Oslobodjenje Beograda

Љетопис, 13 децембар 2018

Име: Ljetopis 13.12.2018 (1806 Srpski ustanici oslobodili Beograd, 1545 poceo sa Tridentski sabor); Опис: Љетопис, 13 децембар Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 13. децембра 1806. године српски устаници су у Првом српском устанку ослободили београдску варош и натјерали Турке да се повуку у Калемегданску тврђаву. Тврђава освојена почетком 1807. године, а по слому устанка 1813. године Турци су поново заузели Београд.

Oslobodjenje BeogradaПариски Ле Монитеур Универсел 1807. године детаљно је обавијестио читаоце о борбама за ослобођење Београда:

„Прије петнаестак дана један Турчин је напустио Београд и прешао код устаника (мисли се на познатог Конду, који није био Турчин, него хришћанин – Цинцар), понудио им је помоћ у покушају да освоје град. У ствари, тај Турчин је повео групу српских добровољаца из правца Саве до бедема који су Турци подигли око града. Ту их је зауставио, и кренувши према турским војницима који су на том мјесту стражарили, представио се рекавши да се враћа међу праве вјернике и да има важне ствари да им открије. Пустили су га да приђе. Онда се он бацио на Турке, убио четворицу и ослободио улаз српским устаницима.

Они су, продријевши међу бедеме, напали са свих страна Турке који уопште нијесу били спремни, велики број је убијен или рањен, око 70 их је заробљено. Запаљена је кућа у коју се склонило око 40 Турака, сви су умрли у пламену. Тако су Срби загосподарили београдским Доњим градом и том приликом су Срби изгубили Васу Чарапића, једног од најспособнијих војвода. Ту су пронашли 22 топа подигнута на бедеме, двије прангије и друга артиљеријска оруђа која су била на улицама.

Становницима се ништа лоше није десило, вожд је чак наредио расподјелу хлеба и меса. Истог дана су Турци извели један од снажнијих напада, смјело су прешли улице предграђа, гдје нису опазили ниједног Србина…

Када су Турци били на домашају, Срби су на њих отворили жестоку ватру. Након три сата безуспјешних покушаја, Турци су се повукли у горњу тврђаву. Од тог тренутка, Гушанац-Алија, заповједник крџалија (турских одметника), очајнички покушава да се што дуже одржи у Београду, виђен је како лута по зидинама и вјероватно тражи начин да побјегне“.

Француски Јоуенал д л Емпире, фебруара 1807. године, извјештава да је Београдска тврђава пала у руке устаника и наводи следеће:

“У складу са писмом које је турски опуномоћеник послао београдском паши, и у којем му заповиједа да одмах преда тврђаву Србима, та предаја је изрешена 7. овог мјесеца прије подне. Јаничари су добили дозволу да изађу из града са својим оружјем…

Срби су ноћу евакуисали Ратно острво, које је смјештено близу аустријске обале, они су раније уништили батерије које су ту биле смјештене. Значајан број аустријских трупа већ се окупио код Земуна како би удаљиле устанике са овог положаја. Српски вожд Карађорђе повјерио је командовање Београдом војводи Младену Миловановићу“.

Алгемеине Зеитунг сазнаје даље појединости у вези са предајом Београда и о томе обавјештава читаоце јануара 1807. године, на следећи начин:

“Главне тачке уговора о предаји града Београда су: 1) Тврђаву предају Турци Србима дне 20. децембра 1806. године 2) Турске чете одлазе испраћене свим војним почастима у пратњи српских чета, које их прате према Видину. 3) Ради веће међусобне сигурности, даје таоце и једна и друга страна до дефинитивно постигнутог примирја. Команду града преузима Младен Миловановић”.

Карађорђе је након освајања Београда постао још важнија личност, констатује лист. Многи страни властодржци му шаљу своје изасланике, тражећи његову помоћ против заједничких непријатеља – Турака. Крајем јануара дошао је преко Земуна у Београд изасланик влашко-молдавског кнеза Ипсилантија, доносећи на дар Карађорђу прекрасну сабљу. Према вијестима у Алгемеине Зетингу корице мача су израђене од сребра, а сам мач је био сав од злата, украшен драгим камењем. Изасланик је провео неколико дана у Београду, као Карађорђев гост. Град је према даљим новинским извештајима напустио веома задовољан, носећи вјероватно добре вијести своме господару.

Живот се у Београду након освајања почео нормализовати. Избјеглице се враћају у град, а изглед града постаје из дана у дан све љепши. Карађорђе је издао у погледу снабдијевања града живежним намирницама прецизне налоге, обећавши строге казне за преступнике.

 

  • На данашњи дан, 13. децембра1545. године почео је са радом Тридентски сабор. Екуменски сабор, на којем је до краја изграђен статус католичке цркве као догматске, противреформацијске, милитантне установе с папом-аутократом на челу, с прекидима је засједао до 1563. године. На основу закључка овог скупа вођен је противреформацијски покрет који је довео до Тридесетогодишњег рата између прокатоличких и протестантских снага у Европи (1618-48. године).

Tridentski KoncilТридентски сабор је деветнаести екуменски сабор Католичке цркве. Одржан је у раздобљу од 1545. године до 1563. године у Триденту (данашњи Тренто у Италији), као одговор на теолошке и еклизиолошке изазове које је поставила Протестантска реформација. На овом је сабору потврђено учење Католичке цркве о спасењу, сакраментима, библијском канону, а након њега уједначен је начин слављења мисе у цијелој Католичкој цркви.

Након што је папа Лав X објавио папинску булу, Мартин Лутер је спалио тај документ и затражио да се сазове општи сабор. Њемачки земаљски сабори придружили су се том захтјеву, а идеју је подржавао и Карло V као начин поновног уједињења и примирења сукоба око Реформације.

Ипак, папа Павле III увидио је да није више ријеч само о неколико протестантских проповједника, него да су и различити кнезови и остали владари прихватили нове идеје. Зато је желио да сазове сабор, али кад је то предложио кардиналима, наишао је на једногласно одбијање. С обзиром да је Карло V инсистирао да се сабор одржи, папа га је сазвао првобитно у Мантови, а потом у Тренту. У то вријеме је то био слободан град Светог римског царства с кнезом-бискупом на челу.

Тридентски сабор имао је два главна циља: да ријеши питање протестантизма и да подстакне обнову у Католичкој цркви.

Већина учесника сабора је жељела да се осуди протестантско учење, и да дефинише доктрину Католичке цркве у свим тачкама које су биле доведене у питање.

Обнова је требало да се постигне уређивањем црквене дисциплине и управе. Сабор је донио одлуке како би се сузбиле неке од најочитијих злоупотреба, а увео је и реформу у питању дијељења опроста, што је било једно од главних питања на почетку Реформације. Исто тако, донијете су одлуке о обнови свештеничког живота, о школовању клера, о обавези бискупа да борави у својој бискупији, и о забрани двобоја. Иако је неколико учесника показивала умјерену наклоност према ставовима реформатора о првенству Светога писма и о оправдању самом вјером, сабор ни у чему није изашао у сусрет протестантима.

Одлучено је, тако, да Црква има посљедњу ријеч у тумачењу Светог писма, а хришћанин који се не би придржавао црквеног тумачења могао је бити проглашен јеретиком. Библија и црквена предања равноправни су извори објаве.

Противећи се Лутеровом учењу о спасењу само по вјери, сабор је нагласио да се до спасења долази вјером и дјелима. Такође је одлучено да су опрости исправни изрази вјере.

Папа Пије IV је потврдио одредбе сабора и створио комисију за њихову примјену. Декрети сабора у Триденту представљају потврду непопустљивости католичке цркве по питању догме. Црква је одбацила било какав договор по питању транссупстанције, целибата и љу-дских дјела.

Одлуке сабора било је тешко спровести. Протестантизам се проширио кроз цијелу земљу. Сјеверна Њемачка је била цијела протестантска, Рајнска област је била под великим утицајем а у Баварској су проповиједали лутерански свештеници.