Boj Na Misaru

Љетопис, 13. август 2019. године

Име: Ljetopis 13.08.2019 (1806 Boj na Misaru, 1898 Atseroidi); Опис: Љетопис, 13. август Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 13. августа 1806. године српски устаници су поразили османлијску војску у бици на Мишару.

Boj Na MisaruБој на Мишару је једна од битака Првог српског устанка која се одиграла средином августа 1806. године, на брду Мишар, код Шапца. Ова битка је једна од највећих побједа српских устаника за вријеме Првог српског устанка. Османлијском војском, која је била углавном сачињена од Турака из Босне командовао је Сулејман-паша Скопљак, а српским устаницима вожд Карађорђе, који је Турцима направио замку и тако их потукао до ногу, иако је Османлијска војска била далеко бројнија, чак четири пута. Турска војска је имала око 40.000 војника, а Срби су имали 7.000 пјешака и 2.000 коњаника уз пет топова. Срби су изградили чувене шанчеве на таквом терену који је томе погодовали, па су турске најјаче снаге успораване и ослабљене, а на крају артиљеријом потучене. Послије битке Мишарско поље било је тамно и изривено топовским ђуладима и пушчаним зрнима, а трава разнесена коњским копитима, покривено лешевима изгинулих Турака и натопљено крвљу. Процјењује се да су Срби имали око 1.000 погинулих, док су Турци имали преко 12.000 посјечених војника. Ова српска побједа је имала велики одјек, не само на Балкану, већ и далеко шире. Карађорђе је на ограду поставио стријелце у два реда, а иза њих у два реда борце који ће замјењивати прве док пуне пушке. У сваком углу шанац је поставио по један топ, а коњицу је сакрио у шуми. Практично дуж грудобрана и у једној врсти налазило се око 2.000 људи. Одређени број бораца био је задужен за извлачење рањеника, тако да је у резерви било око 4.500 стријелаца. У средини шанца је поставио резерву за сваку страну и сваки крај шанца. Свако од старјешина имао је своју резерву, коју је по потреби уводио у битку. Карађорђева резерва је била најбројнија и најискуснија. Кад је турска коњица натрчала на зараван испред шанца, коњи су почели да се претурају и да падају заплетени у препреке од дивље лозе. Тада су српски стријелци из шанца отворили ватру. Док се ослабљена турска коњица прибирала за други јуриш, пристигла је и пјешадија. Турци су у том тренутку застали оклевајући, а бегови су камџијама тјерали малодушне, али без успјеха. У том тренутку је Карађорђе дао знак српској коњици да крене у напад. Коњаници су се подијелили у двије групе. Након што су уклонили турску артиљерију, устаници су јурнули према турском штабу. Устаничка коњица је растјерала турску пјешадију око шанца и кренула је да је гони. Карађорђе је потом наредио да се отворе врата шанца и да српска пјешадија крене у силовит напад. Мишарска битка је завршена у предвечерје великом српском побједом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су послали у Беч вијест о страшном турском поразу и да је на Мишару остало много мртвих Турака. Након побједа на Мишару и на Делиграду, турска Порта је била приморана да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије. Порта је ферманом дала опроштај Србима за све што су учинили у трогодишњем устанку, показала спремност да Србима одобри аутономију ако изразе вјерност Порти, да прихвата установљење српског врховног кнеза и да Срби плаћају једном годишње царске дажбине.

 

  • На данашњи дан, 13. августа 1898. године Карл Густав Вит је открио први откривени астероид близак Земљи.

AsteroidАстероиди си мала стјеновита тијела Сунчевог система, пречника до 1000 км (најмањи астроиди су величине зрнца прашине). Зову се још и планетоиди или мале планете. Углавном су неправилног облика, а највећи њихов број кружи око Сунца у простору између Марса и Јупитера. Астероиди су остаци материје од које је створен читав Сунчев систем. Више хиљада астероида је идентификовано, неколико и заслугом наших астронома (то су астероиди Југославија, Србија, Београд, Владимир, Симонида….). Орбите по којима круже се могу налазити на подручју од Земљине па све до иза Сатурнове, али се већина њих налази у тзв. главном астероидном појасу који се протеже од Марса до Јупитера. Постоји неколико теорија које описују настанак астероида (једна од њих говори да су то заправо остаци планета који је био уништен у великом судару у прошлости), али је вјероватно најтачнија та која астероиде описује као материјал који је остао након настанка Сунчевог система а који се није успио скупити и нарасти до величине планета. Проучавање астероида је показало да су они углавном састављени од 92.8% силиката (стијена) и 5.7% гвожђа и никла. Најпознатији астероиди су Гаспра и Ида које је посјетила свемирска сонда Галилео приликом свог путовања према Јупитеру. Крајем XVIII вијека астрономи су дошли до закључка да између Марса и Јупитера мора да се крије још једна, до тада непозната, планета. Идеја о новој планети се заснивала на тзв. Бодеовом закону о раздаљинама планета у Сунчевом систему. Ради се заправо о математичкој формули коју је 1766. године поставио њемачки астроном Јохан Тициус али ју је популаризовао такође њемачки астроном Јохан Боде па је она углавном позната као Бодеов закон. Формула се објашњава овако: Ако узмемо бројеве 0, 3, 6, 12 итд. сваки следећи је дупло већи од претходног. Онда сваком том броју додамо број 4 па добијемо нове бројеве 4, 7, 10, 16 итд. Затим сваком том броју придружимо једну планету по растућем редоследу почевши од Меркура. И тада ти бројеви представљају релативне раздаљине планета у Сунчевом систему. Иако формула подсјећа на неки алхемијски рецепт она се показала прилично тачна. Истина у њу се не уклапају раздаљине Нептуна и Плутона, али те планете ионако тада још нијесу биле познате. Оно што пада у очи у овој формули јесте раздаљина између Марса и Јупитера. Све остало се лијепо уклапа и астрономи, који никад нијесу сумњали у постојање јасног поретка у космосу, повјеровали су да између Марса и Јупитера заиста мора постојати још једна планета. У Лилиенталу, крај Бремена 1800. године неколико астронома на гласу одлучило је да оснују удружење астронома са задатком да се претражи простор између Марса и Јупитера како би се нашла нова планета. Одлучено је да се небо подијели на секторе и сваки члан је имао да изради карту сазвежђа на свом дијелу неба. Удружење је постало познато под именом „Небеска полиција“. Чак је за будућу планету било резервисано име Фаетонт (син бога Хелија). Међутим, небески полицајци једноставно нијесу имали среће. 1801. године баш на предвиђеној раздаљини од Сунца Ђузепе Пјаци који није био члан Полиције пронашао је ново небеско тијело, осме привидне величине. Пјаци му је дао име Церес по римској богињи плодности и брака, заштитници Сицилије. Наредних година пронађено је још неколико тијела. Али испоставило се да ниједно то тијело ипак није довољно велико за планету каква се заправо очекивала. То што је пронађено била је само велика гомила камења која лута између Марса и Јупитера. По свему судећи могле су то бити и планете, по свему сем по величини. Зато су назване мале планете, планетоиди и астероиди јер подсјећају и на звијезде.