- На данашњи дан, 10. маја 1594. године мошти оца српске државотворности и првог српског архиепископа Светог Саве Турци су спалили на Врачару у Београду.
Спаљивању моштију Светог Саве претходио је устанак Срба у Банату у којем су устаници носили иконе Светог Саве. Турски султан наредио је Синан-паши да по сваку цијену угуши побуне Срба, а овај је, знајући да до гроба Светог Саве у манастиру Милешева ходочасте чак и мухамеданци, наредио да се пренесу мошти у Београд и спалио их.
Кад је Свети Сава ишао по земљи,
Још пре свога рођења,
Док се звао Растко,
Као што иде и сада,
Само га не видимо,
А можда је то било и доцније.
Кренуо је Савиним стопама,
Ка Савином извору
На Савином врху
Куда и ми идемо,
Јер другог пута и нема.
Када је негде око Савина дана
Наишао Савином страном,
Напали су га пси,
Као што и сад нападају
Свакога ко се упути Савиним траговима.
Путник је најпре саставио три прста,
Како је одредио да се и ми крстимо,
Плашећи их законом
Од кога су још више побеснели,
А ни до данас нису узмакнули.
Онда се сагнуо да дохвати камен,
Али камење беше замрзнуто,
Свезано за земљу студеним синџирима,
Јер беше јака зима,
Као и ове године,
Као увек око Савина дана.
Већ су разносили Савина стопала,
Савин кук и Савин лакат,
По продолима и јаругама земље
Због које је подељен свет,
Кад је Свети Сава отпасао мач уста,
Једино оружје које је носио,
А које је и нама оставио,
Говорећи ове речи:
Нека је проклета земља у којој су
Пашчад пуштена, а камење свезано.
- На данашњи дан, 10. маја 1933. године у Берлину, испред Рајхстага, нацисти су спалили више од 25 хиљада књига, међу којима дјела Маркса, Фројда, Брехта, Ајнштајна, најављујући на тај начин ново раздобље у историји њемачке културе.
Само у Берлину, на Тргу опере, окупило се око 70.000 људи. Студенти су камионима и колицима пребацили више од 20.000 књига – међу њима и дјела познатих њемачких писаца као што су Ман, Ремарк. Студентски вођа Херберт Гутјахр одржао је говор пун мржње: „Све оно што није њемачко предајем ватри!“ Тада тек 23. годишњи Гутјахр био је први који је у ватру бацио хрпу књига. Била су то дјела чије су поруке – према нацистичкој идеологији – биле „нењемачке“. Запаљене су и књиге аутора који су важили за непријатеље националсоцијалиста. Није било разлога да се студенти плаше: паљење књига су одобравали запослени у библиотекама, па чак и многи професори. Када су у јануару 1933. године националсоцијалисти преузели власт Адолф Хитлер је добио диктаторска овлашћења. Почела је борба за њемачке идеје. Паљење књига на Тргу опере у Берлину била је централна манифестација. Сам чин је преносио радио. Многи студенти су носили СА или СС-униформе. Један од њих је поручио: „Предајем ватри списе школе Сигмунда Фројда. Против кривотворења њемачке историје и омаловажавања њених великана, из страхопштовања пред нашом прошлошћу“. Око поноћи је стигао и Гебелс који је одржао говор пред одушевљеном масом.
Свјетски медији су били ужаснути и спаљивање назвали „Геноцидом над књигама“. Спаљене су и књиге пјесника Хајнриха Хајнеа, који је још 1821. године написао: „Када горе књиге, на крају ће горети и људи“. Међу њемачким интелектуалцима и умјетницима те године је дошло до беспримјерног егзодуса. Многи су напустили земљу. Нобеловац Томас Ман је 1940. године преко ББЦ-а осудио нацистички режим: „Ово је глас упозорења – упозорити Вас то је једина услуга коју један Њемац, као ја, може данас да Вам учини.“ Онима који су остали у Њемачкој често је забрањивано објављивање њихових дјела. Болно је било сазнање да су управо студенти били ти који су помогли у паљењу књига тог маја 1933. године.
