Novi Sad

Љетопис, 1. фебруар 2019

Име: Ljetopis 01.02 2019 NP Durmitor, Novi sad; Опис: Љетопис, 1. фебруар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 1. фебруара 1748. године указом аустријске царице Марије Терезије Рацка Варош (Српски Град) добила је назив Нови Сад и статус слободног краљевског града. Град је, захваљујући привилегијама и економским повластицама, убрзо испредњачио у односу на остале у Војводини.

Novi SadОсноване су многе школе, покренути часописи, дјеловала је Матица српска и постао је снажан српски центар културе, „српска Атина“ – како су га назвали, и индустријски, научни и трговински центар Војводине и Србије. Град лежи на обалама ријеке Дунав. На лијевој обали Дунава се налази равничарски дио града (Бачка), док је на десној обали, на обронцима Фрушке горе, смјештен брдовити дио града (Срем). Првобитна имена Новог Сада била су Рацко (Српско) село, Рацка варош, Рацки град и Петроварадински шанац. Први историјски документ који говори о постојању насеља на подручју Новог Сада је повеља угарског краља Беле IV из 1237. године. Сматра се да је насеље на лијевој обали Дунава из кога ће се развити данашњи Нови Сад основано послије изгона Турака из ових крајева 1694. године а вјероватно и коју годину раније јер је сасвим сигурно да је већ 1692. године, када је почела изградња Петроварадинске тврђаве, на лијевој обали Дунава могло бити колиба занатлија који су пратили градитеље и аустријску војску.

Првобитни становници насеља били су огромном већином Срби, али и Њемци, Јевреји, Мађари, Јермени, Бугари, Цинцари и Грци, о чијем присуству говоре многи архитектонски и културни споменици.

Године 1748. године богати грађани Рацке вароши (неколико Срба и два Њемца) одлазе у Беч, гдје за 80.000 рајнских форинти купују од царице Марије Терезије статус слободног краљевског града. Поставши слободан краљевски град, Нови Сад добија и данашње име. Царица тим поводом, 1. фебруара 1748. године издаје едикт који каже:

„Ми, Марија Терезија, Божјом милошћу царица римска а краљица Угарске, Чешке, Далмације, Хрватске, Славоније, Раме, Србије, Галиције, Лодомерије итд. дајемо гласом овога писмена на знање свакоме, кога се тиче да тај толико пута спомињани наш Петроварадински камерални град, који лежи на другој страни Дунава у Бачкој жупанији на земљишту Сајлово, силом наше краљевске моћи и угледа из раније наведених разлога учинимо својим слободним краљевским градом и да га уврстимо, примимо и упишемо у број, круг и ред осталих наших слободних краљевских градова наше краљевине Угарске тако и наших наследних земаља, укидајући му досадашње име Петроварадински Шанац, нађосмо за добро да се убудуће зове и да му наслов буде Нови Сад.”

У првој половини XIX вијека, Нови Сад је био највећи српски град. У то доба Нови Сад је био центар политичког, културног и друштвеног живота цјелокупног српског народа. 1863. године у Новом Саду је излазило 9 српских листова, док су у Београду тада излазила 4, а у Загребу 6 листова. Матица српска се преселила из Будимпеште у Нови Сад 1864. године, а нешто раније у граду је основано и Српско народно позориште. 1865. године поново се формира Српска гимназија са вишим разредима. У граду се стицала и група људи, која ће деценијама водити војвођанске Србе у широку борбу за своја национална и демократска права. Носилац те интензивне политичке и културне акције је Светозар Милетић, а слиједе га Јован Јовановић Змај, Јован Ђорђевић, Лаза Костић и други.

Аустроугарска монархија се крајем октобра 1918. године распала, а 3. новембра и капитулирала. Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана је у Новом Саду 25. новембра 1918. године. Скупштина је прогласила присаједињење Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији.

 

  • На данашњи дан, 1. фебруара 1977. године основан је Национални парк Дурмитор који се простире на површини од 36.000 хектара. У његовом саставу је и еколошки резерват слива ријеке Таре, један од 57 резервата у свијету који представља ријетко очуван природни простор по критеријуму “човјек и биосфера”. Национални парк Дурмитор као вриједна свјетска баштина уврштен је у списак УНЕСКО-а.

DurmitorНекада давно, Језера (данас пространа површ), била је сва под боровом шумом, лучевином. Онда, једном загрми гром, запали боровину, ватра додала, а вјетар разнио пламен по читавој шуми. Шума је тада била пуна свакојаких звијери и утвара . Звијери су побјегле у Дурмитор, виле у облаке, а враг и вражица се склонише у језеро, насред Језера. Направише у њему диван дворац, сав од ледених кристала и ту живе и дан данас. И тако ово питомо језеро, као вражији дом прозваше Вражије језеро. А кад млада дјевојка заплива преко jезера, смјеста искочи враг из свог дворца, зграби је и одвуче на дно у свој ледени замак. Ако је, ипак, запливало момче, онда из језера искаче вражица, зграби момка и одвуче на своје ледене одаје на дну језера. Неки кажу да се враг обично појављује у промрачје, па чак излази и на обалу. Некада су га виђали и облику огромног парипа, а понекад се појави у виду баковитог јунца, са огромним роговима. Бак пасе на обали траву, буруче поред језера, страсно риче да све унаоколо трешти и дрхти од његовог гласа.

Дурмитор насељавају и виле. Оне се по заласку сунца спуштају у подножје ове планине и слијећу у цвјетне ливаде и долове. Ту оне коло заводе, а најугледније и најваљастије момке својим дражима и љепотом заносе. Али … увијек неко али. Постоји услов за њиховог изабраника, да ништа гвоздено са собом не понесе, ако мисли да се са њима у коло хвата. Некад давно, био је један Пивљанин звани Тодор. Био је гледан као упис, а ваљаст као радиш. Но, кад једне вечери крене Тодор код вила, да се једној од њих у оку огледнe заборави се и са собом понесе неку кустурицу. Виле то осјете, залете се, покупе јадног момка и са греде га баце у један до. Ту Тодор усни мртвим сном, да се никад не пробуди. Тако се тај дивни до под Дурмитором, пун ливадског цвијећа, студене воде и мириса, зове Тодоров до.

У близини језера је некад пролазио каравански пут, који је спајао приморје са сјевером и даље. Једном приликом, кад је Марко Краљевић ишао овим путем, преко Буковичке горе према Пирлитору, гдје је боравио код свог ујака Војводе Момчила, чуо је пушку која уби његовог пса. У невјерици, он узвикну: “Како пушка наста, јунака неста“ и у знак тога догађаја, он сабљом расјече велику камену громаду, која и дан данас овдје стоји.

А како је настало наше најљепше горско око – Црно језеро? Преко овога језера, наишао је Свети Сава и законачио у једном од манастира под Дурмитором. Манастир се тада налазио насред варошице, у једној дубодолини, тамо где је данас Црно језеро. Калуђери лијепо дочекаше Светог Саву, али посумњаше у то да је он заиста светац, па се договорише да му подвале. Зато, преко ноћи закољу пијевца и стрпају га у обравницу свеца. Сјутрадан, крене Свети Сава даље на пут, а за њим појуре калуђери вичући: -“Еј, ти оче, што се свецем каза, зашто нам ноћас украде пијевца? – Шта кажете, Бог и анђели с вама! Зар ја да покрадем Манастир!- Јеси, јеси” – повикаше калуђери углас и тргоше Светом Сави торбу са рамена. И гле, у торби се заиста налазио заклан пијевац. Наљути се тада Свети Сава и рече:

“Дабогда да се земља провали тамо ђе вам је сада Манастир, то се мјесто не звало ни варош ни село, но се звало Црно језеро”. Тада оживи закланог пијевца и од њега постаде тетријеб.
Када се калуђери врнуше, пренеразише се од чуда: земља се провалила и Манастир са варошицом у бездан потонуо, а у бездану се заврнуло језеро – Црно језеро, а на површини језера, у коловрату обрће се црна капа једног калуђера.

Ко посјети Дурмитор, планину гдје увече чује како виле коло заводе или топот крилатих коња, или види калуђерову капу, док се купа на Црном језеру, нека се сјети ових прича и нека зна да су то, ипак, све само легенде.
Али, јесу ли заиста?