Vijetnamski Rat

Љетопис, 11. фебруар 2019

Име: Ljetopis 11.02.2019 (1973 pusteni prvi amercki zarobljenici iz Vijetnama, 1997 umrla Ksenija Cicvaric); Опис: Љетопис, 11. фебруар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан,11. фебруара 1973. године пуштени су први амерички ратни заробљеници из Вијетнамског рата. Оно што познајемо под појмом Вијетнамски рат, у ствари, су два рата. Први се водио против француских колонијалних власти и други рат за уједињење сјеверног и јужног Вијетнама у којем су главног непријатеља представљале САД.

Vijetnamski RatУ раздобљу колонијалне експанзије, Француска је заузела Индокину, што вијетнамски народ није примио с одушевљењем. Борба за национално ослобођење одвијала се сво вријеме француске колонијалне владавине, да би врхунац доживјела крајем Другог свјетског рата када је ослободилачки покрет, након капитулације Јапана прерастао у општенародни устанак против колонијалних власти,. У Ханоју је 1945. године проглашена Демократска република Вијетнам, а за предсједника је проглашен Хо Ши Мин. То је изазвало интервенцију кинеских снага Куоминтанга у сјеверном, а британских и француских у јужном Вијетнаму.

Да би уништили новоуспостављену државу Французи су од 1945. – 1954. године водили борбе против Вијетнамске војске. Но, послије пораза Француска је приступила мировним преговорима који су окончани на конференцији у Женеви 1954. године. Тада су зараћене стране потписале акт о прекиду ватре, а Француска је признала Демократску републику Вијетнам. Одредбама тог споразума територија Вијетнама је по 17. паралели привремено подијељена на сјеверни (Демократска република Вијетнам) и јужни дио (Република Вијетнам). Женевским споразумом предвиђено је у року од двије године одржавање општих слободних избора на којима су грађани требали да одлуче о уједињењу. Влада Јужног Вијетнама, подупирући интересе крупног капитала и земљопосједника започела је страховладу којој је био за циљ очување власти, супротно интересима широких слојева који су очекивали веће политичко економске реформе након побједе над колонијалним властима. Страховлада власти доводи до јачања ослободилачког покрета. Паралелно с француским повлачењем из некадашње Индокине, долази до већег мијешања САД у Вијетнамски рат. По окончању Корејског рата, у америчкој спољној политици је превладала доктрина “теорија домина”, претпоставка према којој, ако се дозволи да у некој земљи југоисточне Азије побједи комунизам, друге ће земље, попут послаганих домина, почети да падају под комунистички утицај и власт. Услед параноје од глобалног ширења комунизма, САД су одлучиле да се интензивније ангажују у Вијетнаму да би спријечиле совјетски и кинески утјецај. Од 1955. године почиње пристизање америчких војних савјетника који су требали да оспособе јужновијетнамску војску за борбу против комунистичке инфилтрације са сјевера. Десет година касније, преко пола милиона америчких војника се борило у џунглама Вијетнама. У страху од ширења комунизма, америчка влада није уочила да је основни мотив борбе вијетнамског народа национално ослобођење и уједињење, а не ширење комунизма. Комунизам као идеологија представљао је само средство за остварење националног циља. Иако је најчешћа слика вијетнамског рата борба америчких војника против неухватљиве гериле у непрегледној џунгли, то је био прави рат регуларних војски.

Американци су захваљујући огромној технолошкој премоћи контролисали небо и море, но Вијетнам нијесу успјели да подвргну ефикасној контроли.

Америчка политика никада није имала јасно дефинисан циљ зашто је у Вијетнаму, тако да није успјела да створи адекватну политику која би одговорила на бројна питања која је америчка јавност покретала код куће о смислу самог рата. Вијетнамски рат је обиљежио мандате три америчка предсједника, Кенедија, Џонсона и Никсона. Кенеди је започео с интензивнијим слањем америчких војних савјетника, Џонсон је ескалирао рат и на томе изгубио популарност, а Никсон је своју изборну побједу остварио добрим дијелом и обећањем о повлачењу америчких снага из Вијетнама. У томе је и успио 1973. године када су америчке снаге, након склапања примирја и обуставе ватре повучене из јужног Вијетнама. војска јужног Вијетнама никада није успјела постати ефикасна у самосталном дјеловању, а јужновијетнамски режими који су се мијењали нијесу успјели да успоставе ефикасну контролу над земљом. Двије године касније, Виет Конг и сјеверновијетнамска војска покренули су завршну офензиву у којој су тријумфално ушли у Сајгон, одакле су се последњи бјегунци у паници евакуисали са крова америчке амбасаде.

Био је то врло озбиљан и окрутан рат у којем је погинуло преко 600 000 Вијетнамаца и око 52 000 америчких војника. То је био први рат у историји САД-а у којем америчка војска није извојевала побједу, који је извршио огромне промјене у америчком друштву, покренуо читав низ промјена од питања људских и грађанских права, изазвао грађанске немире у САД и озбиљно довео у питање уопште функционисање америчког система.

Вијетнамски рат је поново потврдио да је народ у борби за слободу немогуће побиједити, лекција коју сами Вијетнамци нису добро научили, јер су неколико година касније војно интервенисали у Камбоџи из које су неколико година касније, баш као и Американци из Вијетнама, били присиљени да се повуку.

 

  • На данашњи дан, 11. фебруара 1997. године умрла је Ксенија Цицварић. Рођена је у Подгорици 1929. године (од оца Радивоја Брацовића и мајке Симоне, рођене Златичанин) гдје је завршила гимназију. Сан да студира пјевање, због материјалних услова породице, није јој се остварио. Пјевачку каријеру почела је шездесетих година а наставила у Радио Београду у ансамблу славног Царевца.

Ksenija CicvaricВелики радник, поуздани пријатељ, диван друг и човјек, незавидљив колега, одушевљавала је публику на бројним и незаборавним концертима широм Југославије. Славуја са Рибнице, који је плијенио љепотом свога гласа, причињавајући другима радост, ломила је туга (изгубила је сина и мужа). Патила је и пјевала (“Млада Јелка”, “Ој весела веселице”, “Милица једна у мајке”, “Сејдефу мајка буђаше”, “Долином се шетала ђевојчица мала”) и сопствену тугу лијечила пјесмом. Отуда у њеном гласу драмска озбиљност, уздржаност, одмјереност, префињена лирика, топлина у боји гласа, божји дар. Пјевати, значило је живјети. Црногорска народна ношња (једна од најскупљих на свијету) савршено је одговарала њеном стасу, љепоти, отмености и меланхоличном осмјеху. Сачувала је велики дио блага наше народне пјесме а њен префињени укус и сензибилитет зналачки су одабирали најбоље. Снимала је плоче и касете које су биле и остале највећи хитови у нашем народу. Својим лирским гласом, специфичне боје и интерпретације елегичних народних пјесама, појавила се на Рибници, наставила широм Југославије и стигла до срца наших људи широм свијета. Умјетност је оно најљепше што човјек има, душа свијета. Ксенија је пјевала душом а публика је то осјећала. Била је недостижна у пјевању. Пјевала је свугдје. Дио живота до смрти провела је у Београду. Био је ово тежак период за ”Краљицу Ксенију”, али су јој носталгију прекривале успомене и слике из старе Подгорице. Радо је била виђена у Подгорици, шетала се сокацима, а њена највећа љубав били су сусрети са Подгоричанима које је неизмјерно вољела.

Изворни народни мелос крије снагу једног народа и једног времена. То не може дати један човјек нити носити један човјек. Па ипак, врхунски умјетник, као дио те цјелине, распаљује вјечну и неумрлу лучу. За највеће пјесме потребан је и највећи пјевач. А за то су му потребни таленат, божји дар и велики разлози. Ксенија Цицварић имала је и једно и друго.

Може се рећи да је Ксенија је својом пјесмом, вјерна музичком миљеу сатканом од златних, трепетавих искрица, дискретно, попут треперења рибничких топола, јако као подгорички сјевер који тјера крв да брже струји… без обавезе попут маестрала који се заплете у дјевојачкој коси и нестане, обиљежила XX вијек у црногорској народној музици.