- На данашњи дан, 11. маја 1949. године Израел је примљен у Уједињене нације.
Територија „свете земље“ једна је од најконтинуираније насељених дјелова планете Земље, а Јевреји су на њој живјели, поуздано се зна, од почетка другог миленијума прије нове ере, па све до почетка првог миленијума нове ере. За то вријеме су на њој бројна краљевства успостављали, губили и обнављали. Расељавани су и враћали су се из ропства. Међутим, догађаји од прије двије хиљаде година налазе се у срцу проблема у коме се данас налази простор Блиског истока, а конкретно Израел и Палестина. Римско царство владало је овом територијом већ стотинак година у том тренутку, на овај или на онај начин, када су Хебреји 66. године подигли устанак. Овај рат, као и устанак педесетак година касније, ефективно је очистио Јудеју од Јевреја: они који нијесу прогнани су побијени – неки извори говоре и о пола милиона мртвих. Остала је само мала, занемарљива група овог народа. Наредних двије хиљаде година смјењивали су се Рим, Византија, Арапи и Турци. Британска империја стиже 1917. године.
Ново усељавање Јевреја у Палестину почиње већ у XV и XVI вијеку. Међутим, први крупни талас почиње тек са развојем ционизма као политичког покрета у XIX вијеку: Поменута идеологија тражила је повратак народа Израиља у „обећану земљу“ и успоставу јеврејске државе, а име је добила по Сиону, синониму за Јерусалим. Током Првог свјетског рата, британски министар спољних послова Артур Балфур обећао је Свјетском јеврејском конгресу државу у Палестини која је у том тренутку била под управом Отоманског царства и на којој су у том историјском моменту огромна већина била палестински Арапи. Како су се умножавали погроми над Јеврејима у Европи, убрзавао се и процес њиховог насељавања у Палестини: између 1904. и 1914. године стигло је 40.000 људи, и то претежно ортодоксних. Раст нацизма и антисемитизма на Старом континенту довео је до новог, огромног досељавања Јевреја, што је полако почело да забрињава Арапе и изазвало устанак Палестинаца против британске управе 1936. године, који је трајао до 1939. године. Са друге стране, због жеље да остану у добрим односима са муслиманима на Блиском истоку, Британци су донијели тзв. Бијели папир, који је ограничио уплив Јевреја у Палестину. Ипак, и поред свих забрана које су Енглези покушавали да спроведу, Јевреји су чинили 33 одсто укупног броја становника овог подручја на крају Другог свјетског рата, иако су заузимали тек мали дио територије. Јеврејске паравојне формације почеле су своју активну борбу за независност, а против енглеске окупације. Генерална скупштина Уједињених нација је 1947. године формирала комитет чији је циљ био изналажење рјешења будућности Палестине. Исте године представили су свој извештај који је подразумијевао формирање јеврејске државе, палестинске државе и Јерусалима као слободног града под међународном управом и извештај је усвојен као званични предлог УН. Јевреји су прихватили предлог и славили на улицама својих градова. Арапи су га одбили. Истог дана почео је грађански рат.
Тако је почела спирала насиља. Појединачни конфликти Израела са својим сусједима могу се посматрати и као различите фазе једног те истог сукоба који и даље букти. Године 1956. био је рат на Синају, шездесетих рат због воде, 1967. године Шестодневни рат, 1982. године рат у Либану, као и 2006. године, затим рат у Гази двије године касније. Јевреји који живе у дијаспори се моле са ријечима „Догодине у Јерусалиму”. „Догодине у Јерусалиму“ покреће заједничку тему у јеврејској култури о жељи за повратком у обновљени Јерусалим, и служи као подсјетник искуства живота у прогнанству.
На данашњи дан, 11. маја 1988. године у Москви је умро британски новинар и двоструки агент Ким Филби, један од најуспјешнијих шпијуна у совјетској обавештајној служби.
Ким Филби, један од највиших људи у МИ-6, био је истовремено и агент совјетског КГБ. Оно што је он урадио промијенило је Велику Британију из корјена. Када је Ким Филби одлучио да се придружи британској обавештајној служби, није морао да поднесе званичну апликацију; све што је било неопходно јесте да правим људима каже да је заинтересован за тако нешто. Напокон, похађао је колеџ Тринити у Кембриџу, а његов отац је био дипломата. Имао је прави акценат, припадао је вишој класи, имао је беспрекорне манире, разоружавајуће држање и епску толеранцију на алкохол. Када су га позвали из министарства рата на чај са представницом МИ-6, његово име је прослијеђено МИ-5, контраобавештајној служби, која је узвратила простим ријечима – „немамо ништа против“. Био је чист. Имао је и срећу да је његов отац служио у Индији заједно са замјеником шефа обавештајне службе, који је, када је упитан о њему, рекао „да зна његове“. Било је то довољно у то вријеме, у коме се британска политика заснивала на међусобном повјерењу аристократије, у коме је било битно да сте из „добре породице“, патриотске лозе, и у коме је постављање превише питања о прошлости и увјерењима схватано као неукус. Тако је почела прича о најпознатијем двоструком агенту Хладног рата, шпијуну који је уздрмао темеље британске империје. Чим је Филби ушао у МИ-6, почео је да кружи ходницима, да се дружи, да склапа пријатељства, да оговара. Филби је потом постављен да води анти-совјетско одељење МИ-6, и постао је спона између британских и америчких шпијуна. Било му је, по мишљењу многих, суђено да постане шеф цијеле службе. И био је јако близу. Био је близу све док, 1951. Године, двојица његових добрих пријатеља, нијесу пребјегли у Москву, и тако открили да су били совјетски шпијуни. Филбијеве колеге су га подржале, али узалуд – био је принуђен да поднесе оставку. Преселио се у Бејрут гдје је радио као дописник „Обзервера“ и „Економиста“, све док МИ-5 није покренуо нову истрагу, након што је 1961. године агент КГБ-а покуцао на врата америчке амбасаде у Хелсинкију и затражио азил. Он је западним службама рекао да постоји круг од пет људи унутар британске обавјештајне заједнице. Да разговара са Филбијем пошао је његов пријатељ Николас Елиот, који га је здушно бранио деценију раније. Разговарали су уз чај. Неколико дана касније, јануара 1963. године, аутомобил са дипломатских таблицама га је покупио испред кафане у центру Бејрута и превезао га до совјетског теретњака на путу за Одесу. У Москви је дочекан као херој. Испоставило се да је све вријеме био совјетски шпијун, чим је напустио Кембриџ средином 1930-их, и да је вјерно хранио Москву свим могућим информацијама: од припадника антикомунистичког и антинацистичког њемачког подземља (које су Совјети потом побили), преко тајне операције рушења режима Енвера Хоџе у Албанији инфилтрацијом трупа обучених на западу (која је пропала), па све до информације прослијеђене Москви током Другог свјетског рата да Велика Британија нема ниједног агента у Русији, у шта Москва никада није повјеровала. Најбитније од свега, током рата, снабдијевао је Стаљина информацијама о разбијеним кодираним њемачким порукама и тако директно промијенио ток Курске битке у руску корист. Толико је био добар да је Москва једно вријеме мислила да их завитлава и да заправо шурује са непријатељем. Случај Филби је из корјена промијенио односе у Енглеској. Одједном, сви су постали сумњиви, више се ништа није заснивало на међусобном повјерењу, више није било битно ко сте и шта сте. Филби је у Совјетском Савезу био у кућном притвору, „златном кавезу“, под стражом, а све посјетиоце је морао да одобри КГБ. Плашили су се да ће побјећи назад на Запад. Умро је 1988. године од срчаног удара, прије распада државе за коју је радио и коју је волио. Добио је државну сахрану, и упокојен је као херој.
