da se te prepreke utvrde, da postaju tvrđave koje su nekada neprobojne za blagodat Božju. Neka bi Gospod dao da sa radošću završimo ovaj post i proslavimo Vaskrsenje Hristovo, a da nam onda iza toga ostane i stanje radosti zbog pobede koju je Gospod učinio za nas, ali i trajno raspoloženje da živimo u podvigu raspinjanja i samoraspinjanja sa Hristom na Njegovom krstu, da naš krst postane i Njegov krst, jer samo tako će i Njegova pobeda i Njegovo Vaskrsenje postati i naše Vaskrsenje.
Izvor: SPC
