Solzenjicin

Љетопис, 12. фебруар 2019

Име: Ljetopis 12.02.2019 (1974 u Moskvi uhapsen Aleksandar Solzenjicin, 1912 abdicirao poslednji kineski car Pu i); Опис: Љетопис, 12. фебруар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 12. фебруара 1974. године у Москви је ухапшен руски писац Александар Солжењицин, добитник Нобелове награде за књижевност 1970. године. Наредног дана одузето му је совјетско држављанство и протјеран је из земље. У емиграцији је провео двије деценије.

SolzenjicinИмам две мисије у животу: да проговорим у име оних који су патили и страдали у совјетским логорима, и да откријем узроке совјетске трагедије, започете Фебруарском револуцијом 1917. године, претходницом Октобарске револуције, послије које ништа није било исто, говорио је велики руски писац, нобеловац и мислилац Александар Исајевич Солжењицин, Овај књижевни великан до краја живота остао је вјеран својим идеалима, због којих је и лично много пропатио. Његова култна дела “Један дан Ивана Денисовича” и “Архипелаг Гулаг” су свједочанства о окрутности совјетског режима након Другог свјетског рата, а говоре о присилним радним логорима за диседенте. Већина логораша били су невини људи, кажњени због неслагања са политичким режимом. Солжењицин је своје књиге писао “из прве руке” јер је 1945. године био осуђен на осам година робије, које је провео по Стаљиновим гулазима. И прије добијања Нобелове награде, 1970. године, а посебно послије ње, Солжењицин је, иако на слободи, био под непрестаном присмотром и притиском руских власти. Његова књижевна свједочанства о мрачним дјеловима руске историје и критика социјалистичке репресије нису биле по вољи ниједног режима. Дјела Солжењицина, баш као и он сам, била су осуђена на “саплитање” у сопственој земљи. И када је 1974. године протјеран из Русије у Западну Њемачку и одузето му држављанство, овај књижевни великан и најславнији дисидент увијек је са љубављу говорио о својој родној земљи. Русију је волио искрено и страствено, али је одбио да ћути на непочинства деспотског совјетског режима. Невјероватан политички и интелектуални тријумф Солжењицина био је у томе што се издигао из пакла логора да исприча причу у књигама такве моралне и документарне снаге каква није забележена у модерној историји.

Руски нобеловац Александар Солжењицин остао је упамћен у нашем народу и по писму подршке Србима који остају да живе на окупираној историјској земљи, покрајини Косово и Метохија: “У недавним тешким годинама ви сте већ претрпјели разарање и уништавање православних храмова, паљење српских школа и директно насиље и убијање. Нека вам Господ сачува храброст да останете и убудуће близу гробова својих ближњих”.

 

  • На данашњи дан, 12. фебруара 1912. године посљедњи кинески цар, Пу Ји из династије Манчу, је абдицирао. Кина је постала република, а први предсједник је био Сунт Јат Сен. Живот Пу Јиа је све само не обичан, и може се рећи да је у питању једна од најтрагичнијих личности XX вијека. Нико га није питао да ли жели да буде цар, други су направили тај избор док је још био одојче. Постао је заточеник сопственог двора и наметнуте титуле.

Poslednji Kineski CarПу Ји се родио у манџурској династији која је Кином владала преко 250 година. Царица Циси, удовица претпоследњег цара прије Пу Јиа, изабрала га је за ту улогу на самртничкој постељи. Након нешто више од три године “власти”, Пу Ји је престао да буде “владар” када је царица Лонгју, удовица претходног цара, постигла договор са побуњеницима. Кина је постала република, али је Влада морала да дозволи да Пу Ји задржи империјалну титулу, да остане да живи у Забрањеном граду и да се третира као страни монарх. Грађански рат је захватио Кину 1917. године и један војвода га је вратио на пријесто, али је то пропало послије само дванаест дана због протеста широм земље и интервенције другог великаша. 1924. године долази до промјене одредби уговора о његовом положају у Републици Кини, па Пу Ји губи империјалну титулу и истог дана бива избачен из Забрањеног града из кога практично није изашао шеснаест година, живјећи у њему као у златном кавезу. Јапанци га постављају за цара Манџукуа, односно земље његових предака – Манџурије (у том тренутку под јапанском окупацијом). За вријеме Другог кинеско-јапанског рата служио је “самурајском” окупатору као марионета коју су користили по свом нахођењу и потреби. Његова тачна одговорност у свему што се догађало је, ипак, предмет спора. Совјети су га заробили 1945. године након што су у страховитом јуришу заузели Манџурију. Свједочио је против Јапанаца у Токију двије године касније. Када су комунисти под Мао Цедунгом преузели власт у Кини 1949. године, Совјети су га испоручили Пекингу. Десет година је провео у затвору, да би га коначно власти прогласиле за “реформисаног”. Уз писмену дозволу Мао Цедунга долази 1959. године у Пекинг, неко вријеме са сестром живи у обичном стану, да би се потом преселио у државни хотел. Почиње да ради у Пекиншкој ботаничкој башти. Почиње да пружа подршку комунистима. Жени се 1962. године неговатељицом. Издаје своје мемоаре уз охрабривање од стране Маоа и његових сарадника, као и уз јавну подршку кинеске владе. Критикује своје понашање у прошлости, и каје се што на суђењу у Токију није искрено говорио о својој одговорности током рата. Културна револуција 1966. године доводи га у смртну опасност, пошто Црвена гарда у њему види идеалну мету за линчовање. Безбједносне службе га стављају под 24-часовну заштиту. Умире 1967. године као 61-годишњак.