- На данашњи дан, 10. октобра 1915. године Аустро-Угарска и Њемачка окупирале су Београд.
Током страховитих борби за одбрану Београда октобра 1915. године, када су Србију удруженим снагама напале трупе Аустро-Угарске и Њемачке, да би им се убрзо придружила и Бугарска, херојство бранитеља српске пријестонице задивило је многе, не само савезнике Србије него и противнике. Удруженим аустро-њемачким снагама супротстављали су се, тада исцрпљени, српски бранитељи. Сам Београд су напала два корпуса, са укупно више од 1.000 топова. Дводневна артиљеријска припрема започела је 5. октобра, када је на Београд испаљено више од 20.000 граната, укључујући и оне највећег калибра. Аустро-њемачко форсирање Саве и Дунава започело је 7. октобра. Нападачи су притом били десет пута бројнији од бранилаца. Услиједиле су борбе за сваку улицу, и у њима је учествовало и цивилно становништво. Међу бројним, храбрим, највећим дијелом заборављеним, херојима одбране Београда посебно је упамћено име мајора Драгутина Гавриловића. Мајор Гавриловић се војницима којима је заповиједао, последњој одбрани српске пријестонице у Првом свјетском рату пред агресијом Њемаца, Аустријанаца и Мађара, обратио ријечима: ” Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више да бринете за животе ваше, они више не постоје. Зато напријед у славу! За Краља и Отаџбину! Живио Краљ! Живио Београд!”. Говор је одржан на Дорћолу, пред тадашњом кафаном “Јасеница”. Услиједио је јуриш који је аустријска артиљерија одбила, уз страховите српске жртве, али ма колико жилава и херојска, одбрана Београда октобра 1915. године, трајала је свега неколико дана. Мајор Драгутин Гавриловић, чије је име постало нека врста симбола одбране Београда те 1915. године, рођен је у Чачку. Био је учесник свих ослободилачких ратова Србије почев од Првог балканског рата, преко Другог балканског рата до Првог свјетског рата. Други свјетски рат провео је као ратни заробљеник у заточеништву. Преминуо је јула 1945. године у Београду. Гавриловићево обраћање браниоцима Београда остало је упамћено захваљујући свједочењима поручника Ђорђа Роша, који је и сам тада тешко рањен. Током прољећа 1916. године по наређењу њемачког фелдмаршала Макензена, а у знак поштовања према храбрим противницима, Њемци су српским војницима погинулим током одбране Беогада 1915. године, подигли споменик, у Кошутњаку, с двојезичним натписом: “Овдје почивају српски јунаци”.
- На данашњи дан, 10. октобра 1813. године рођен је Ђузепе Верди.
Био је италијански композитор а своју музичку дјелатност почео је као пијанист, композитор и диригент Филхармонијског друштва. Студирао је у Милану. Међународну репутацију стекао је опером “Набуко” у којој патриотске идеје заодијева у историјски садржај. Настојао је да усклади традиционалну италијанску “музичку оперу”. Врхунац достиже операма “Риголето”, “Трубадур” и “Травијата”.. Свој други врхунац достигао је опером “Аида”. Године 1839. Верди дебитује као композитор, у Миланској скали, опером “Оберто, гроф од Сан Бонифација”. Послије успјеха овог дјела, Скала му је дала уговор за још три опере. Његова срећа, нажалост, није дуго трајала. Годину дана касније умире му супруга и њихово двоје дјеце. У тим тешким тренуцима, Верди је радио на другој великој композицији, мелодрамској опери “Један дан власти“. Међутим, ово дјело није доживјело велики успјех и Ђузепе је рекао да ће заувјек престати да компонује. Ипак, неко га је убиједио да напише оперу “Набуко”, са чувеним Хором јеврејских робова и премијера ове композиције, марта 1842. године, учинила га је правом звијездом. Током следећих петнаестак година, Верди је написао 14 опера. Он сам рекао је да од “Набука” није имао ни сат мира. Вердијеве три опере “Травијата”, “Риголето” и “Аида” су најизвођеније на свијету, годишње се отпјевају 300-400 пута широм планете. Верди је 1853. године радио на опери “Трубадур“. Легенда каже да је једног дана сио за клавир и само за уши једног критичара одсвирао неколико фрагмената новог дјела. Пошто је критичар рекао да је композиција “ужасна и катастрофална ”, Ђузепе је усхићено скочио и захвалио се. Ја сам писао ово за народ Италије, не за пуританце попут тебе. Ако се теби толико не свиђа, то значи да ће цио свијет да звиждуће ове мелодије и да ће се изводити широм Италије, рекао је славни композитор и…био је у праву! Пред крај живота, Верди се посветио и хуманитарном раду. Изградио је болницу у близини Бусета, као и старачки дом за музичаре у Милану. Верди и његова друга супруга Ђузепина почивају у овој вили која и данас ради и прима европске музичаре старије од 65 година. “Вердијева кућа”, како се још зове ова институција, прима и посјетиоце и младе музичаре који одржавају концерте у овом славном музичком дому.
