- На данашњи дан, 13. новембра 1813. године рођен је Петар II Петровић Његош, Ловћенски тајновидац, један од највећих српских пјесника, владар Црне Горе и владика…
Боже драги, који све управљаш,
који сједиш на престол небесни
те могућним зажижеш погледом
сва свијетла кола у простору;
ти, који си развија прашину
испод твога трона свијетлога
и назва је твојим мировима,
те си прашак сваки оживио,
насија га умнијем сјеменом;
ти, те књигу држиш миробитну,
у коју су судбе уписате
мировима и умним тварима,
који се се милосно склонио
дјејателне оживит членове
малом мраву ка гордоме лафу, –
проведри ми више Горе Црне,
уклон’ од ње муње и громове
и смућени облак градоносни!
Да, нијесу ни криви толико;
премами их невјера на вјеру
улови их у мрежу ђавољу.
Што је човјек? Ка слабо живинче!
Мед за уста и хладна приоња,
а камоли млада и ватрена!
Слатка мама, но би на удицу:
Пиј шербета из чаше свечеве,
ал’ сјекиру чекај међу уши!
Страх животу каља образ често;
слабостима смо земљи привезани,
ништава је, него тврда веза.
Али тице те су најслабије
лови свјетлост лисичијех очих,
него орла кријући гледају.
За врснијем братом али сином
пусти гласи милост утроструче;
нађено је драже негубљена;
иза туче ведрије је небо,
иза туге бистрија је душа,
иза плача веселије појеш.
Ох, да ми је очима виђети
Црна Гора изгуб да намири!
Тад би ми се управо чинило
да ми св’јетли круна Лазарева,
е слетио Милош међу Србе;
душа би ми тада мирна била
како мирно јутро у прољеће
кад вјетрови и мутни облаци
дријемају у морској тавници.
- На данашњи дан, 13. новембра 1880. године амбасадори европских држава предали су Порти ултиматум да се Улцињ са цијелом околином до ријеке Бојане мирно и без отпора мора предати Црној Гори.
На Берлинском конгресу нове границе Црне Горе кројила је Аустро-Угарска. Највише је оштећена у Приморју: остављен јој је само Бар са нешто обале, и то са донекле ограниченим суверенитетом; Спич је једноставно присвојила Аустро-Угарска. Улцињ са обалом и територијом до Бојане имао се вратити Турској, да би за то Црна Гора добила Подгорицу.
За напуштање дијела Херцеговине, Црна Гора је у накнаду добила Плав и Гусиње, Аустро-Угарска је одбацила Црну Гору од крајева гдје живи српско становништво, а на исток је упутила управо толико колико је било потребно да се изроди директни сукоб између Црногораца и Албанаца.
Када је требало спровести одлуку Берлинског уговора о црногорско-турским границама, наишло се на огромне препреке. Албански муслимани и католици, мада њихови субјективни мотиви нијесу били сасвим исти, удружили су се и пружили одлучан отпор Црној Гори. Турска власт је стајала иза њих, указујући им сваку помоћ. Криза око Плава и Гусиња претворила се у војну конфронтацију Црногораца и Албанаца. Црногорци су у октобру те године били у могућности да лако заузму Плав и Гусиње. Неодобравање сила, међутим, није давало легитимног основа таквом рјешењу. Црна Гора је зато одустала од војне акције. Мисија мушира Мухтар-паше са петнаест батаљона низама тобоже у циљу да преда Плав и Гусиње – за праву сврху имала је моралну и материјалну потпору Албанцима. Турски магацини оружја, муниције и намирница стављени су на располагање војсци Албанске лиге. Али-паша гусињски имајући турску подршку, није хтио мирним путем да преда Плав и Гусиње књазу Николи. Ни књажева дипломатска активност није уродила плодом. Црногорска војска је под заповједништвом кучког војводе Марка Миљанова са брдским племенима Васојевића, Куча и Братоножића те борцима из Велике, Шекулара и Машнице, почела припреме да војно ослободи Плав и Гусиње.
Битки на Новшићу је претходило турско обећање књазу Николи да ће Турци мирно предати Плав и Гусиње, због чега је књаз распустио половину црногорске војске, а остала половина је заузела одбрамбене позиције. У борбама на Новшићу бројчано надмоћнија Али-пашина војска потпомогнута турском војском и Албанцима из Пећи, Ругове и Албаније, војно је поразила црногорску војску. Као резултат ових догађаја Плав и Гусиње су остали ван граница Црне Горе. Црна Гора ће ослободити ове области у Првом балканском рату 1912. године.
Владе европских сила упућивале су колективне ноте Порти да се одрекну Улциња. Турци су се и даље служили тактиком одуговлачења и изигравања. Ништа није дало резултате без материјалног притиска. Силе су зато упутиле једну здружену поморску ескадру у воде Јадрана. Принуђени на попуштање, а страхујући да је то незгодан преседан за друге акције сила, Турци су узалуд покушавали да измоле одлазак савезничких ратних лађа из Јадрана. Кад су се напокон морали ријешити, Турци су Црногорцима без већих тешкоћа предали Улцињ са припадајућом територијом крајем новембра 1880. године. Послије тога ратне лађе европских сила разишле су се из Јадранског мора.
