Aleksandar Makedonski

Љетопис, 13. јун 2019

Име: Ljetopis 13.06.2019 (323 Umro Aleksandar Veliki, 1839 srpski knez Milos abdicirao); Опис: Љетопис, 13. јун Тип: audio/mpeg
  • На данашњи дан, 13. јуна 323. године пр.н.е. умро  је грчки краљ Александар Велики, највећи војсковођа античког свијета, творац најпространије империје у дотадашњој историји човјечанства.

Aleksandar MakedonskiУ младости је био ученик Аристотелов. У пријестоницу грчке државе Македоније Пелу довео га је његов отац краљ Филип II Македонски, а на пријесто је дошао у 20. години живота кад је убијен Филип. Довршио је покоравање грчких држава и са 30.000 пјешака и 5.000 коњаника повео рат против Персијанаца. Убрзо је освојио Малу Азију, Сирију, Египат и Персију и стигао до ријеке Инд. За пријестоницу царства је прогласио Вавилон, у којем је по повратку из Индије изненада умро у 33. години живота, што га је спријечило да предузме намјеравани поход на Запад. Био је изузетно храбар, а у борби је примјењивао методичну и уништавајућу стратегију. Користио је садејство коњице и пјешадије и први је у историји ратне вјештине увео систематски рад штаба. Његова војничка генијалност се заснивала и на широкој култури, по чему је био супериоран над владарима чије је државе покорио. Стога није био само освајач већ и носилац ширења хеленске културе.

О животу и освајањима Александра Великог постоји велики број историјских прича и чињеница. Након што је учврстио власт, Александар креће у освајачки поход на Персију, гдје је дочекан као ослободитељ (јер је углавном било ријеч о рушењу тираније коју је македонски владар смијенио).

Прије његовог одласка у Фригију било је проречено да ће онај ко размрси Гордијев чвор завладати цијелом Азијом. Та је част и слава припала баш Александру Великом. Стигавши у Гордион, Александар је разгледао Аполонов храм. Када је видио неразмрсиви вез на посвећеним Гордијевим колима, латио се мача и једним ударцем пресјекао чувени Гордијев чвор. Тако је, по легенди, отворио себи пут у широка пространства Азије. Најприје је покорио Малу Азију, а затим је освајао, једну за другом, до тада моћне државе старог вијека: Сирију, Египат и Персију, стигавши чак до далеке земље Инд.  Иза њега је, поред ратничке славе, остао израз “пресјећи Гордијев чвор”, што значи “једним потезом ријешити заплетен, тежак проблем”, “силом или на најнепосреднији начин ријешити тешко питање”…

Александров учитељ био је грчки филозоф и научник, Аристотел, кога је Филип позвао на двор кад је Алексадру било четрнаест година. Часови гимнастике, јахања и лова смијењивали су се са читањем пјесника, учењем геометрије, астрономије и реторике. Аристотел је Александру улио љубав према Хомеровим стиховима, а омиљени јунаци су му постали Херакле и Ахилеј.

По Александру Македонском су названи бројни градови (према неким изворима чак њих 70), а најпознатији је свакако Александрија, највећа египатска лука и други по величини град у Египту, који је основао 334. године пр.н.е. Интересантно је да је један град, Букефалију, велики војсковођа назвао по свом коњу, Букефалу, након његове смрти. Претпоставља се да се Букефалија налазила у данашњем Пакистану.

Александар Македонски је, по доласку у Атину (након што је освојио), посјетио Диогена у његовом дрвеном бурету на главном тргу, пошто је чуо занимљиве приче о њему. Александар је затекао Диогена како спава. Пробудио га је, представио му се и питао га: “Шта желиш да ти учиним?”. Диоген му је одговорио: “Склони се, заклањаш ми Сунце”. Задивљен његовом реакцијом и једноставношћу, Александар Велики је рекао: “Да нијесам Александар Македонски, био бих Диоген.”

Од своје прве побједе коју је извојевао са осамнаест година, па до смрти, Александар Македонски није изгубио нити једну битку. За тринаест година владавине створио је царство од Македоније до Индије, које је величином надмашивало сва која су до тада постојала.

 

  • На данашњи дан, 13. јуна 1839. године српски кнез Милош Обреновић je абдицирао у корист сина Михаила и напустио Србију.

Mihailo ObrenovicМихаило Обреновић  је био кнез Србије од 1839. до 1842.године и од 1860. до 1868. године. Његова прва владавина се завршила збацивањем, а друга владавина се завршила убиством. Михаило Обреновић је био најмлађе дијете кнеза Милоша и кнегиње Љубице. На кнежевски пријесто ступио је први пут 1839. године и владао је до 1842. године. Пошто је био малољетан, одређено му је Намјесништво. Порта је потврдила његов избор као изабраног владара, а не као наследног. Веома млад и неискусан, Михаило се није најбоље сналазио у сложеним приликама унутрашњег и спољашњег положаја Србије. Свргнут је у буни коју је предводио један од најистакнутијих уставобранитељских првака, Тома Вучић-Перишић. Уставобранитељи су на скупштини изабрали новог кнеза Александра Карађорђевића. Након буне Томе-Вучића Перишића, кнез Михаило се повукао из земље заједно са још хиљаду својих присталица преко Саве и Дунава. Кнез Михаило је упућен заједно са својом мајком и онима који су кренули за њим у Банат, на имање своје сестре. Кнез Михаило је брижљиво чекао када ће се поново вратити у Србију. Упутио је писмо Вучићу и Книћанину у којим их обавјештава да неће насилно опет кренути на Србију јер не жели да гази преко српских лешева. Након Баната, кнез Михаило је отишао у Беч са својим оцем, и свим оним који су га познавали. У Бечу је научио савршено да говори француски и њемачки језик. Династија Обреновића се поново вратила на власт у Србији послије Светоандрејске скупштине крајем 1858. године. То је била друга владавина кнеза Милоша. Кнез Михаило је дошао по други пут на пријесто послије смрти свога оца, кнеза Милоша, 1860. године. На почетку његове друге владавине учињене су значајне промјене у политици Србије. Укинут је „Турски устав“, дошла су сасвим друга законска наређења, која је донијела Народна Скупштина, а кнез санкционисао. Кнез Михаило је донио и наредбе за уређење народне војске и законе о порезима. Кнез Михаило је развио свој велики рад на пољу унутрашње и спољашње политике, са девизом: „Закон је највиша воља у Србији“. Послије убиства на Чукур чесми Турци су почели да бомбардују Београд. Кнез Михаило је тада био на путовању у Лозницу и припремао је рат са Турском за ослобођење српских градова. Тада је на сцену дошла мудра Михаилова спољна политика. Прво је на енглески двор послао Филипа Христића да се код Енглеза протестује због турских претензија, и да се дипломатским путем избори независност Србије. Септембра 1862. године кнез Михаило је јавио народу да је успио добити да се Турци иселе из Србије, осим градова Београда, Шапца, Смедерева и Кладова, у којима ће остати само турске војне посаде, а да се градови Ужице и Соко поруше. У јесен 1866. године кнез Михаило је захтијевао писмено да Порта повуче своје посаде које држи у српским градовима. Кнез Михаило је имао аудијенцију код султана Абдул Азиза. При растанку султан је предао кнезу Михаилу својеручно ферман, којим му повјерава градове у Србији. Кнез Михаило се враћа у Београд гдје га поздравља одушевљени народ. Увече су Београђани у част кнеза Михаила приредили бакљаду какву Београд није дотад видио.

У спољној политици, кнез Михаило је закључио уговоре са Грчком, Црном Гором и Румунијом за заједничку акцију на Балкану. Кнез Михаило је први схватио задатак Србије, означивши је Југословенским Пијемонтом. Кнез Михаило је владао осам година као просвијећени апсолутиста, унаприједивши Србију, уз промјену само три владе. Окумио се са породицом црногорског књаза Николе тако што је био кум на крштењу његовог првог дјетета, кћерке Зорке. Против кнеза Михаила склопљена завјера са циљем да се он убије. Главни организатори и извршиоци завјере су били браћа Радовановићи, који су се светили због робије свога брата Љубомира Радовановића.

Када је кнез Михаило кренуо кочијама да се превезе до Кошутњака, са њим је ишао његов ађутант Светозар Гарашанин, син Илије Гарашанина, а у кочијама су до кнеза сједеле Анка Константиновић, његова сестра од стрица и Катарина, Анкина кћерка. У парку на Кошутњаку појавили су се Павле и Коста Радовановић у свечаним црним одијелима, цилиндрима на главама и упереним пиштољима у правцу кнежеве кочије. Први је пред кочијом излетио Коста. Њега је кнез Михаило Обреновић препознао због спора око његовог брата Љубомира. Катарина је покушала да се наслони на кнеза и да не да Радовановићу да пуца. Први је почео пуцати Коста, придружио му се Павле. Кнез Михаило је убијен са три хица, а такође је страдала и Анка Константиновић која је својим тијелом покушала да заштити кнеза за вријеме пуцњаве, док је Светозар Гарашанин рањен пао са коња и онесвијестио се. Браћа су почела да бјеже низ Кошутњак према Топчидеру гдје су их чекали остали завјереници. Ту их је спазила и једна војна патрола и ухапсила их. Неки су били и рањени приликом бјекства. Сви завјереници су изведени на саслушање истог дана, а пресуда је била — смрт. Јавности је саопштено да су страни плаћеници убили кнеза Михаила и да су кажњени смрћу. Национална жалост је трајала три дана. Његов гроб се налази у Саборној цркви у Београду.