- 11. новембра 1405. године умрла је српска кнегиња Милица, жена кнеза Лазара Хребељановића. Послије Косовске битке склопила је мир с Турцима и управљала Србијом у име малољетног сина Стефана. Касније се замонашила и подигла манастир Љубостиња, гдје је сахрањена као монахиња Јевгенија.
Врлине, дијела и заслуге, као и доброчинства бројним манастирима и црквама књегиње Милице Хребељановић оставиле су дубок траг у епском памћењу српског народа. Заједно са супругом, кнезом Лазаром, српски народ их је заувек “крунисао”, а њихови ликови живе у бројним епским пјесмама које су дуго преношене с кољена на кољено. У српској историји имала је значајну улогу у страшном времену после боја на Косову 1389. године, гдје је и кнез Лазар изгубио живот, након чега је водила државне послове.
Милица Хребељановић, потомак Немањиног најстаријег сина Вукана, у браку са кнезом Лазаром Хребељановићем је имала осморо дјеце, пет кћери Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, и три сина Стефана, Вукана и Добривоја, који је умро у најранијем детињству.
Послије Косовске битке и велике трагедије српског народа, кнегиња Милица, иако јој је нуђено да са дјецом оде у Дубровник, бира тежи пут – остаје у Србији, опустошеној од погибија и харања које су чинили Турци у свом осветничком походу.
До пунољетства сина, кнеза Стефана Лазаревића кнегиња Милица је управљала Србијом опрезно и мудро. Мудрошћу и дипломатијом, кнегињи Милици успијева да пренесе мошти кнеза Лазара из цркве Светог Вазнесења у Приштини у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Од султана Бајазита је издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Да би одбранила свог сина, Стефана Лазаревића, који је као вазал султана Бајазита био оптужен за невјерство, кнегиња Милица са Јефимијом, удовицом деспота Угљеше креће у дипломатску мисију код султана.
Стефан Лазаревић је преузео власт у Србији, која је била у вазалном односу према Турској, али је у свему осталом задржала атрибуте државности. По преузимању његове пуне власти књегиња Милица се повлачи у манастир, добивши монашко име Јевгенија. Али, и док је као монахиња Јевгенија служила Богу кнегиња Милица је задржала запажено мјесто у врху власти. Поред бављења политиком, оставила је траг у књижевности написавши Молитву матере и Удовству мојему зеник.
Књегиња Милица Хребељановић, потом монахиња Јевгенија заједно са својом дружбеницом Јефимијом је провела последње године живота у својој задужбини манастиру Љубостињи, гдје је умрла 11. новембра 1405. године.
- 11. новембра 1878. године умро је Стефан Митров Љубиша, често називан “Његошем у прози”. Стјепан Митров Љубиша је рођен у Будви. Родитељи су му били родом из Паштровића. У његовим приповјеткама, од којих су најпознатије “Кањош Мацедоновић” и “Причање Вука Дојчевића” стапају се епска легенда и реализам.
Као политичар борио се против италијанског утицаја у Далмацији. Када је објавио етнографски спис о Паштровићима, а након објављивања прве приповјетке постао је један од најистакнутијих и најцијењенијих приповједача.
Дјетињство, као и највећи дио свог живота провео је у Будви. У то вријеме Будва је била мала варошица, претежно насељена поморцима, рибарима, ситним трговцима и занатлијама. Исто као и у свим приморским градовима издвајала су се два слоја грађанства, један према другом непријатељски настројени:
–градска аристократија, која је била у мањини, али богата и са привилегијама и
-зависни сиромашни грађани, рибари, занатлије и сл. који су сачињавали велику већину и тај слој се стално попуњавао становништвом из околних села или даљих мјеста из залеђа.
Као бококоторски представник у Далматинском сабору и члан вијећа у Бечу, Љубиша се трудио да придобије што више ситних практичних користи за свој завичај и побољша економски положај Боке. У исто вријеме трудио се да код својих саплеменика и у читавом крају развије разумијевање за једну ширу националну заједницу и помогне борбу против туђинштине.
У приповјеткама је захваћен веома дуг период историје црногорских племена од 15. до почетка 19. вијека. По распаду зетске државе, црногорска племена, брдска и приморска, нашла су се у процјепу између Турског царства и Млетачке републике. Формално под влашћу обије и у сталној борби једне против друге. Против Турака је вођена хајдучка борба, која је временом постајала организована, а против Млетака је вођена притајена борба, против економског и војног искоришћавања. Племена су у таквој ситуацији остајала изолована, посебно она брдска, гдје је долазило до регенерације племенског живота. Љубиша се пишући своје приповјетке, руководио жељом да се очува „неколико знаменитих догађаја своје отаџбине“ и да се узгред опише „начин живљења, разговори, па најзад и врлине и пороци његових земљака,“ и да се то све преда наредним генерацијама, онако како је „чуо и упамтио од старијих људи,“ јер се „свагдан те ствари преображују и гину, што је год шири дотицај са свијетом и поплавица туђинства.“
- 11. новембра 1331. године умро је српски краљ Стефан Дечански Немањић, син краља Милутина.
Послије упокојења оца, Стефан Дечански је наслиједио пријесто српског краљевства. Крунисан је 1322. године на Богојављење.
Током владавине осигурао је Србији премоћ на Балкану побиједивши Бугаре у бици код Велбужда 1330. године. Подигао је манастир Дечане, а његова Дечанска хрисовуља драгоцјен је документ са пописом села и становника дечанског властелинства. Манастир Дечане је једна од најљепших грађевина немањићких владара и задужбинара, врхунац византијске и средњовековне умјетности и архитектуре.
Његова круна се чува у ризници Цетињског манастира, а последњи пут је употријебљена приликом крунисања књаза Николе за црногорског краља 1910. године. Том приликом из симболике се књаз Никола крунисао једином поуздано сачуваном круном Немањића.
Он је једини српски краљ који је остао на простору Косова и Метохије и који никада није дозволио да га ико одатле помјери. Кивот са његовим моштим налази се у Високим Дечанима.
